Usred velikih političkih previranja

Piše: Alastair Crooke

Gde god da pogledate, očigledno je da su elite posleratnog establišmenta u povlačenju. One se i dalje drže svoje ustaljene optimističke oholosti, ali povlačenje se vidi u Britaniji, u kojoj premijerka deluje spremno da žrtvuje budućnost sopstvene stranke na oltaru održavanja udobne umreženosti velikog biznisa i samouverenih ambicija Brisela da bude globalni ekonomski igrač koji bi prkosio Americi i Kini. Vidi se i u slučaju Trampove spremnosti da gurne američki finansijski sistem u fiskalnu i dužničku opasnost kako bi se zupčanici vojno-industrijskog kompleksa i dalje glatko okretali u vremenu u kojem prezaduženost američke vlade već preti da slomi “poverenje” u dolar.

Vidi se i u Evropi, u kojoj naglo povlačenje Evropske centralne banke ukazuje na ogromni konceptualni neuspeh – na uništenje i transfer sredstava štediša evrozone kako bi se spasili dužnici, tj. od građana ka bankama, vladi i velikim korporacijama kako bi se spasili njihovi bilansi – što je materijalno doprinelo pretvaranju evrozone u ekonomskog zombija, kao i radikalizaciji velikog dela biračkog tela.

Ono je manifestovano i u očiglednom šoku EU povodom kineskog tektonskog “sletanja” u Rim prošlog meseca, čime je najavljena promena u strukturi globalne trgovine. Možda su lideri EU već “skontali” šta se dešava – da se EU već nalazi na nizbrdici, da klizi ka “novim vodama”, da klizi ka odvajanju od nekadašnjeg “roditeljskog doma” transatlantske zajednice, ka novom životu koji karakteriše kineski partner. Ali čak i da jeste tako, strateški rezon se tu ne vidi.

PSIHIČKI RASCEP

Pomenuto povlačenje se vidi i u iznenađenju vašingtonskog spoljnopolitičkog establišmenta povodom samouverenog uletanja Kine i Rusije u “igru” smene režima u Venecueli; u insistiranju NATO članice Turske da kupi ruski S-400, uprkos pretnjama Vašingtona; kao i nezamislivom protivljenju malenog Jordana i još manjeg Libana Americi povodom Kušnerovog plana da oduzme kralju Abdulahu starateljstvo nad ‘Al-Kudsom’ (muslimanski naziv za Jerusalim; prim. prev.), odnosno, u libanskom slučaju, odbijanjem vođenja “rata” sankcijama protiv svojih građana (misli se na Hezbolah i povezane grupe, prim. prev.).

Ustaljeni “front” istrajava, ali se pukotine vide. Ono što je značajno i tako interesantno je što se otpor sada uvlači u redove samog establišmenta. Sam establišment nikada nije bio homogen, ali je unutrašnji revolt u njegovim redovima uvek s lakoćom bivao saniran, a rane bi brzo zarastale. Ali ne i ovog puta – ili makar ne tako lako.

Sve u svemu, posleratne elite su uzdrmane: reakcija na ishod Malerove istrage (od strane Trampa, kao čoveka koji ne pripada establišmentu) i izjava Mišela Bernijea (francuski političar i glavni pregovarač EU povodom “bregzita”, prim. prev.) da postoje štetočine unutar EU (pre svega Najdžel Faraž) koje zapravo “žele da unište EU iznutra, dok drugi to žele spolja” – su samo dva simptoma psihičkog rascepa u do sada zapečaćenoj kartezijanskoj mentalnoj kapsuli. Suštinski koncepti se dovode u pitanje na mnogim frontovima.

Nastavlja se drevni evropski rat “dve vizije”, u kojem se konzervativci starog kova, koji su instinktivno sumnjičavi prema velikim utopijskim projektima, i koji cene autonomiju i etablirane institucije, suprotstavljaju savremenom prihvatanju milenijarizma. Taj rat se najdrastičnije ispoljio u “bregzitu”, Makronovoj jupiterskoj uobraženosti, preziru i nekonformizmu koji dolaze iz Italije i u neskrivenom gađenju na “vrednosti” EU koja kulja iz Varšave, Budimpešte i drugih višegradskih prestonica. Da li je zaista izvodljivo za EU da održava svoj beskompromisni stav dok se izazovi umnožavaju?

Međutim, uprkos ovom katalogu, uprkos svim dokazima koji nas okružuju da se nalazimo na ivici jedne od onih istorijskih tačaka promene, mi samo “teramo dalje”, nastavljamo po starom, uvereni da ćemo se nekako provući kroz zbrku i da će “sve biti okej”.

Ali hoće li? Otkuda dolazi taj optimizam? Možda ulazimo u globalnu recesiju. A ni Federalne rezerve, ni Evropska centralna banka nemaju alate da izađu na kraj s njom (kako slobodno priznaju), izuzev dodatnim štampanjem novca, suzbijanjem kamatnih stopa i kupovinom finansijskih sredstava. Kakav će onda biti ishod ovog puta? Centralne banke će štampati (kolektivno su već u prvom tromesečju ove godine odštampale oko jednog biliona dolara). U prethodnim rundama monetarne inflacije, jeftina kineska roba je suzbila zapadnu inflaciju. Tada smo mogli da “štampamo” keš, naizgled bez štetnih posledica. A Kina nam je praktično “pozajmila” svoj podsticaj za rast.

KOLIKO JE REALNA “MAGA”

Ali su štetne posledice uvek bile tu, samo nisu bile tako lako uočljive. “Štampanje” je predstavljalo ogroman transfer bogatstva sa jedne komponente zajednice ka drugoj. Može li struktura našeg sistema društvenog uređenja zaista da asimiluje još veću nejednakost, a da se izbegne raspad ili eksplozija? Zar “Žuti prsluci” nisu već upalili crvenu lampicu? Izgleda da nisu. Tržišta nastavljaju da rastu. Sigurno, međutim, posljedice neizbežnog (premda za sada još uvek nepoznatog) odgovora monetarnih vlasti na stagnaciju će dovesti do toga da će ovog puta 60 odsto stanovništva potonuti još bliže ekonomskoj ivici opstanka, dok će preostalih 40 odsto profitirati – dok će mladi postati nova generacija dugoročno nezaposlenih.

Još fundamentalnije je jedno pitanje koje se retko postavlja: Može li se Amerika zaista “ponovo učiniti velikom” (MAGA), njena vojska totalno obnoviti, a njena civilna infrastruktura renovirati, kada počinje sa pozicija na kojim njen deficit iznosi 30 odsto i kada je američka prezaduženost tolika da bi SAD možda jedino mogle da prežive ako bi ponovo oborile kamatne stope na nivoe bliske nuli?

I još – je li zaista moguće podstaći povratak proizvodnih poslova natrag u skupu Ameriku, iz njihovih jeftinih ofšor baza u Aziji, i to u uslovima u kojim se troškovi u Americi progresivno čine sve većim kroz zacementirane politike monetarne inflacije, izuzev obaranjem vrednosti dolara kako bi se ova skupa baza ponovo učinila globalno konkurentnom? Da li je MAGA realistična, ili će se povratak poslova u Ameriku iz jeftinih delova sveta završiti detoniranjem upravo one recesije koje se centralne banke toliko plaše?

A kako posleratne elite u Americi i Evropi sve više očajnički pokušavaju da održe iluziuju svog imidža prethodnice globalne civilizacije, kako će izaći na kraj sa ponovnom pojavom “države-civilizacije”, odnosno Kine? Kako će EU odgovoriti na strategiju Pentagona opsednutog “Kinom, Kinom i Kinom”, kada Kina gradi svoj “Pojas i put” pravo u Evropu? Hoće li se, poput Amerike, odlučiti za protekcionizam, u kojem bi promovisala spajanja mega entiteta za takmičenje sa ogromnim američkim i kineskim korporacijama? Da li je Evropa uopšte sposobna da obuzda Sjedinjene Države, dok one “budže” svoj vojni karantin oko Kine i očekuju da ih Evropa u tome prati?

Što se tiče Evrope, otpor ukorenjenom elitističkom “sistemu” u Franckoj koji donosi korist nekolicini, dok ostavlja na cedilu većinu, preti da prevrne političku koherentnost te zemlje. U Ujedinjenom Kraljevstvu bregzit preti da oduva u paramparčad britanski sistem političkih partija. Neslaganja povodom odnosa UK sa EU nikada nisu bila dublja, istaknutija i ušančenija nego što su sada. Razlike između urbane kosmopolitske elite Londona i ostatka zemlje nikada nisu bile izraženije. Sada je centralno pitanje postalo da li bi, i u kom stepenu, Britanija trebalo da pripada Evropi, koja je, prema rečima Špigla,”dominion… u kojem centralna sila uživa vlast nad mnogim različitim narodima… a u ekonomskom smislu je nalik na nemački Rajh”.

BREGZIT JE VEĆI OD BREGZITA

“Bregzit” postaje veći od “bregzita”. Stara partijska savezništva više ne funkcioništu, i bivaju prevaziđena. Dve vodeće partije su podeljene. Nekada lojalni aktivisti sada nazivaju rukovodstva svojih stranaka izdajničkim. Simbol partije više nije klasa, ili istorijsko poreklo porodice – sada je to “odlazak” ili “ostanak”.

Tektonska pomeranja kao što je ovo su retka. Ali kada se dogode, oni povlače mogućnost dubokih promena i prestrojavanja. Mnogi Britanci menjaju lojalnosti i izbore prema kojima su nekada živeli. Pojavljuju se nove partije i novi takmičari. Postojeće partije se raspadaju – ili pokušavaju da ponovo pronađu svoju suštinu – dok prezir prema strankama i njihovim liderima dobija epidemijske razmere. Sve što je nekada delovalo čvrsto sada isparava, uz duboke posledice za političku budućnost, pa čak i za sistem vladavine – britanski parlament se “odmetnuo” i uzurpirao prerogative vlasti.

Nekada pitomi partijski funkcioneri u Britaniji sada govore da jedino “politička revolucija” može da obnovi legitimnu vladavinu u Ujedinjenom Kraljevstvu, nakon onoga što se prošle nedelje dogodilo u parlamentu. Neverovatno. Evo jednog primera:

U uzbuđenju iščekujemo svakodnevne, zapravo svakosatne, političke mahinacije premijerke, parlamenta i establišmenta. Bili smo svedoci prekrajanja ustavnih precedenata, flagrantnog zanemarivanja odgovornosti iz manifesta vlade, kršenja pravila i laži na neverovatnoj skali. Sve to kako bi se UK održala kao zatvorenik EU i kao krava muzara za Nemačku i briselsku birokratiju. Nova inkvizicija ne dopušta jeres. Ono što je zapanjujuće je to što naša navodno superiorna klasa i dalje istrajava u uverenju da ‘običan čovek’ ne vide i ne razume šta se dešava.

Možda su ovo reči nekog radikalnog političara? Ne, to je citat bivšeg generalnog direktora Britanske privredne komore, koji ima 30 godina iskustva u upravi UK i EU. Personifikacija establišmenta. Kad se otpor javi i unutar same elite, istorija nam govori da moramo da se pripremimo za dugotrajan konflikt.

Možda je umirujuće razmišljati da je ovo ostrvska britanska reakcija na “bregzit”, bez nekog većeg značaja. Ali to bi bilo pogrešno. Nalazimo se na vrhuncu velikih promena. Zar se slično ne odvija u Americi, u kojoj se “bednici” (kao savremeni ‘konfederalci’) suočavaju sa severnim urbanim liberalima, nalik na stanje iz Američkog građanskog rata?

Nije li sukob koji se odvija unutar EU neka vrsta nove runde borbi (pretežno protestantskih) nacionalnih država koje su se protivile ideji evropske imperije koja bi nametala svoj rigidni Lex Europa nad raznovrsnim narodima, kroz centralizovani i daleki autoritet?

Ovo se odvija u trenutku kada su američka i evropska ekonomija fragilne. Zašto je prateći rizik svega ovoga tako teško razumeti i prihvatiti?

Standard/Strategic-Culture.org

Objavio/la na 07:00. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2019 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-