Novi pristup globalizaciji

Autor: Colin Crouch

Da bi se otpor protiv globalizacije preokrenuo, potrebne su aktivne politike u dva oprečna pravca: jačanje demokratije iznad nivoa nacionalne države i ulaganje napora u lokalni ekonomski razvoj.

U knjizi „Paradoks globalizacije“ Deni Rodrik tvrdi da između demokratije, nacionalnog suvereniteta i hiperglobalizacije možemo da odaberemo dve opcije, ali ne možemo imati sve tri. „Hiperglobalizacija“ jasno ukazuje na neoliberalni ideal potpuno neregulisane svetske ekonomije. Demokratija odvojena od nacionalne države – od jedinog oblika demokratije „sposobnog“ da se nosi sa svetskom ekonomijom – sugeriše globalnu demokratiju koju je nemoguće ostvariti. S druge strane, nedemokratska nacionalna država je kompatibilna sa hiperglobalizacijom, jer implicira nacionalni „suverenitet“ koji je spreman da prihvati upravljanje državom isključivo u skladu sa tržištem i korporativnom moći. Iz ovoga sledi da demokratiju možemo sačuvati samo ako političke ambicije ograničimo na nacionalnu državu i iskoristimo je da nekako izbegnemo globalizaciju.

Međutim, alternativa postoji. Globalizacija ne mora da bude „hiper“. Može se obuzdati regulativom kroz međunarodne agencije koje, mada ne mogu biti potpuno demokratične, možemo podvrgnuti daleko većem demokratskom pritisku nego što je to danas slučaj. Međunarodna tela kao što su Svetska trgovinska organizacija (STO) ili Međunarodni monetarni fond nemaju neposredno birane parlamente, ali to ne isključuje javnu debatu o politici koju nacionalne vlade sprovode u tim organizacijama.

Nacionalni političari treba otvoreno da kažu da postoje problemi koji su im izvan domašaja i da je za njihovo rešavanje neophodna saradnja država u međunarodnim agencijama. Stoga bi i politika koju vlade sprovode kroz članstvo u tim agencijama morala biti predmet nacionalne političke debate. Zar je nerealno zamisliti opšte izbore na kojima opozicija gradi svoj argument na temelju neuspeha vlade da sa drugim državama članicama STO radi na suzbijanju ropstva, dečjeg rada ili nehumanog radnog vremena? Da je Donald Tramp zahtevao primenu standarda Međunarodne organizacije rada na pravila STO, umesto što se okrenuo protekcionizmu, dao bi presudan doprinos globalnom ekonomskom upravljanju.

Svetu je potrebna politička volja mnogih država da priznaju da je trend neoliberalne deregulacije štetan, te da je povratak regulacije moguć kroz uzajamno ustupanje suvereniteta nacionalnih zajednica uz što viši stepen demokratizacije procesa. Jaz između tri tačke Rodrikovog trougla smanjiće se ako priznamo da globalizacija zahteva određeni nivo regulacije, da su međunarodnim regulatornim agencijama potrebni elementi demokratije, te da će se demokratija nacionalne države najbolje izraziti kao ustupljen suverenitet u tom okviru.

Takav pristup treba da prati briga za lokalni ekonomski razvoj. Širom demokratskog sveta uočljivo je geografsko dejstvo ksenofobnih sila. Gradovi čiji stanovnici osećaju da su deo budućnosti opiru se tom dejstvu – od Budimpešte i Beča, do Liverpula ili San Franciska.

Sile tržišta u postindustrijskoj ekonomiji favorizuju velike gradove iz kojih se malo preliva. Čitavi regioni i niz manjih gradova tavore bez ikakvih dinamičnih aktivnosti koje bi zadržale mlade i bile izvor lokalnog ponosa. Neće biti dovoljna ni velikodušna socijalna pomoć nezaposlenima ili slabo plaćenim radnicima, pa ni podsticaj preduzećima i vladinim organizacijama da izmeštaju svoje administrativne uprave i skladišta u nerazvijene oblasti. Potrebno je da EU, nacionalne i lokalne vlasti zajednički utvrde koje bi se aktivnosti mogle primiti izvan postojećih uspešnih centara i da obezbede infrastrukturu koja će te aktivnosti olakšati.

Pored ekonomskog razvoja, ljudima je potrebno kvalitetno lokalno okruženje na koje mogu biti ponosni. To zahteva značajna javna ulaganja – što je strategija koja pripada levici, a ne populističkoj desnici koja tvrdi da je glavni zastupnik lokalnog života. Uspeh na tom zadatku neće svuda biti ostvaren; uvek će biti zapuštenih područja koja nisu uspeli da nađu svoje mesto u svetu koji se menja. Ali vizionarsko nacionalno i lokalno planiranje u kombinaciji sa preduzetništvom, i odlučan fokus na geografiju, mogu smanjiti njihov broj pa i broj onih koji se osećaju izostavljeno.

Ove strategije se obraćaju nezadovoljstvu zanemarenih, posebno muškaraca pripadnika radničke klase iz dominantne etničke zajednice, uverenih da su im političari, pre svega oni sa levice, uskratili pažnju kada su je sa njih preusmerili na nejednakosti koje trpe žene i etničke manjine u postindustrijskim sektorima. Njihova pritužba je opravdana: o čisto ekonomskim nejednakostima se u svetu kojim dominiraju neoliberalne ideje više ne govori naglas. Ali to se neće rešiti povratkom u izgubljeno industrijsko doba, a naročito ne mizoginijom i ksenofobijom.

Pored ekonomske, otpor globalizaciji ima i kulturnu dimenziju; stoga je ona potrebna i strategiji preokreta. Globalizovanom svetu potrebni su građani koji se dobro snalaze sa raznovrsnim, slojevitim identitetima, kojima je udobno u vlastitoj koži sa svim raznim pripadnostima i identitetima različitih intenziteta – od lokalne zajednice, mesta ili grada, regiona, države, Evrope – i koji su prijateljski nastrojeni prema čovečanstvu. Te pripadnosti i identiteti treba da se uzajamno hrane i podstiču, umesto da se isključuju. Kapaciteti postoje, potrebni su im samopouzdanje i sigurnost.

Zadatak politike budućnosti je da stvori okruženje u kojem ove vrednosti cvetaju, umesto da ih gasi insistiranjem na monopolističkim zahtevima nacionalnog ili etničkog identiteta. A neoliberali moraju da shvate da će im, ukoliko ne budu spremni da prihvate javne politike i poreske stope koje održavaju takva okruženja, propasti globalizacijski projekat koji im je tako drag.

Peščanik.net/Social Europe

Objavio/la na 07:00. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2018 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-