Nismo građansko društvo, ovde su građani enklave

Objavljeno: 08.07.2019, 06:27

Ognjen Radonjić: Ja sam za institucionalnu promenu vlasti, ali čini se da do toga nećemo moći da dođemo. Nova politička snaga se nije pojavila i treba da odredimo jasne granice realne politike

Autorka: Danica Vučenić   

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Ognjen Radonjić u intervjuu za podcast Istinomera “U mikrofon“ konstatuje da je “situacija sa vlašću jasna i da sa njima više ne treba gubiti vreme“, te da je to najbolje opisao Njegoš rečima: “Malen svijet za adova žvala, ni najest ga, a kamoli prejesti“. Radonjić, koji je posle gostovanja u Utisku nedelje, gde je izneo podatke o siromaštvu u Srbiji, “zaslužio“ prezir predsednika kao pripadnik “lažne elite“, objasnio je da je Vučićev put od udvaranja eliti “uz pomoć“ Maksa Vebera do preziranja elite, logičan i da je shvatio da se “njegovo biračko telo suočava sa izbiljnim egzistencijalnim problemima“. Prema zvaničnim podacima vlade koja ovih dana obeležava dve godine sa premijerkom Anom Brnabić na čelu, i prema podacima Eurostata, Srbija je u Evropi na samom vrhu liste po siromaštvu i nejednakosti. Prema mišljenju Radonjića, koji je inače ekonomista, ovde postoji jedno “ozbiljno socijalno raslojavanje i 2,6 miliona siromašnih i socijalno isključenih građana suočava se sa, možda najvećim strahom za pojedinca, a to je egzistencijalni strah“.

 

U čemu se razlikuje ta situacija koju sada opisujete od situacije siromaštva pre sedam, deset, ili petnaest godina, da li je to sad nešto novo sa čim se mi suočavamo?

 

Pod broj jedan, siromaštva je bilo manje za vreme prethodne vlasti, pod dva  komplementarno sa velikim siromaštvom su korupcija i okupirani mediji. Ne kažem da u  mandatu prethodnih vlasti nije bilo korupcije, ali nije bilo ovoliko korupcije i nije bilo toliko okupiranih medija, i u to ne može niko da me ubedi. E sada kada se ljudi suočavaju sa takvim strahovima oni beže od realnosti, a beže od realnosti u različite rialiti programe gde samo jedna retorika postaje prihvatljiva.

 

Imajući u vidu da ste vi, pre svega ekonomista, da li se slažete sa Mišom Brkićem koji je u Danasu u autorskom tekstu pisao o socijalnom raslojavanju unutar SNS povezujući tu činjenicu sa Vučićevim suprotstavljanjem Brionima, “šanel” torbama na Glavnom odboru stranke.

 

Ja nisam to tako video, već kao režiju i iscenirano ponašanje gde se on obraća upravo ovim najsiromašnijim slojevima i šalje poruku da su svi jednaki i pred njim i pred zakonom. Ljudima, koji su egzistencijalno ugroženi, oduzeto je dostojanstvo. Da biste im povratili dostojanstvo potrebno je da imate javne politike koje bi trebalo da omoguće svim ljudima makar da zadovolje svoje egztsiencijalne potrebe i da budu jednaki pred zakonom. U tom nastupu se vidi da za tako nešto nema volje jer se  njihova tehnologija vladanja zasniva na izraženim socijalnim razlikama, korupciji i okupiranim medijima. On je, zapravo, pitao zašto pripadnici te stranke nisu sakrili svoje “šanel” i “valentino” torbice od naroda. Da postoji volja da se ovi problemi reše, on bi postavio drugo pitanje – odakle vam novac za te “šanel” i “valentino” torbice. E sad, još jedan mehanizam je tu važan. Tu su i pripadnici stranke, koji kao prihvataju krivicu na sebe, da bi ostali u tom privilegovanom položaju, koji im omogućava život koji je potpuno nepojmljiv i nedostižan za veliku većinu građana ove zemlje. Oni tim svojim scenskim prihvatanjm krivice, zapravo, hrane nadređenog i njegovu iluziju bezgrešnosti i nepogrešivosti. To je jedan vrlo začarani i kompleksan krug.

 

A istovremeno najsiromašniji slojevi su sledbenici?

 

Upravo zbog toga što se kroz medije i najgore vulgarne rijaliti programe nameće određena retorika tom stanovništvu, koja postaje vrlo prihvatljiva, pa kada se on tako obraća pripadnicima svoje stranke, zašto bi bilo neprihvatljivo da se obraća i svojim neistomišljenicima.

 

Govoreći u tom kontekstu, da li se može reći da je došlo definitivno i do “smene“ u biznis eliti i da sada imamo potpuno neke nove tajkune, a da su oni stari negde “nestali“.

 

Ja sad nemam informacije da li su u pitanju stari ili novi.

 

Fenomenološki gledano, kao da sada imamo novi sloj novih bogataša.

 

Mi nismo građansko društvo, u ovom društvu su građani enklave. Promene koje se ovde dešavaju ne sprovode građani već konvertiti. Oni koji su bili najbliži prethodnoj vlasti, i upravo ti koji su bili najbliži prethodnoj vlasti, su ključni za promenu režima. Da li sad imate očigledne primere ljudi koji su bili bliski prošloj vlasti, a da su bliski ovoj vlasti. Pa naravno. To je naš šablon. Ali za mene nije pitanje zašto to postoji, nego je pitanje zašto to uspeva.

 

Kakav je odgovor na to pitanje?

 

Višestranačje kod nas na papiru postoji 30 godina, ali na papiru.

 

A kakvo smo društvo, ako nismo građansko?

 

Mi smo društvo koje još nije naučilo osnovne lekcije demokratije. Demokratija se sastoji od velikog broja učesnika, to su različiti pojedinci, različite interesne grupe, koje imaju različite divergentne ciljeve. Demokratija podrazumeva snažne institucije da na kompromisan način usklade te različite interese. Imate većinu, imate manjinu, ali demokratija ne znači samo primat većine nad manjinom, nego je ta većina zadužena da štiti interese manjine.

 

Ali zašto mi živimo u tim, kako bih rekla, procesima dugog trajanja, stalno se vrtimo u krugu istih pitanja, stalno nam je tema Kosovo, stalno su nam teme  sudstvo, mediji…

 

Nismo kao društvo skupili snage, a osim snage potrebna nam je i zrelost, da se suočimo sa našim najvećim problemima. Mi smo se odlučili da ih odlažemo u nedogled i zato kada se ovde priča o toj zlatnoj budućnosti, koja će tek doći, nama je ta budućnost, što dalja, to lepša i nikako da je sustignemo. Nismo skloni kao stanovnici ove zemlje, ako mogu tako da uopštim, od pojedinca do nivoa društva, da preuzmemo odgovornost. Mi za svoje greške, koliko se meni čini na nivou društva, uvek prevaljujemo odgovornost na druge. Mi svoje slabosti projektujemo na druge.

 

Na primer?

 

Ovo o čemu ste pričali – zašto smo tu gde jesmo, zašto je stanje takvo kakvo jeste, zašto se spoljno politički gledano ne nalazimo nigde? Kriv je Zapad, krivi su drugi, krivi su ovi što nas ne podržavaju, a mi građani sa druge strane kažemo kriva je vlast, krivi su ovi spolja i krivi su ovi bivši, koji su sada opozicija.

 

 

Pre šest meseci su se dogodili građanski protesti. Jedno vreme je trajala debata ko je preuzeo, da li je preuzeo i sada kao da se proces vratio unazad, sve deluje učaureno, iscpljujemo se u analizama i sintezama, u kojima dajemo dijagnoze, bez odgovara na pitanje šta sada?

 

To vam se direktno nadovezuje na ovo što smo maločas pričali, a to je da nismo ni kao pojedinci ni kao drutšvo spremni da prihvatimo odgovornost. Situacija jeste kompleksna, krenuli su protesti, pa su bili građanski, pa je preuzela opozicija, pri čemu je opozicija u svemu tome učestvovala od početka i pri čemu je nemoguće reći da građanski protesti istovremeno nisu politički, a i ja ne znam kako je moguće organizovati takve događaje bez organizacije onih kojima je to posao, a to su političari. Zašto se nalazimo u sadašnjoj situaciji, moj utisak je da su i građani i opozicija mislili da će ovo da se reši preko noći. A za ovo je potrebno istrčati maraton. Ovo će biti vrlo važna i vrlo duga borba. Zašto? Zato što građani moraju da budu svesni toga da se za slobodu moraju izboriti sami, a kada je osvoje oni moraju da 24 sata sedam dana u nedelji da je brane. To je stalni poziv, to ne znači da mi možemo da izađemo par puta na ulice, da nas ima 15, 20.000 i da ćemo mi rešiti problem. Nećemo.

 

Da li je pobuna propala?

 

Ne mislim da je pobuna propala, ja sam optimista i mislim da postoji rešenje.

 

A koje?

 

Da zanemarimo svoje sujete.

 

Kada kažete sujete, čije sujete?

 

Onog dela stanovništva ove zemlje koje se bori za elementarna načela demokratije. Tu mislim na sve pobunjene građane, tu mislim na sve pokrete i mislim na opozicione partije koje podržavaju ove proteste.

 

A u čemu je tu problem sa sujetama, na primer građana?

 

Postoji jedan sloj pobunjenih građana, koji su i stručni i javne ličnosti i koji na osnovu toga povlače određeni autoritet u javnosti i ja sam primetio da se oni u poslednje vreme direktno distanciraju od opozicije i ne samo da se distanciju nego i optužuju opoziciju za to da su protesti propali.

 

To govorite o “Samoodbrani”, o grupi intelektualaca?

 

Pa između ostalog, a istovremeno dobijamo poruke da su ti protesti važni i da treba da se nastave, a oni ne dolaze na te proteste. Zašto? Zato što im sadašnja opozicija nije po volji. U redu. Velikim delim današnja opozicija je sačinjavala prethodnu vlast. Ona je funkcionisala po vrlo sličnim principima kao i ova vlast, samo što je ova vlast digla to na znatno viši nivo.

 

Zašto bi im onda bila po volji?

 

Zato što vi granice realne politike morate jasno da definišete. Apsolutno mislim da je svima jasno da je od početka postojala volja među građanima da se javi nova politička snaga. Ta politička snaga se nije javila. Hajde prvo da odredimo jasne granice realne politike. Da li imamo drugu opciju? Trenutno ja ne vidim drugu opciju. Imamo podeljene karte. Moje mišljenje je da je naša jedina opcija da sa tim podeljenim kartama  odigramo najbolje što možemo. Ako bi ova opozicija sutra došla na vlast, ne postoji nikakva garanciju da bi izneverili sve ono što su obećali.

 

Ako su već jednom.

 

Ako su već jednom. Prethodna vlast je trebalo da depersonalizuje vladavinu i da je prebaci na institucije. Ja mislim da postoji veliki pul glasača koji  ne izlazi na izbore zato što ne veruje u personalizaciju vladavine, već isključivo u depersonalizaciju. Da se problemi rešavaju sistemski, a ne da se personalno rešavaju. Ako bi mene iz opozicije neko pitao, ja bih im to prvo rekao – prestanite da se bavite vlašću, već su nam rekli sve što su imali da nam kažu i gubite značajno vreme na iščuđavanje –  da li je moguće da su uradili ovo, da li je moguće da su uradili ono? Jesu, uradili su. Da li će ponoviti? Hoće. Da li će biti gore? Hoće. Vreme i mnogo energije trošimo na to, umesto da se strateški postavimo. Ovo je tako kako je, dijaloga neće biti, sledeće godine idu izbori, šta ćemo mi da radimo, kako ćemo strateški da se postavimo, koji ćemo vrednosni sistem da promovišemo… Ja bih voleo da nas opozicija  upozna sa svojim javnim politikama koje ima nameru da sprovede kako bi se smanjile socijalne razlike, siromaštvo.

 

Ali je uvek odgovor na to da mi moramo da se izborimo za elementarnu demokratiju pa ćemo onda da promovišemo vrednosti, ideologije….

 

Nije dovoljno. I ja razumem sa te strane građane, koji ne podržavaju opoziciju, to nije dovoljno, oni moraju da nas upoznaju mnogo detaljnije sa konkretnim programima koje imaju nameru da sprovode, ali  pre toga sa strategijom šta ćemo da radimo sledeće godine.

 

Zar to o čemu govorite nije, zapravo, to čime smo počeli ovaj razgovor, a to je i da se opozicija kreće u krugu istih pitanja?

 

Svi se krećemo…

 

…I da niko ne pravi nikakav iskorak ni u čemu.

 

Vlast nas je uspešno u tome indukovala u svom diskursu, pri čemu je pitanje da li je ona to namerno ili nenamerno uradila. Ne bih ja toj vlasti po tom pitanju ni preterano davao na značaju, jer nije teško sve to uraditi kada ste bezobzirni. Nije to sad neko posebno postignuće. Mislim da mi ne treba toliko više da se bavimo njima, oni su rekli šta su imali, meni je u ovom trenutku jasno da dijaloga neće biti, to se neće desiti i sad treba da se bavimo nama i da vidimo kako ćemo mi da se postavimo do narednih izbora.

 

Ali kada su počeli protesti, počelo je i ukrupnjavanje opozicione scene sada počinje ponovo proces imam utisak dezintegracije.

 

Jeste, ali mogu da vam kažem svoj stav povodom toga. Moj stav je da brod tone. Ako brod tone i mi koji se nalazimo na brodu hoćemo li mi da se skupimo i postavimo pitanje  da li je pogrešio skiper ili je neki mašinski kvar, ili ćemo da kažemo ljudi spasavajmo žive glave, a da bi spasili žive glave moramo da radimo zajedno, moramo da uzmemo čamce za spasavanje, koji su zapravo opozicija, u smislu njihove infrastrukture koju poseduju. Građani ne poseduju tu infrastrukturu i mi zajedno sa njima treba da sednemo u taj čamac i zajedno da veslamo. U tom smislu mislim da bi bilo najkonstruktivnije da se više ne zamajavamo sa ovom vlašću. Neki mladići su u međuvremenu prebijeni, neki su izbodeni, aktivisti iz Aleksinca je zapaljen automobil, šta je to novo? Mi smo se okupili na početku zato što je jednom opozicionom lideru razbijena glava. U međuvremenu su se desili još veći incidenti. Umesto da protesti rastu oni opadaju.

 

Da li je to logično?

 

Pa naravno da nije, to je paradoksalno. Zato treba prevazići sujete i ponašati se svrsishodno, u smislu kriv si za prethodni mandat, skiper je kriv što brod tone, ali, ili ćemo da sedimo i da ga krivimo, ili da mu kažemo ti si najiskusniji pomozi nam sada da izađemo iz ovoga. Samo o tome pričam, nije svrsishodno sada baviti se tim pitanjima.

 

Kažete da je paradoksalno i u toj situaciji doticanja paradoksalnog, šta posle toga?

 

Treba da sednemo svi da se pogledamo u ogledalo i da počnemo racionalno da razmišljamo. Gori nam pod nogama, nije svrsishodno sada da se bavimo prošlošću. Prošlošću se bave zaostala društva, razvijena društva se bave budućnošću. Nemojte da se vrtimo u tom krugu.

 

Mi svoju prošlost hoćemo da potremo, pa Vučić svoju prošlost potire.

 

Da li mi to hoćemo da radimo isto što i on? Ja mislim da to ne treba da radimo.

 

Zar to nije loše, da se ne suočimo sa time šta je bilo?

 

Da bi se suočili na pravi način, prethodno nešto treba da se promeni, potrebno je promeniti ovu vlast. Mi nemamo vremena da se sad sa tim suočavamo. U prethodnih šest meseci je možda neki period za to postojao. Nije se desio. Da li opozicija snosi za to odgovornost? Snosi. Ja neću da ih aboliram, ali sad u ovom trenutku razmišljam kao građanin.

 

Koji je način promene vlasti? Profesor Zec je otvarajući jednu izložbu na  Filozofskom fakultetu rekao da nije dobro to što je Srbija zemlja prevrata.

 

Ja sam za institucionalnu promenu vlasti. Sad, čini se da do toga nećemo moći da dođemo.

 

 

Zašto nećemo moći da dođemo?

 

Nema dijaloga. Prosto, vlast nije voljna da omogući elementarne uslove za fer izbore i za medijsku slobodu.

 

Hoćete da kažete da je Jovo Bakić u pravu kada kaže da će biti neke “revolucije“?

 

Ja, pod jedan mogu da kažem da se nadam da nije u pravu, a pod dva mogu da kažem da ja ne vidim te ljude koji su spremni da sprovedu revoluciju. Ja sam ne mogu da vam dam na to odgovor, ali mogu da dam predlog. Treba sada malo da stavimo po strani to što se desilo, da sednu zajedno za sto svi stručni ljudi, javne ličnosti koje imaju autoritet u javnosti, svi pokreti, opozicione stranke, da se zajedno ujedinimo oko jednog važnog cilja i da se korak po korak prvo suočimo sa ovim izborima koji dolaze da se vidi šta će se raditi, koji će se konkretno koraci preduzeti, jer to ne podrazumeva samo da mi ne želimo da izađemo na izbore. Ti moraš da imaš snažan aktivizam kojim ćeš da opravdaš tu svoju odluku, a tu infrastrukturu mogu da ponude i opozicione stranke, i pokreti i građani sami. Šta ćemo mi da radimo, kako ćemo da razgovaramo sa drugim stanovnicima ove zemlje, kako ćemo to da im opravdamo, kako ćemo da im obrazložimo, šta ćemo konkretno da radimo na taj dan izbora – da li ćemo svi izaći na ulice i demonstrirati i pokazati da su ovi izbori nelegitimni? Potrebno je zato da se ujedinimo po mom mišljenju i da donesemo konstruktivne odluke, ako mogu da predložim da se sad sve te nesuglasice iz prošlosti stave po strani.

 

Govorite i o opoziciji i o pokretima i o intelektulacima?

 

Tako je. Smatram da jedino tako možemo doći do rešenja. Institucionalnog, jer i bojkot je i dalje institucionalno rešnje. A prevrati su nešto sasvim drugo. Prevrati otvaraju vrata iza kojih ti ne znaš šta se tu nalazi, tu je nepoznat broj varijabli i tu su ishodi vrlo neizvesni – može doći do dobrog ishoda, a može doći i do jako, jako lošeg ishoda.

 

Citiraću Nenada Čanka koji je rekao da su protesti bili gubljenje vremena i da zapravo treba izborima dobiti ovu vlast, ako opozicija to želi, a sve ostalo bi moglo da dovede do građanskog rata.

 

Ali kako ćete vi ući na fudbalski teren, a da imate protiv sebe 11 igrača i sudiju? Nemoguće je da ćete da pobedite. Po meni ne bi trebalo ulaziš u bitke za koje znaš da ćeš da ih izgubiš. Kako da idemo na izbore pod ovim uslovima? Pa to je nemoguć,  a protesti su upravo jedan način kojim građani izražavaju nezadovoljstvo zbog toga. Građani pozivaju, zapravo, svojim delovanjem na institucionalno razrešenje problema, a ne vaninstitucionalno. Šta nama vlast sa druge strane šalje, koju poruku – institucionalno rešenje mi vam nećemo omogućiti. I onda nas teraju na vaninstitucionalno i to je ono o čemu Bakić priča.

 

U jednom tekstu davno ste pisali pozivajući se na Sokrata, Eka, Mana o fašizaciji Srbije. U tom kontekstu, imate li utisak da u poslednje vreme vlast ulazi u jednu drugačiju dinamiku u kojoj fizičko nasilje postaje nešto što je manje incident, a više pojava?

 

Ja nemam taj utisak, jer od 2012. imaju tu istu retoriku, istu tehnologiju vladanja. A šta se desilo sa ubistvom Olivera Ivanovića? Uspostavili ste tehnologiju vladanja na dubokoj polarizaciji društva i sa jedne strane se nalazi autentični narod, ili pravi narod koji podržava vlast koja sebe izjednačava sa državom, umesto da je vlast servis građana. Državu predstavljaju građani i po Ustavu, oni su naši reprezenti, oni svoju moć upravljanja vuku od našeg suvereniteta, mi smo je dodelili, a ovde se desila suprotna stvar – da oni nipodaštavaju suverenitet građana i da direktno ispred svojih političkih pozicija prisvajaju vlast.

 

Ali građani su to dopustili, na kraju krajeva, zar ne?

 

Tako je. I ovo su posledice i prethodne vlasti koja nije depersonalizovala sistem, nije uspostavila osnovna demokratska načela da institucije rade nezavisno. Na drugoj strani i tada smo živeli u ovoj zemlji i tada smo bili građani, zašto tada nismo protestovali. Zašto nismo protestovali protiv te vlasti, zašto nismo izašli na ulice kada se desila afera “koferče“ ili Razvojna banka Vojvodine? Zašto nismo izašli na ulice kada je Demokratska stranka ušla u Vladu sa SPS-om?

 

A tu Demokratsku stranku su podržavali ovi građani koji sada podržavaju opoziciju.

 

Tako je, tako je.

 

Možda se vraćamo na procese dugog trajanja?

 

Pošto postoji određen rascep između opozicije i građana, ja mislim da opozicija treba da preuzme svoj deo odgovornisti da građanima kažu u čemu su grešili i kako to nameravaju da poprave u budućnosti. Sa druge strane, građani treba da preuzmu svoj deo odgovornosti i da priznaju da nisu bili sve vreme građani. U to vreme, građani kao da nisu osetili potrebu da brane osnovna demokratska načela. Mi smo takođe i tada žmurili pred korupcijom, pred jednom  neprihvatljivom retorikom, nije ovu retoriku izmislila ova vlast. Ona je digla na daleko viši nivo, ali ja se sećam istupa nekih predstavnika DS iz tog perioda koji su rekli glasajte za nas da ovi ne bi došli na vlast.

 

Ako glasate za nas biće mir, ako glasate za ove biće rat, tako nekako. Ta žena je sada uz SNS.

 

E sad to je isto izbor. Valjali smo se u blatu, a sad se valjamo, što je gore, u živom blatu. Zato imamo loše rešenje i imamo manje loše rešenje. Kod manje lošeg rešenja postoji makar minimalna verovatnoća da ćemo sutra doći u poziciju da biramo zadovoljavajuće dobro, vrlo dobro i odlično rešenje. Kod lošeg rešenja ta opcija ne postoji. E sad, jasno je da, kada smo izabrali u prethodnom sazivu, manje loše rešenje da oni nisu obavili ono što je bilo potrebno da bi krenuli ka boljim rešenjima, nego su ostali zarobljeni u prošlosti, velikim delom i zato smo se vratili na loše rešenje.

 

Zato je pitanje uspeha te teorije o manje lošem rešenjem. Nije baš na čvrstim nogama.

 

Nije, i zasniva se na nadi. A nada, po definiciji, nije racionalna. Ali, da bismo, ipak, imali nekih elemenata da podgrevamo našu nadu, u nedostatku druge opcije, ovoj opciji je potrebno pružiti podršku, ali pod uslovom da ta opcija kojoj pružimo podršku, napravi jedan širok konsenzus i jedan širok dogovor sa građanima i svim pokretima. Uveren sam da drugačije neće biti moguće smeniti ovu vlast. Ili ćemo ići na vaninstitucionalna rešenja i prevrate, ako za nešto tako uopšte bude postojala volja i mogućnost, jer to nije slučaj 5. oktobra. Tada se prevrat desio izunutra. Jedinice koje su bile naoružane napustile su svog vladara, tako se desila ta promena i onda su se infiltrirali u vlast koja je tek došla. Kada bi se desio prevrat sa tom pomoći, tek tada ništa ne bismo uradili, ali prevrat bez te pomoći… pa onda budite spremni na ogromne žrtve.

Istinomer

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register