Osam godina proleća

Objavljeno: 08.06.2019, 04:49

Deca proleća starija su za osam godina, koliko i samo proleće, takozvano arapsko, staro proleće

Piše: Zlatko Paković

Razrušene hiljadugodišnje metropole na Istoku, njihovi građani, građanke i deca rasuti od Turske do Danske, od Lezbosa do Islanda, nesahranjeni leševi kolateralnih žrtava strateškog bombardovanja, hiljade i hiljade zemljaka lišenih života u međusobnim okršajima, budzašto na Zapadu rasprodati antikviteti Vavilona, opljačkani nacionalni muzeji, žilet-žice na bedemima Evrope, emigranti, imigranti, migranti, strahovi od varvara, strahovi od islama, mržnja i gađenje, neonacizam, novi fašizam u središtu, rasanjivanje levice na severu…

Jesu li to plodovi nedozrelog a sasušenog proleća iz 2011. godine? Zašto smo mu se tako naivno radovali, to smo i zaboravili sada kad je milione Avramovih, Ibrahimovih potomaka ono uvelo u ciču zimu i sumornu jesen života.

Slušali smo, čitali smo, raspitivali se o Tunisu, Libiji, Egiptu, Siriji…, ali o Bahreinu, da li smo išta pitali? Šta o njemu znamo? Sećamo li se još uvek tamošnje – ako nam je tamo misao ikada i bila – pre osam godina buknule, pobune, narodne pobune, koju su ugušile u krvi strane vojne trupe prebogatih prijateljskih zemalja, prijateljskih uprava upravi Bahreina: Ujedinjenih Arapskih Emirata i Saudijske Arabije, u kojoj se šerijatsko pravo tumači bukvalno i varvarski primenjuje neizostavno, kao u biblijska vremena? Najmoćnija vojnopolitička organizacija na svetu, NATO, nije svojim spravama i municijom reagovala u Bahreinu, da podrži narodnu pobunu, kako ju je podržavala diljem mediteranske afričke obale do dana današnjeg, već osam godina proleća.

Da nazrem odgovore, zagledao sam se u lica ljudima koji su, posle nekoliko neuspelih pokušaja, najzad uspeli da prebrode Sredozemno more i iz Turske se dokopaju italijanske obale, a zatim, kopnom, i Berlina, otvorenog grada. Vidim ih na tom malom gumenom čamcu dok se bore sa neizvesnošću, u oluji, pod vrelim, onesvešćujućim suncem, pred patrolnim čamcima obalskih straža, gladne, žedne, sa grčem na obrazima i žarkom željom u očima.

I, odmah zatim, gledam ih kako, već u Berlinu, na krovu jedne visoke zgrade, kao na pučini mora, čine isto to, rekonstruišući sopstveno prebrođeno bekstvo u Evropu, detaljno, sve sa onim Jazanovim skokom u more, da se rashladi, što izaziva negodovanje njegovih saputnika, jer je to vrlo opasno, i sa onim tragičkim momentom kad su im telefoni izvan dometa, pa se jedna odvažna grupa mladića usudi da pliva kako bi, posle nekoliko sati, uspela da dozove tursku obalsku stražu, jer im je čamac probušen, jer ih grčki brod nije prihvatio, jer će potom, kad ih vrate u Tursku, na spasonosni put krenuti opasno ispočetka…

Gledam te jukstaponirane kadrove, na Sredozemnom moru snimljene telefonom jednog od učesnika i, dve godine potom u Berlinu, snimljene profesionalnom kamerom , kako ih je u svom filmu, prikazanom ove godine i na Beldocsu, pod naslovom „Deca proleća“ (Frahlingskinder), režirao i montirao berlinski reditelj Dušan Solomun, i shvatam da nema značajne razlike u izrazima lica aktera tokom stvarnog i simuliranog trenutka, na terasi na vrhu berlinskog solitera, dok se dole odvija uobičajeni gradski život, kakav se odvijao i onih dana kad su se ovi ljudi borili nasred mora, ne znajući šta će s njima biti, hoće li preživeti to putovanje, ako je to putovanje, hoće li stići na odredište, ili će, opet, biti vraćeni u kampove izbeglica u Turskoj, hoće li, na kraju, biti, možda, vraćeni svojim domovinama da ih tamo ubiju vladine oružane snage, jer su učestvovali u pobuni…

Bez ijednog pada u patetiku, Dušan Solomun je, jasno i razgovetno, uspeo da nam pokaže jednu stvar koja nam uglavnom izmiče iz vidokruga: život evropske metropole kao pučinu Sredozemnog mora, naime, Evropu kao porozni brod na kojem su se ljudi uputili u nekakav otvoreni grad, koji tek treba da sagrade, a sad je ipak najvažnije da prežive, da se ne udave…

Fascinantan je kraj ovog dokumentarnog filma: gledajući na Berlin, s terase na vrhu jednog solitera, jedan preživeli čovek kaže: „Sada smo ovde. Samotno je ovde. Usamljeni kao što smo i tamo bili. Sami na moru.“

Je li to pesma? Jeste, ali joj je kraj proširen pokretnom slikom u jednom kadru. Solomunova pesma Dece Proleća se, dakle, završava stihom bez reči, stihom-ikonom: prsluke za spasavanje u slučaju potapanja brodića skinuli su akteri na vrhu berlinskog solitera, i oni na tom vrhu stoje isto tako razbacani kao na nultoj tački nivoa mora, na italijanskoj obali, gde su se kao imigranti dokopali Evrope, a kamera polako odlazi u visinu, nebu pod oblake, i odatle hvata čitav ovaj prizor kao centralnu tačku savremene evropske kulture.

Da nazrem odgovore o smislu ovog evropskog preživljavanja Avramove dece iz Sirije, pitao sam reditelja filma o njihovoj daljoj sudbini: „Ahmad je u Berlin stigao krajem 2014. godine. Nemački je naučio za šest meseci. Radio je kao nastavnik fizičkog vaspitanja. Trenutno je na šestom semestru studija informatike. Jazan će od septembra da studira geologiju. Trenutno učestvuje u radionicama glume. Ahmed radi u jednoj berlinskoj apoteci. Veći deo zarade šalje porodici u Siriju. Delar, od prošle godine otac jednog Berlinčanina, radi kao novinar i reditelj kratkih filmova…“

Danas

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register