Slučaj Asanž i hipokrizija zapadne demokratije

Piše: Aleksandra Savanović

Verovatno najučestaliji tip izjava o Džulijanu Asanžu u poslednje vreme, ili makar od njegovog hapšenja pre skoro dva meseca (11. aprila), može se svesti na stav da „Asanž ne mora da nam se sviđa da bismo ga podržavali“.

Najčešći razlozi koji se navode u prilog tezi da Asanž ne treba da nam se sviđa su preliminarna istraga povodom optužbi za silovanje u Švedskoj, kao i mnogobrojne teorije o saradnji Vikiliksa s ruskim tajnim službama i ulozi koju je imao u dovođenju Trampa na vlast, što se nadovezuju na „DNC leak“ iz jula 2016. godine – objavu imejl prepiski članova Nacionalnog komiteta Demokratske partije u jeku kampanje povodom američkih predsedničkih izbora.

Međutim, jasno je da ni jedan od ovih razloga nije onaj zbog koga se Asanž trenutno nalazi u „britanskom Gvantanamu“, zatvoru Belmarš u okolini Londona, niti onaj zbog koga mu preti izručenje u SAD i 175 godina američkog zatvora, pa ni onaj zbog koga je proteklih sedam i po proveo u ekvadorskoj ambasadi.

Pored prilično minornog prekršaja uslovne kazne kućnog pritvora koji mu je odredio britanski sud, prekršaja koji je napravio prilikom ulaska u ekvadorsku ambasadu juna 2012. godine, za koji je ekspresno, na saslušanju 1. maja i osuđen, i to na neobično dugih 50 nedelja (od maksimalnih 56), jedini drugi pravni razlog Asanžovog hapšenja su samo i isključivo Vikiliksove objave iz 2010. – od čuvenog snimka „Kolateralno ubistvo“, na kome se vidi kako američki vojnici ubijaju iračke civile, između ostalog i novinare Rojtersa, pa do iračkih i avganistanskih ratnih dnevnika – kojima je Asanža tada snabdela Čelsi Mening.

Ovi dokumenti su 2010. godine napravili svojevrsnu „novinarsku revoluciju“, jer su na najdirektniji način svedočili o ratnim zločinima SAD i njenih partnera u Iraku i Avganistanu. Između ostalog, saznali smo da su američke trupe namerno ignorisale izveštaje o mučenjima zatvorenika i da su povremeno u njima i same učestvovale, da su NATO partneri sakrivali broj civilnih žrtava i da su njihove jedinice neretko bile direktno odgovorne za ubistva civila. Takođe se saznalo za postojanje tajne jedinice „Task Force 373“, koja je bila zadužena za hapšenje i likvidaciju bez suđenja.

Ovo je bilo ozvaničeno već sat vremena po njegovom hapšenju. Metropolitan policija je u kratkoj izjavi potvrdila ono što se oduvek sumnjalo i zbog čega je Asanžu 2012. godine i odobren politički azil: da nije uhapšen samo po osnovu prekršaja britanske uslovne kazne, već i po osnovu američkog zahteva za izručenje. Rok za utvrđivanje konačnog spiska američkih optužnica određen je za 14. jun, do kada američko tužilaštvo mora britanskom sudu da dostavi sve optužnice na osnovu kojih traži Asanžovo izručenje.
Džulijan Asanž govori na jednoj konferenciji preko video-linka; Foto: Waley / Wikipedia

Vikiliks je nekoliko nedelja pred hapšenje upozoravao da će do njega neminovno doći. Asanžov status u ambasadi se pogoršavao još od sredine 2017, kada je na mesto dotadašnjeg predsednika Ekvadora Rafaela Koree došao Lenjin Moreno. Asanžu je od marta 2018, protivno međunarodnom pravu, određen set arbitrarnih „pravila azila“, koja su, između ostalog, uključivala ukidanje pristupa internetu i vrlo ograničeno pravo na posete (azil je prema međunarodnom pravu bezuslovan). Pored toga, bilateralni sastanci ekvadorskih, američkih i britanskih diplomata i visokih predstavnika postali su sve češći, kao i najave da Asanžov status konačno mora da se „reši“. Ekvadorski predsednik i ministar inostranih poslova su više puta izjavili da će za njih svako rešenje koje garantuje da Asanžu ne preti smrtna kazna biti prihvatljivo. Početkom novembra je Asanžu nametnut novi „protokol“, koji je propisivao još strože uslove azila, a sredinom meseca je greškom američkih tužilaca u Virdžiniji potvrđeno da je protiv Asanža u SAD podignuta tajna optužnica.

Ubrzo potom, 1. marta 2019. Čelsi Mening je uručen sudski poziv za svedočenje u tajnom procesu protiv Vikiliksa, a već 8. marta joj je određen zatvor zato što je odbila to da uradi. Mening je tada izjavila da se protivi tajnosti ovog procesa i da je već otkrila sve što zna na sopstvenom vojnom suđenju. Mening je potom 62 dana provela u zatvoru, i nakon što je iz njega puštena 10. maja, uručen joj je novi sudski poziv. Odbivši da svedoči ponovo, vraćena je u zatvor gde se i sada nalazi. Ovi događaji još jednom su potvrdili da su očekivanja o američkom procesu bila opravdana i da se optužnice protiv Asanža neće odnositi na objavu mejlova Demokratskog nacionalnog komiteta, već samo na objavljivanje dokumenata o američkim i NATO zločinima u Iraku i Avganistanu iz 2010. godine.

Nekoliko sati nakon hapšenja, pojavila se i prva američka optužnica. Ona Asanža tereti za „zaveru da hakuje kompjuter“, odnosno za pomaganje Mening da bezbedno preuzme dokumenta koja su kasnije objavljena. Optužnica ne tvrdi da je Asanž pomogao Mening da dokumentima pristupi (ona je taj pristup već imala), već da joj je pomogao da zaštiti identitet pri kopiranju materijala na svoj uređaj. Mnogobrojni mediji, organizacije za zaštitu slobodu štampe i pravni stručnjaci optužnicu su okarakterisali kao pokušaj kriminalizacije uobičajne novinarske prakse zaštite izvora, ističući da ona predstavlja pravo i obavezu svih novinara/ki i izdavača/ica.

Mesec i po dana kasnije, 23. Maja, Američko federalno tužilaštvo objavilo je i 17 novih optužnica. One Asanža terete da je prekršio Espionage Act, zakon iz 1917. godine, koji je ovom prilikom prvi put upotrebljen protiv jednog izdavača. Asanž je u njima praktično optužen da je ohrabrio svoj izvor (Mening) da mu dostavi istinite informacije i da ih je potom objavio – nešto za šta se može optužiti svaki novinar koji objavljuje informacije od javnog značaja koje bi država radije sakrila. Ova do sada neviđena praksa ukazuju na ozbiljnost pretnje koju krivično gonjenje Asanža predstavlja svim novinarima/novinarkama u njihovom nastojanju da informišu javnost o postupcima američke (ili neke druge) vlasti.

Na ovaj način Američko federalno tužilaštvo praktično pokušava da kriminalizuje objavljivanje informacija o pitanjima nacionalne bezbednosti, koje su u javnom interesu, i tako ugrozi medijske slobode, te onemogući istraživačko novinarstvo. Ono takođe ukazuje na problematično pitanje jurisdikcije, jer nije jasno po kom osnovu američka vlada krivično goni australijskog državljanina zbog objavljivanje u Britaniji (s obzirom na činjenicu da je Asanž u trenutku objavljivanja svih materijala iz 2010. bio u britanskom kućnom pritvoru). Ukoliko Britanija pristane da izruči Asanža, to će predstavljati presedan prema kome će Rusija ili Kina ili bilo koja druga država sutra moći da traži izručenje bilo kog/je građanina/ke bilo koje države, ukoliko je bilo gde objavljivao/la istinite informacije o njima.

U međuvremenu je (13. maja) ponovo pokrenuta i preliminarna istraga u Švedskoj. Švedska državna tužiteljka je novu istragu pokrenula dve godine nakon što je prethodna zatvorena bez podizanja optužnice, navodeći kao razlog to da Asanž nije bio u potpunosti dostupan u prethodnoj istrazi, jer se nalazio u ambasadi. Uprkos tome što je njegovo ispitivanje na kraju tamo i obavljeno, u novembru 2016. godine, nakon čega je istraga prekinuta maja 2017, Asanž i njegovi advokati su od početka istrage izražavali spremnost da učestvuju u istražnom procesu, kao i spremnost na izručenje u Švedsku, ukoliko bi ova država garantovala da neće dozvoliti dalje izručenje u SAD. Takve garancije Švedska, međutim, nije dala. Tužiteljka je prilikom ponovnog pokretanja istrage najavila da će podneti i zahtev za izručenje u Švedsku, međutim, švedski sud je 3. juna odbio da Asanžu odredi pritvor u odsustvu, te je tužiteljka za sada odustala od njega.

Do sada su na sudu u Londonu održana i dva proceduralna saslušanja povodom američkog zahteva za izručenje: prvo, 2. maja, na kome se Asanž u sudnici pojavio preko video-linka, na kome je potvrdio da ne pristaje na izručenje zbog novinarskog rada, i drugo, 30. maja, koje je otkazano, jer je Asanž bio u isuviše lošem zdravstvenom stanju da se pojavi preko video-linka.
Podrška Džulijanu Asanžu; Foto: Takver / Flickr

Asanžovo sve lošije zdravstveno stanje bio je jedan od glavnih povoda za izveštaj UN-ovog specijalnog izvestioca za mučenje Nilsa Melznera od 31. maja, koji navodi da je „Asanž namerno izložen, u periodu od nekoliko godina, progresivno teškim oblicima okrutnog, neljudskog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, čiji se kumulativni efekti mogu opisati samo kao psihološko mučenje“. Asanž je više godina bio izložen stalnoj „kampanji javnog mobinga, zastrašivanja i klevete“ i prema Melzerovim rečima „pokazuje sve simptome karakteristične za produženu izloženost psihološkom mučenju“. Za vreme boravka u ambasadi Asanž nije imao pristup adekvatnoj zdravstvenoj nezi, kao ni svežem vazduhu i suncu, i efektivno mu je bila ukinuta sloboda kretanja. To su sve uslovi koje je radna grupa UN-a još 2016. godine okarakterisala kao nelegalno „arbitrarno zadržavanje“ od strane Švedske i Britanije, zaključak koji je britanski sud odbio da uvaži.

Melzner u izveštaju navodi da od 2010. godine svedočimo:

Neprekidnim zajedničkim naporima nekoliko država da se gospodin Asanž izruči Sjedinjenim Državama za krivično gonjenje.

Ovaj „kolektivni napor“ nekoliko država može se naslutiti i iz istrage italijanske novinarke Stefanije Maurizi, koja je u sudskom procesu dobila pristup prepiskama između švedskog i britanskog tužilaštva iz kojih se vidi da je Švedska još 2013. planirala da odustane od slučaja, a da je Britanija vršila pritisak da se on nastavi. Slično se može zaključiti i iz ponašanja Ekvadora uoči i nakon oduzimanja azila Asanžu. Ekvador je ne samo protivpravno nametnuo uslove azila i na osnovu njihovog „nepoštovanja“ azil i ukinuo, već je i aktivno pomagao u američkoj istrazi, predavši 21. maja sve Asanžove lične stvari američkom tužilaštvu. Nije zanemarljiva ni činjenica da je Ekvadoru sredinom februara odobren kredit MMF-a u iznosi od 4.2 milijarde dolara.

Proces protiv Asanža tako, na isti način kao i Vikiliksove objave iz 2010. godine, koje su srž tog procesa, svedoči o mračnoj strani „najveće zapadne demokratije“ i njenih saveznika. Bespoštedna kampanja diskreditacije Vikiliksa i njegovog osnivača Džulijana Asanža, devet godina „arbitrarnog zatvora“ u kome se nalazio, sistematsko sudsko gonjenje, ignorisanje međunarodnog prava i međunarodnih institucija, ali i ponovno zatvaranje Čelsi Mening, konačno, trenutni sudski pokušaj kriminalizacije objavljivanja informacija u javnom interesu, jasno pokuzuju (kao da to već ne znamo) da ni zapadne demokratije ne stoje iza vrednosti koje proklamuju, isto kao što iza njih nisu stajale ni u Iraku i Avganistanu.

Zbog svega toga:

Ne izručenju!

Sloboda za Čelsi Mening!

Sloboda za Džulijana Asanža!

Mašina

Objavio/la na 07:42. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2019 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-