Po Sajmu knjiga

Piše: Zlatko Paković

Ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu protekao je u znaku onih koji knjige doduše pišu, a nisu pisci.

Na njemu su bleskali duhovnici društvenih i državnih nepočinstava, osuđeni i neosuđeni podstrekivači progona ljudi, ratni profiteri i turboestradni jal i jad. Otvorio ga je onaj koji rečima pogubljuje vrednost a diže cenu na naplatu, odmah i u gotovini, ili na odloženo, čekovima građana, a centralna figura, svojevrsna sajmova maskota, bio je onaj kojem reči služe da u javno mnjenje uvodi konfuziju i podstiče mržnju prema svim vidovima različitosti u odnosu na paranormalnost.

Konačno, književnost je prognana sa Sajma knjiga. Tom egzodusu kumovali su oni koji su rečima i delima najpre izgonili ljude iz njihovih domova, gradova i država. No, i loše su knjige dobro svedočanstvo, a rđavi ljudi – istina vremena i običaja.

Kao i dobrim ljudima, šteta se može naneti i dobrim knjigama, s tom razlikom što je ona, kad je o knjigama reč, u budućnosti otklonjiva. Malo li je knjiga čije su autore i junake čitaoci zlostavljali, iz generacije u generaciju. O toj zloupotrebi čitanja, danas ćemo reći koju reč.

Svi srećni čitaoci liče jedni na druge, a svaki nesrećan – nesrećan je na svoj način. Oni srećni u čitanju, u beletristici nalaze ili ne nalaze estetski užitak, svako prema svojim mogućnostima i u skladu sa umetničkim dometima štiva, i to je sve. A nesrećni? Nesrećni, svako prema svojoj vanestetskoj potrebi, u svetu književnih dela traže i iznalaze ono čega tamo nema. Jedan, „Rat i mir“ čita kao istoriju Napoleonovog zlosrećnog pohoda u Rusiji; drugi čita i doživljava „Lolitu“ kao bludno pismo; treći pak čita „Alef“ kao kabalistički tekst. Zadržimo pogled, izvesno vreme, na onom što čita „Lolitu“, da mu ta knjiga raspaljuje prepone!

Kad Hambert Hambert zaključava vrata hotelske sobe u kojoj je i „nimfica“, ovaj naš ogledni čitalac raskopčava šlic kao pripremnu radnju za vrhunac svog literarnog doživljaja. Nesumnjivo, pred očima nam je jedan od onih pedofila koji svoju perverznu pohotu, slava Gospodu, zadovoljava na društveno neutralnom, bezbednom mestu, sam u sopstvenoj sobi, bez realnog objekta iživljavanja. To je delikt bez krivičnog dela. Posredi je perverzno čitanje jednog razbokorenog jezičkog remek-dela, koje ga, po prirodi svoje požude, pretvara u kompendij za masturbaciono uživanje. Estetska sfera knjige, u toj proliferaciji perverznog čitanja propada kao u crnu rupu.

No, ko je ovaj samozatajni perverznjak i zašto, za svoje bolesne nužde, čita baš genijalno delo Nabokova, a ne nešto pornografsko? U svojoj preliminarnoj detekciji, ubeđen sam da je ovakav čitalac izvrstan poznavalac svetske književnosti; erudiran i delikatan. To, dakle, nije onaj monstrum iz beogradskog tramvaja, kojeg smo pre neki dan videli na video snimku kako napastvuje jednu bespomoćnu Lolitinu vršnjakinju, na očigled putnika.

Ovaj čitalac „Lolite“, naime, ne bi izabrao Nabokova, da ne poima i ne oseća da je Nabokov vanserijski beletrist, kojem je u „Loliti“ pošlo za rukom da jedno perverzno doživljavanje sveta transponuje u estetski fenomen, kao što je i Tolstoj, veliki Nabokovov uzor, u „Ratu i miru“ uspeo da istorijsko dešavanje pretali u estetsko. Štaviše, čini mi se da je naš osumnjičeni čitalac u stanju da proživi i to estetsko iskustvo čitanja „Lolite“, jer ume da dopre do „estetskog blaženstva“, o kojem, u esejima o drugim piscima, piše upravo Nabokov.

Pred nama je, dakle, jedan čitalac podeljene svesti koji, u zavisnosti od raspoloženja svoje volje, jedno izvanredno delo može da čita i istinski i krivotvoreno. On delo estetski recipira onako kao što ono jeste, ali ga i perverzno koristi onako kako ono nije. S dušom poput nekog junaka iz opusa Dostojevskog, poput samog Dostojevskog – kako se da nazreti iz nekih neugodnih biografskih izvora o ruskom klasiku, kojeg Nabokov nije podnosio – taj, verovatan i moguć, imaginarni naš čitalac, esteta i perverznjak, eklatantan je primer razlike između umetničkog i upotrebnog čitanja lepe književnosti. On je upravo nalik glavnom junaku Nabokovljevog romana, koji je stručnjak za književnost.

Dakako, postoje beletrističke knjige čiji je jedini smisao u njihovoj nebeletrističkoj upotrebljivosti. One predstavljaju, zapravo, ekstenziju neliterarnih područja znanja, umeća i nagovora sredstvima proznog pisma. Čitava pornografska literatura predstavlja samo legitimni poziv na onaniju i orgiju. Međutim, opus jednog Markiza de Sada nije samo patetična pornografija nego i enciklopedija sociopatskog ponašanja, koja, izuzetno dobro služi upoznavanju ličnosti sadističkog tj. mazohističkog tipa.

U trenutku veoma rđave finansijske kondicije, genijalni je Samjuel Beket svojevremeno odbio primamljivu izdavačku ponudu da na svoj maternji jezik, sa svog radnog jezika, prevede dela razbludnog markiza, svestan da nemaju naročite beletrističke vrednosti. Beket naprosto nije hteo da ostane zapamćen i kao prevodilac Markiza de Sada.

S mirisom tamjana, zaglušujućim zvukom turbo-folk muzike i zvezdama Granda kao zvezdama literature, ovogodišnji Beogradski sajam knjiga definitivno je pretvoren u panađur paranormalne, sociopatske kulture. Ponašamo se kao da živimo u društvu, a društva u stvari više nema.

Danas

Objavio/la na 07:11. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2018 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-