Mira Trailović, Mirjana Karanović

Piše: Zlatko Paković

U koordinatama originalne i doista svetske spoljne politike nesvrstanosti, u Beogradu kao glavnom gradu i SFRJ i Socijalističke Republike Srbije, Mira Trailović zamislila je originalni koncept svetskog pozorišnog festivala i ostvarila ga.

Tako je nastao BITEF. Pre toga, podigla je Atelje 212, autentično pozorište koje je, iako institucija, iskušavalo granice smisla institucije. Nakon toga, stvorila je i Bitef teatar. O toj svojoj grozničavoj želji da uvek prevazilazi ono što je već učinila, govorila je, parafraziram: čoveku neumitno prolazi mladost, ali ne i mladalačka želja za stvaranjem novog. Čovek je, zapravo, živ dok je u njemu ove mladalačke želje.

Danas u Beogradu Mira Trailović ima i svoj Skver i svoj Grand Prix i svoju Veliku scenu, ali u tom i takvom Beogradu, već trideset godina u institucijama kulture nema mladalačke želje za stvaranjem novog, kao što ni u politici države nema ničeg originalnog. To su provincijalna kulturna strategija i politika imitacije i bahatog poslušništva, koja u ovim danima dotiče najnižu tačku svoje vrednosti u poslednjih dvesta godina. Režim Aleksandra Vučića banalizovao je politiku. Ne samo da je naš svet smanjen, nego je i ponižen.

Da, pojavila se Mira Trailović na Mitingu na Ušću, koji se zvao Miting bratstva-jedinstva, vidimo to nakratko u nekoliko sekundi televizijske slike. Bilo je to u novembru 1988, nekoliko meseci pred smrt. A ta prirodna smrt jedne autentične individue koja je jugoslovensku pozorišnu kulturu videla i vodila kao svetsku, koincidira s kolektivnom nasilnom smrću Jugoslavije i provincijalizacijom srpske kulture.

Šta je Mira Trailović tražila na tom mitingu beščasnog „događanja naroda“, kojim je dotad suvereni narod sebe proglasio etničkim krdom? Šta god da je tamo tražila, Mira Trailović, prokušana internacionalistkinja i ateistkinja, nije se mogla svrstati uz mitingaško antijugoslovenstvo, nacionalizam i svetosavski klerikalizam. Na tom mitingu – ničeg ni nalik toj i takvoj civilizacijskoj osobenosti Mire Trailović, nikog ni prineti njenom liku i delu. Najzad, ne pojavljuje li se taj svetli lik na tom mitingu, u svojim predsmrtnim časovima, kao lik one intelektualke koju su ti i takvi koji su raspirivali mitinge upravo izbacili iz institucije koju je stvorila, i onemogućili joj čak i to da u njoj volontira? Ova lična tragedija posledica je društvene tragedije. Smrt je kucnula na Mirina vrata kao smrt jugoslovenske civilizacije. Kako dobro obavljen gnusni posao!

Svojom prosvetiteljskom pojavom izazvala je Mira Trailović sudbinu, i platila ju je najpre likvidacijom karijere, a zatim, ubrzo, i glavom, ako je verovati rečima koje, u pre nekoliko dana u Bitef teatru premijerno izvedenoj predstavi „M.I.R.A.“ Andraša Urbana, izgovara navodno Jovan Ćirilov, parafraziram: Mira je dobila rak onog dana kad je dobila otkaz.

Drukčije kazano, kad je Mira dobila otkaz, srpska kultura je dobila rak, da se njegove metastaze po njoj šire do dana današnjeg. NJenu samrtnu pojavu na opskurnom mitingu vidim, dakle, kao poslednju sen jedne civilizacije na umoru pred najezdom varvara.

Jedna scena Urbanove predstave o Miri Trailović, antologijska, uspeva da nas direktno suoči s Mirom Trailović: nas koji smo već trideset godina umrtvljivani učmalim željama varvarske politike – sa živom, mladalačkom željom već trideset godina mrtve Mire Trailović. I u tom susretu, po Mirinoj mladoj želji, nastaje nešto doista novo.

Mirjana Karanović, koja glumi Miru Trailović, o Mirjani Karanović izriče jetko sve one gadosti kojima su njen trailovićkinski lik i delo polivali znameniti i neznameniti palančani u javnim svojim obraćanjima, još od onda kad je, u famoznom filmu Jasmile Žbanić „Grbavica“, glumila Bošnjakinju koju su srpski vojnici silovali i napravili joj dete; u stvari, još odonda kad je kao javna ličnost javno istupala protiv SPS-ovske mašinerije smrti i protiv opsade Sarajeva… Govoreći o sebi, Mirjana Karanović u ulozi Mire Trailović, u duhu ludizma Mire Trailović, govori ironično o onim varvarima koji su na početku otpustili s posla Miru Trailović kao isluženu kučku, na sredini ubili najpametnijeg srpskog političara, Đinđića, kao notornu budalu, a na kraju, na politički vrh doveli apsolutnog političkog diletanta Vučića, da bude gospodar.

Na pozorišnoj sceni, ja, Mirjana Karanović, u duhu Mire Trailović mogu da igram vas u vašoj ulozi protiv mene, ali vi nikad ne možete u sopstvenim životima da budete vi, jer vi nemate sebe – vi ste šverceri vlastitog života, i da biste sebi dokazali da uopšte postojite, morate da kradete, lažete i ubijate, jer u sebi nemate nimalo mladalačke želje da stvarate sebe. Vi vladate, jer ste nesposobni da budete živi!

Govorili ste da mene, Mirjanu Karanović, treba silovati kad već igram silovane muslimanke, pa, evo, ja vam tu scenu mogu i priuštiti u pozorištu, i zadovoljiti vašu ništavnu želju, ali to nisam sada ja, nego tri decenije mrtva Mira Trailović, i dalje sa najživljom željom u našem društvu. I šta gledamo kad gledamo kako Mira Trailović igra scenu silovanja Mirjane Karanović? Ništa drugo do scenu koja se u našoj realnosti odigrava već trideset godina, i zove se silovanje srpske kulture sredstvima političkog varvarstva, a mi od nje uporno okrećemo glavu. Zato postoji pozorište, da nam pokaže ono što glumimo da ne vidimo.

Danas

Objavio/la na 07:55. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2019 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-