Прохујале васељене: Комити, антикомити, Љубо, Мартин

Objavljeno: 07.01.2019, 21:43

Умјесто да се озбиљниије позабаве проблемима лошег животног стандарда грађана, црногорска власт се бацила на свакодневно откривање споменика личностима и покретима прохујалих епоха. И све то без икаквог логичког реда и идеолошког смисла, а по систему- гдје год нађеш згодно мјесто, споменик посади! Све су прилике да би било неопходно, у ужурбаном режиму, хитно увести нови празник у Црној Гори, под називом: “Три дана без споменика”, да народ мало одмори! Ту необичну идеолошку кашу споменичког прегалаштва, испуњену контраверзама, јавност је видјела и недавно- током иницирања и приликом откривања споменика- “Свим црногорским комитима 1916.- 1929. године”, у Никшићу Партизански настављачи “традиција америчке армије и либералног капитализма”!? Невјероватна је чињеница да су појаву овог споменика иницирали представници Удружења бораца НОР-а и антифашиста Црне Горе, подружница Никшић. Јавност је била у чуду, те преко социјалних мрежа масовно наглашавала да је то апсурд-јер је комунистички покрет учествовао у прилично обимној ликвидацији истих тих комита, из оба комитска покрета, и то по правилима политичког импулса, личне самовоље и без икаквог суда. На другој страни, бројне симпатизере НОБ- а и НОР- а у Црној Гори не мора чудити тај потез једне од двије борачке организације НОР- а. Наиме, ту идеју није иницирао СУБНОР ЦГ већ фантомски, режимски, УБНОР ЦГ- на чијем се челу налази лик рођен 1943. године, а који се зове Зувдија Хоџић. Зувдија Хоџић није само “лажни цар Шћепан Мали” те контроверзне организације, већ у улози самозваног “првог партизана”- наставља “славне традиције америчке војске”, и јавља се ослонцем режима који је поништио све позитивне традиције комунистичког покрета. А те традиције су, отприлике, биле: социјална правда, егзистенцијална сигурност, недопуштање колосалних социјалних разлика, мир и спокојство грађана и народа. То су идеје који увијек имају цивилизацијски предзнак, ма ко био њихов носилац. Тако је “први лажни партизан” Црне Горе постао активни суизвршилац идеје рушења свих позитивних идеја комунистичког покрета, ставивши себе у улогу псеудокомунистичке перјанице свирепог либералног капитализма у Црној Гори. Нема сумње, нека чудна сила га је поставила на чело фантомског “Удружења бораца НОР- а”, да би тај идеолошки брод историје одвео у контра- правцу! Ко је то урадио, и зашто се то тако ради, Зувдија Хоџић би могао сам да објасни јавности?! Али, јавност већ сада, уз осмијех, уочава да је господин Хоџић у свом чудном мисионарском заносу- озбиљно побркао комите и комитете, комунизам и либерални капитализам, што “првом партизану” не приличи, па макар био и лажни! Говор, као идејна скаламерија дворских историчара Друга контраверза откривања споменика комитима у Никшићу је говор предсједника Црне Горе Мила Ђукановића, којег су очигледно писали дворски историчари. Тај текст говора, с тачке гледишта конфузно наслаганих историјских чињеница, уз уочљиво искривљену идеолошку подоснову- заслужује чисту јединицу за оцјену. Ту непрелазну оцјену фактички заслужују његови састављачи- салонски историчари Црне Горе, који имају стил да невјешто спајају немогуће. У том говору фигуришу неки тачни подаци, рецимо- да је број црногорских комита у борбама против Аустроугара, послије капитулације Црне Горе 1916. године, од 300 нарастао до цифре од 1.000 бораца, те да су они учествовали у завршним борбама за ослобођење Црне Горе. Али је нетачно да су они сами с народом ослободили Црну Гору. Баш као што је проблематична теза- да је тај покрет “распуштен”, што значи- нестао! Он се просто трансформисао, и с огромном, деведесет постотном већином прешао у бјелаше, опет с пушком у руци. Јер, факт је да су се комити, који су се борили против Аустроугара, те 1918. године политички поцијепали, па је од њих само 90 бораца прешло у комите- зеленаше, док су остали ступили у борбу против њих, као антикомити. Споменик комитима и антикомитима Тако испада да је споменик у Никшићу подигнут комитима борцима против Аустроугара, али и комитима зеленашима и антикомитима, који су из првог комитског покрета произашли. Ипак, црногорске комити и антикомити, бјелаши и зеленаши, су имали и неке заједничке именитеље. Један је, да су национално били Срби, а други- да су и једни и други били за заједничку државу- али на разним концептима. Политички коректно је рећи да су оба ова политичка концепта била логички исправна, легитимна, и часна. Уједно, и једни и други су били Црногорци у наднационалном смислу. Јер, очигледност је да је Црногорац у том времену била елитна наднационална одредница, везана за несаломљиви дио православног српског народа са простора Старе Црне Горе, Брда и Старе Херцеговине- који се вјековима сатирао у биткама против Отомана, и закономјерно задобио ту наднационалну славу. Да је предсједник Црне Горе, умјесто сумбурног текста који су му писали дворски историчари, изашао пред јавност с другим концептом, те отварање споменика означио као истински корак “идеолошког и историјског помирења православног народа у Црној Гори”, то би било јако лијепо. Али, није! Ипак, како симболику споменика не одређују творци и иницијатори усијаних глава, већ историјски факти и јавност која је спремна да прашта због насушне потребе за “закопавањем оштрих идеолошких сјекира прошлости”- то ће споменик комитима временом сигурно постати управо- “Симбол православног помирења”. А свакако ће тешко моћи остати садашњим фактором мешетарења, проистеклим из политичких потреба тренутка! Свака идеја је легитимна, релативна, и паду склона Уосталом, сјећамо се добро оне анегдоте када су америчком предсједнику доложили да су Совјети офарбали мјесец у црвено, и завршетка анегдоте. Отприлике ће се нешто слично десити и са спомеником у Никшићу. Елем, нема сумње да су све идеје- бјелаша и зеленаша, комуниста и монархиста (ма које опције) биле природне, идеолошки оправдане, социолошки и друштвено разумљиве. Али, када су се носиоци тих идеја дохватали оружја, и кретали у међусобно крвопролиће за идеју, свака од тих идеја је одмах губила хуманизам, суштину и људски лик. Када идеја пропадне, а свакој идеји то вријеме дође, остају небројене хумке православног народа који се сатирао између себе без смисла. Па у огромном чуду, које велико као васиона, воскресава вјечно питање- Зашто се све то нама опет издешавало и десило!? Опет! Заједнички споменик Љубу и Мартину, за спокој душа! Послије овог споменика комитима, који су се међусобно сатирали, ред би био да се направи заједнички споменик непотребним страдањима у међусобним сукобима припадника Комунистичке партије (НОБ-а) и припадника ЈВУО. Тај споменик би такође требало подићи у Никшићу, а идеја за такав

Умјесто да се озбиљниије позабаве проблемима лошег животног стандарда грађана, црногорска власт се бацила на свакодневно откривање споменика личностима и покретима прохујалих епоха.

И све то без икаквог логичког реда и идеолошког смисла, а по систему- гдје год нађеш згодно мјесто, споменик посади!

Све су прилике да би било неопходно, у ужурбаном режиму, хитно увести нови празник у Црној Гори, под називом: “Три дана без споменика”, да народ мало одмори!

Ту необичну идеолошку кашу споменичког прегалаштва, испуњену контраверзама, јавност је видјела и недавно- током иницирања и приликом откривања споменика- “Свим црногорским комитима 1916.- 1929. године”, у Никшићу

Партизански настављачи “традиција америчке армије и либералног капитализма”!?

Невјероватна је чињеница да су појаву овог споменика иницирали представници Удружења бораца НОР-а и антифашиста Црне Горе, подружница Никшић.

Јавност је била у чуду, те преко социјалних мрежа масовно наглашавала да је то апсурд-јер је комунистички покрет учествовао у прилично обимној ликвидацији истих тих комита, из оба комитска покрета, и то по правилима политичког импулса, личне самовоље и без икаквог суда.

На другој страни, бројне симпатизере НОБ- а и НОР- а у Црној Гори не мора чудити тај потез једне од двије борачке организације НОР- а.

Наиме, ту идеју није иницирао СУБНОР ЦГ већ фантомски, режимски, УБНОР ЦГ- на чијем се челу налази лик рођен 1943. године, а који се зове Зувдија Хоџић.

Зувдија Хоџић није само “лажни цар Шћепан Мали” те контроверзне организације, већ у улози самозваног “првог партизана”- наставља “славне традиције америчке војске”, и јавља се ослонцем режима који је поништио све позитивне традиције комунистичког покрета.

А те традиције су, отприлике, биле: социјална правда, егзистенцијална сигурност, недопуштање колосалних социјалних разлика, мир и спокојство грађана и народа.

То су идеје који увијек имају цивилизацијски предзнак, ма ко био њихов носилац.

Тако је “први лажни партизан” Црне Горе постао активни суизвршилац идеје рушења свих позитивних идеја комунистичког покрета, ставивши себе у улогу псеудокомунистичке перјанице свирепог либералног капитализма у Црној Гори.

Нема сумње, нека чудна сила га је поставила на чело фантомског “Удружења бораца НОР- а”, да би тај идеолошки брод историје одвео у контра- правцу!

Ко је то урадио, и зашто се то тако ради, Зувдија Хоџић би могао сам да објасни јавности?!

Али, јавност већ сада, уз осмијех, уочава да је господин Хоџић у свом чудном мисионарском заносу- озбиљно побркао комите и комитете, комунизам и либерални капитализам, што “првом партизану” не приличи, па макар био и лажни!

Говор, као идејна скаламерија дворских историчара

Друга контраверза откривања споменика комитима у Никшићу је говор предсједника Црне Горе Мила Ђукановића, којег су очигледно писали дворски историчари.

Тај текст говора, с тачке гледишта конфузно наслаганих историјских чињеница, уз уочљиво искривљену идеолошку подоснову- заслужује чисту јединицу за оцјену.

Ту непрелазну оцјену фактички заслужују његови састављачи- салонски историчари Црне Горе, који имају стил да невјешто спајају немогуће.

У том говору фигуришу неки тачни подаци, рецимо- да је број црногорских комита у борбама против Аустроугара, послије капитулације Црне Горе 1916. године, од 300 нарастао до цифре од 1.000 бораца, те да су они учествовали у завршним борбама за ослобођење Црне Горе.

Али је нетачно да су они сами с народом ослободили Црну Гору.

Баш као што је проблематична теза- да је тај покрет “распуштен”, што значи- нестао!

Он се просто трансформисао, и с огромном, деведесет постотном већином прешао у бјелаше, опет с пушком у руци.

Јер, факт је да су се комити, који су се борили против Аустроугара, те 1918. године политички поцијепали, па је од њих само 90 бораца прешло у комите- зеленаше, док су остали ступили у борбу против њих, као антикомити.

Споменик комитима и антикомитима

Тако испада да је споменик у Никшићу подигнут комитима борцима против Аустроугара, али и комитима зеленашима и антикомитима, који су из првог комитског покрета произашли.

Ипак, црногорске комити и антикомити, бјелаши и зеленаши, су имали и неке заједничке именитеље.

Један је, да су национално били Срби, а други- да су и једни и други били за заједничку државу- али на разним концептима.

Политички коректно је рећи да су оба ова политичка концепта била логички исправна, легитимна, и часна.

Уједно, и једни и други су били Црногорци у наднационалном смислу.

Јер, очигледност је да је Црногорац у том времену била елитна наднационална одредница, везана за несаломљиви дио православног српског народа са простора Старе Црне Горе, Брда и Старе Херцеговине- који се вјековима сатирао у биткама против Отомана, и закономјерно задобио ту наднационалну славу.

Да је предсједник Црне Горе, умјесто сумбурног текста који су му писали дворски историчари, изашао пред јавност с другим концептом, те отварање споменика означио као истински корак “идеолошког и историјског помирења православног народа у Црној Гори”, то би било јако лијепо. Али, није!

Ипак, како симболику споменика не одређују творци и иницијатори усијаних глава, већ историјски факти и јавност која је спремна да прашта због насушне потребе за “закопавањем оштрих идеолошких сјекира прошлости”- то ће споменик комитима временом сигурно постати управо- “Симбол православног помирења”.

А свакако ће тешко моћи остати садашњим фактором мешетарења, проистеклим из политичких потреба тренутка!

Свака идеја је легитимна, релативна, и паду склона

Уосталом, сјећамо се добро оне анегдоте када су америчком предсједнику доложили да су Совјети офарбали мјесец у црвено, и завршетка анегдоте.

Отприлике ће се нешто слично десити и са спомеником у Никшићу.

Елем, нема сумње да су све идеје- бјелаша и зеленаша, комуниста и монархиста (ма које опције) биле природне, идеолошки оправдане, социолошки и друштвено разумљиве.

Али, када су се носиоци тих идеја дохватали оружја, и кретали у међусобно крвопролиће за идеју, свака од тих идеја је одмах губила хуманизам, суштину и људски лик.

Када идеја пропадне, а свакој идеји то вријеме дође, остају небројене хумке православног народа који се сатирао између себе без смисла.

Па у огромном чуду, које велико као васиона, воскресава вјечно питање- Зашто се све то нама опет издешавало и десило!? Опет!

Заједнички споменик Љубу и Мартину, за спокој душа!

Послије овог споменика комитима, који су се међусобно сатирали, ред би био да се направи заједнички споменик непотребним страдањима у међусобним сукобима припадника Комунистичке партије (НОБ-а) и припадника ЈВУО.

Тај споменик би такође требало подићи у Никшићу, а идеја за такав подвиг симболизма је врло једноставна.

Наиме, одмах поред споменичке фигуре легендарног Љубс Ћупићс, која се налази на тргу у Никшићу, неопходно је подићи фигуру још једног човјека, његовог брата Мартина Ћупића који је страдао као припадник ЈВУО на Зиданом мосту.

Јер, те двије личности, та два брата, и њихове судбине- су испреплетене братском љубављу, саосјећајем, која је брутално раздвојена играма историје и чудних трагичних околности.

И то је трагедија која траје!

А духови ће се смирити када јавност јасном симболиком покаже да схвата сву трагику своје историје, из које треба изводити закључке на основама здравог смисла.

Све због неопходности сопственог бивствовања на часним основама.

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register