Raskid sa neoliberalizmom nije moguć na nivou EU

Naš sugovornik Vladimir Unkovski-Korica predaje na Univerzitetu u Glasgowu i na Centralnim i istočnoevropskim studijima. Prije toga je predavao na Nacionalnom istraživačkom univerzitetu – Viša škola ekonomije u Moskvi te na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE). Autor je knjige ‘Ekonomska borba za vlast u Titovoj Jugoslaviji: od Drugog svetskog rata do nesvrstanosti’. Trenutno istražuje politiku zapadne ljevice prema raspadu Jugoslavije. Politički je angažiran u Srbiji, u grupi Marks21 od njezinog osnivanja 2008., a u Britaniji kao član organizacije Counterfire.

Kako biste definirali ljevicu u Velikoj Britaniji danas, tko sve spada u nju?

Levica u Britaniji je širok pojam. Najveća snaga je svakako Laburistička partija. Ona je jedina parlamentarna partija koju bismo mogli da svrstamo u levicu. Međutim, to je široka partija koja je podeljena po bitnim pitanjima, pa i po pitanju evropskih integracija. Dugo je važilo pravilo da je desno krilo za Evropu, dok je levica protiv. Tako partija nije zauzela stav na referendumu o pristupanju Evropskoj zajednici 1975., pa je članstvu bilo dozvoljeno da bude za ili protiv.

Proizvod ‘blerističke politike’

Dotaknimo se i manjih izvanparlamentarnih stranaka, sindikata i moćnih društvenih pokreta. Spadaju li i oni u radnički pokret?

Bitno je podvući da su vanparlamentarni društveni pokreti, za razliku od uže shvaćenog radničkog pokreta, relativno osnažili u proteklih par decenija. Najbolji primer je antiratni pokret, koji je izveo dva miliona ljudi na ulice davne 2003, protiv rata u Iraku. Ali bilo je i drugih mobilizacija, na primer sindikati su izveli pola miliona na ulice 2011, protiv štednje. Sve te pokrete jesu oblikovale radničke organizacije i levica, te u tom smislu predstavljaju određenu formu radničkog pokreta u širom smislu. Stožeri tih pokreta su bile organizacije koje su napravile neformalnu koaliciju levice na nivou akcionog jedinstva po pojedinim pitanjima. Tu su bili bitni sindikati i levo krilo laburista kao i vanparlamentarne partije levice, poput Komunističke partije Britanije (CPB), ali i razne i brojnije partije iz trockističke tradicije, tj. Socijalistička radnička partija (SWP), Socijalistička akcija (SA), Socijalistička partija Engleske i Welsa (SPEW) i Counterfire. One nisu radile zajedno na svakom frontu, ali je održavanje vanparlamentarnih pokreta odigralo bitnu ulogu u političkom životu zemlje tokom proteklih decenija te delom stvorilo teren za izbor Jeremyja Corbyna na čelo Laburističke partije.

Pozicija laburista bila je drugačija npr. 2016. pa i ranije, od one nakon te godine?

Da, u to vreme su laburisti zauzeli proevropski stav. Nije lako objasniti zašto. Porazi koje je radnički pokret pretrpeo osamdesetih godina su svakako deo razloga. Pogotovo nakon poraza velikog štrajka rudara iz 1984.-85. radnički pokret i laburisti sve više gube pouzdanje da je moguće kontrirati neoliberalizmu u Britaniji. Veliki delovi pokreta se zato okreću ideji da bi promene na nivou Evrope mogle da uvedu minimalne kontrole nad vladama u Britaniji. Dakle, klasna borba se u strategiji glavnog dela levice izmešta iz nacionalnih okvira i njeno mesto zauzima borba za ‘socijalnu Evropu’. Bitno je naglasiti da su laburisti bili opozicija od 1979. sve do 1997. pa je lako shvatiti zašto su se mnogi osećali nemoćnima da zaustave Margaret Thatcher i nakon nje Johna Majora. Štaviše, iako je Ugovor iz Maastrichta, koji je potpisan 1992, upisao neoliberalizam u DNK nove Evropske unije, levica se pozivala širom kontinenta na Evropsku socijalnu povelju, proširenu 1996, kao konkretan primer mogućnosti da se uspori neoliberalizam na kontinentalnom nivou. Kao i drugde, podrška ‘Evropi’ u Britaniji je rezultat političkih i socijalnih poraza na nacionalnom nivou i stoga traženja pravnih okvira da se na međunarodnom nivou ublaže porazi.

Ali laburisti su ponovno bili na vlasti od 1997. do 2010. godine?

To nije promenilo generalni sentiment na levici prema EU-u. Naprotiv, nakon 2010. je očigledno da je dobar deo laburista u EU-u ponovo video spas protiv novog proboja desnih konzervativaca, koji pobeđuju na izborima 2010. i još ubedljivije 2015. Argumentacija se opet svodi na to da, koliko god da je EU neoliberalna i nedemokratska, ipak nudi neke kontrole nad konzervativcima, koji bi želeli da se reše socijalne države u korist ekonomije niskih poreza i nepostojećih radničkih, socijalnih i drugih prava.

Tako se može objasniti činjenica da je 2016. došlo do toga da laburisti zauzmu stav ‘ostanka’ u EU-u na referendumu?

Referendum je suštinski sazvan zbog pokušaja premijera Davida Camerona da porazi evroskeptike u svojoj partiji i da ‘modernizuje’ konzervativce. Treba naglasiti da je ostanak bio očekivan, a da su ga svesrdno podržale ozbiljne institucije vladajuće klase, uključujući udruženje poslodavaca i 99 firmi registrovanih na listi sto najvećih kompanija na britanskoj berzi (FTSE 100). EU je postala glavni trgovinski partner Velike Britanije u decenijama nakon kraja imperije. Dakle, ostanak u EU-u je bio program većeg dela vladajuće klase, pa i glavne opozicione partije. Doduše, pitanje je u kojoj meri je bilo neminovno da laburisti podrže ostanak u EU-u te 2016. Istina je da je glavnu kampanju za izlazak iz EU-a vodilo desno krilo konzervativaca, uz pomoć radikalno desne Partije za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) i većinski desničarskih medija. Međutim, 2015. je najlevlji kandidat u istoriji partije, Jeremy Corbyn, zauzeo vođstvo laburista. U partiju je ušlo nekoliko stotina hiljada novih članica i članova da ga podrži. Pitanje je u kolikoj meri je ta masa imala jasne stavove po pitanjima kao što je EU. Ona je prvenstveno motivisana protivljenjem desnom skretanju laburista za vreme Tonyja Blaira, spoljnim ratovima i domaćoj politici socijalnog liberalizma. S druge strane, Corbyn je istorijski na pozicijama levice laburista iz 1970-ih po pitanju EU-a: smatrao ju je tvorevinom prvenstveno krupnog kapitala u Evropi.

Očigledno je da se Corbyn osjetio izoliranim u Laburističkoj partiji na nivou vodećih struktura?

Ova parlamentarna partija je prevashodno proizvod ‘blerističke politike’. Kada kažem parlamentarna partija, mislim na laburističke članove parlamenta. Oni istorijski sebi uzimaju pravo da ignorišu godišnji kongres partije. Objašnjenje koje tradicionalno daju, a ono traje od osnivanja partije pre više od jednog stoleća, jeste da su oni odgovorni primarno biračkom telu, a ne članstvu partije. Njihovi su vidici, navodno, širi i zbog toga moraju nekada da odstupaju od želja članstva. I mnogi drugi širom radničkog pokreta, u sindikalnim vrhovima i čelnici raznih kampanja ili lokalnih partija, takođe su mahom prihvatili mit o ‘socijalnoj Evropi’. Corbyn je stoga taktički odigrao 2016. godine. Nije hteo da pravi kampanju sa ‘modernim’ konzervativcima, već je pravio sopstvenu ‘za ostanak i reformu EU-a’.

Većina partijske mašine, članstva i birača laburista bila je za ostanak u EU-u?

Ipak je većina birača glasala za izlazak iz EU-a: bilo je 52 prema 48 odsto. Mnogi delovi zemlje koje su i konzervativci i laburisti zapostavili tokom vladavine od davne 1979. osetili su priliku da se osvete. Naravno da je bilo delova zemlje koji su desno orijentisani ili bogatiji i koji su na referendumu 2016. glasali za izlazak iz EU-a na potpuno reakcionarnoj bazi. Takođe je istina da je radništvo u mnogim gradovima koji su u proteklih 40 godina relativno dobro prošli, a iz potpuno legitimnih pobuda, straha od desnih konzervativaca i sa antirasističkih pozicija, glasalo za ostanak. Ipak, brojevi koje sam naveo ne pokazuju nam kako su glasači geografski glasali 2016. A bitno je imati na umu da je u Britaniji izborni sistem organizovan po teritorijalnim jedinicama ili okruzima (constituencies), u kojima onaj ko je uzeo prvo mesto uzima sedište u parlamentu. Ako pogledamo stvari iz tog ugla, shvatamo sledeće: da je 70 odsto konzervativnih i 60 odsto laburističkih okruga glasalo za izlazak iz EU-a. Kako objasniti te brojke, ako vidimo da je glasanje na referendumu bilo 52:48? Jednostavno: okruzi nemaju isti broj glasača. Stoga je potrebno naglasiti da je referendum jedno, a izbori drugo. Da bi laburisti pobedili na izborima, morali bi uzeti veći broj okruga, ne nužno veći broj glasova u zemlji. To nam možda i objašnjava zašto je na izborima 2017. bilo jako blizu po glasovima, ali ne i po sedištima u parlamentu. Konzervativci su imali 42,4 odsto, a laburisti 40. Ali su konzervativci uzeli 317 sedišta, a laburisti 262.

Duboko podeljeni konzervativci

Tada je izgledalo kako je trenutak prešao u korist laburista, usprkos gubitku?

Istina je da je Corbyn povratio partiju, koja je na tim izborima imala 9,6 odsto više nego na prethodnim, te je konzervativcima negirao apsolutnu većinu u parlamentu. Veliki deo razloga je bila činjenica da je odneo pobedu u partiji nakon referenduma i da je bilo potrebno da se prihvate rezultati referenduma. Dakle, bilo je bitno predstaviti laburiste ne kao partiju koja negira Brexit, već kao partiju koja se bori za drugačiji Brexit od konzervativaca. Štaviše, njegova vizija Britanije kao mesta gde bi država ulagala u privredu kako bi smanjila društvene nejednakosti bila je veoma popularna. Čak ni teroristički napadi tokom izborne kampanje iz 2017. nisu ojačali konzervativce. Snaga antiratnog i antiislamofobnog pokreta u Britaniji je dostigla takav nivo da je principijelan stav Corbyna da su napadi znak da Britanija mora da promeni spoljnu politiku naišao na veliki odjek u narodu.

Ipak je ta neformalna koalicija nakon 2016. bila pod pritiskom?

Najvećim delom zbog toga što se levo krilo laburista u raznim svojim formama nalazi na pozicijama formalnog uticaja koje do sada nije imalo. Vođeno idejom partijskog jedinstva i elektoralnog puta u socijalizam, levo krilo laburista oseća potrebu da nalazi kompromis sa desnim krilom partije. Desno krilo, doduše, oduvek ima veći nivo odanosti prema poretku nego prema partiji i pokretu. Stoga ono zagovara desne politike, poput ostanka u EU-u putem zagovaranja novog referenduma. Momentum, organizacija koja je nastala da podržava Corbyna u Laburističkoj partiji, često popušta pred ovakvim pritiscima. Sam Corbyn verovatno ima više zajedničkog sa vanparlamentarnom levicom, koja je većim delom za ‘narodni Brexit’, tj. raskid sa neoliberalizmom, koji je nemoguć na nivou EU-a. Nažalost, prečesto ne vidi veliki potencijal u tom pravcu, jer su društveni pokreti sve slabiji usled podela između ‘parlamentarista’ i ‘vanparlamentarista’.

Još uvijek je nejasno kako će se stvar dalje odvijati?

Da, iako je olakšavajuća okolnost za Corbyna i za ‘vanparlamentariste’ da je britanski parlament trenutno paralizovan. Konzervativci nisu do sada bili u stanju da se dogovore oko toga kakav bi budući odnos želeli sa EU-om, jer su i dalje duboko podeljeni. Dogovor koji je postigla premijerka Theresa May sa Bruxellesom nije prihvatljiv svima u njenoj partiji i koaliciji, jer stvara drugačija pravila za Severnu Irsku nego za ostatak Britanije, što za unioniste (centraliste) nije prihvatljivo. S druge strane, nijedna druga verzija Brexita, ni opcija drugog referenduma nije naišla na podršku čitavog parlamenta, jer većina laburista želi bliži odnos sa EU-om ili prosto drugi referendum kako bi UK ostao u EU-u. Moguće je da će do nekog dogovora ipak doći, jer većina u parlamentu ne želi da napusti EU bez nekakvog dogovora, ali parlamentarna blokada koja traje mesecima jača Corbynov argument da su potrebni novi izbori. Ni to, naravno, nije garancija da će se stvar dobro završiti za radničku klasu, ali barem otvara mogućnost da se Corbyn premesti sa bojišta parlamenta na bojište ulica i radnih mesta, gde je njegova leva poruka nesumnjivo jača.

Portal Novosti

Objavio/la na 03:12. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2019 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-