Nova umnost za razbijeni južnoslovenski prostor

Piše: Todor Kuljić

Iako je ideja jugoslovenstva nezaboravljena i stara skoro dva veka to ništa ne govori o njenoj racionalnosti. Šta je forma, a šta sadržaj kod ove zamisli? Sociolozi uvek razdvajaju sadržaj od forme, interes šire ili uže grupe od načina ostvarenja interesa. Najdublji interes je očuvanje malih balkanskih naroda jednom jačom državom od asimilacije i od različitog ugnjetavanja velikih naroda, ali i sprečavanje međusobnih sukoba. Način ostvarenja bio je integralno ili federativno jugoslovenstvo, monarhija ili republika, savez jednokrvnih plemena unutar kapitalizma ili bratstvo i jedinstvo naroda u socijalizmu. Pri tome je važno istaći dve okolnosti. (1) Ispravnije je govoriti o jugoslovenstvu u pluralu nego u jednini. Izvorne i potonje, državne i nedržavne vizije jugoslovenstva su u svakom istorijskom periodu bile nehomogene i uvek su zavisile od interesa nacija koje su ih zagovarale: i kod troimenog naroda u monarhijskoj Jugoslaviji i kod jugoslovenske radničke klase povezane bratstvom i jedinstvom. (2) Iako su jugoslovenske težnje postavljali i uobličavali domaći akteri, uvek su ih morali prilagođavati formi koju je nametala hegemona epohalna svest (verskom, svetovnom, socijalističkom ili kapitalističkom okviru).

I

Iako su jugoslovenstva sve slabija ostaje zagonetni utisak da je razbijanje poslednje jugoslovenske države još uvek intrigantna tema, za nas i za strance podjednako. Iako je nestala, Jugoslavija je prošlost koja ne želi da prođe. Dijalektički gledano, ono čega nema nije ništa nego ima svoj potencijal i ontološki status ako je usidreno u realnim protivrečnostima prostora. Koje su to mogućnosti? Najpre valja razlikovati objektivno moguće od realno mogućeg. Objektivno gledano državno jugoslovenstvo još nije na vidiku. Ali realno gledano njegova mogućnost lebdi u promenljivoj napetosti između interesa velikih sila i ponuda političara zapadnog Balkana koji bi ih racionalno koristili. Jugoslavija još nije stvar prošlosti, u prošlosti žive protivnici Jugoslavije koji je pominju kao tamnicu ili kao zabludu nastojeći da ostvare etnokratsku viziju čiste nacionale državnosti. Jugoslavija 20. veka je bila veliki pokušaj, ali na nju ne treba gledati nostalgično. Sve što nastane vredno je i da propadne. Nije to gola retorička opaska Geteovog Mefista nego složeno upozorenje da je i zaborav nužni deo sećanja. Kako ga usporiti? Mogućnosti novih vizija jugoslovenstava lebde u novim nepredvidivim napetostima 21. veka, u progresivnim ili neprogresivnim evropskim sukobljavanjima i u budućnosti EU. Kako je pokazao Bregzit nova neizvesnost je naročita sinergija nacionalnih i društvenoekonomskih napetosti.

II

Neizvesnost pokriva i šanse procene istorijske racionalnosti jugoslovenstava u budućnost. Nove generacije sa novim iskustvima i novim očekivanjima na novi način će procenjivati minule pokušaje državnog regulisanja Balkana. Funkcionalistički gledano, jugoslovenstvo će služiti vrednosnom redukovanju prošlosti. Sa protokom vremena ovo vrednosno rešeto će verovatno slabiti. Ali danas, propisujući sa manje ili više prinude vlastito viđenje jugoslovenstva, akteri savremene hegemone kolektivne svesti u regionu samim tim razdvajaju pozitivno od negativnog u prošlosti. Pri tome povlače kulturne razlike, podvajaju više i niže, patriotsko i izdajničko, moralno od nemoralnog. Prvom pripada nacionalna država, drugome razni internacionalizmi od Jugoslavije do komunizma i multikulturalizma. Alarmantnije zvuče opomene da je nacija u opasnosti od upozorenja da je stanovništvo ugroženo. Različit je emotivni i mobilizacijski potencijal iskaza koji govori o ugroženosti građanstva od onoga koji ističe ugroženost nacije. Jugoslovenstvo je danas viđeno kao anahrona nacionalna opasnost. Ali ista se različito akcentuje. To što je Slobodan Jovanović branio jugoslovenstvo bila je zabluda, kažu srpski nacionalisti, ali kada je to činio Josip Broz to je bio planski antisrpski zločin. Na sličan način hrvatski domoljubi prećutkuju jugoslovenstvo Miroslava Krleže, ali zato domaće komuniste otvoreno optužuju kao izdajnike. Do pre tridesetak godina jugoslovenska država bila je samorazumljiva tvorevina, danas se na istu gleda kao na biografiju mrtvog čoveka. Naravno da ni današnje hegemono viđenje ne treba apsolutizovati jer istorija nije zatvorena knjiga. Ali ne treba preterivati ni sa optimističkim šansama jugoslovenstva. Analiza raznih jugoslovenstava bi trebalo da se izdigne iznad obe perspektive jer sećanje na Jugoslaviju nije samo akademsko nego je i interesno uslovljeno. Treba se hladno zapitati koji akteri danas oblikuju hegemono pamćenje Jugoslavije i ko sve pretenduje na status žrtve jugoslovenstva.

III

Naredno sociološko načelo podseća da je integraciji svake grupe potrebno zajedničko sećanje koje je homogenizuje. Godine 2003. prestala je da postoji YU kao država, a u Srbiji je 2011. bilo 23 000 Jugoslovena. Kolektivno pamćenje slabi i iščezava ukoliko nema grupu koju integriše i koja ga neguje. U tom pogledu je nacijama u regionu sećanje na jugoslovensku prošlost nepotrebno i štetno. Jugoslovenstvo je izgubilo grupu koju je integrisalo, došlo je do razaranja sećanja na Jugoslaviju i do konstruisanje novih identiteta. Jugoslovenstvo je danas identitet apatrida. Gorivo mu je nada u solidarnost, za razliku od nacionalizma koji hrani strah od Drugog. I jugoslovenstvu je svojevremeno bio potreban zajednički neprijatelj, ali onaj izvana koji je podjednako pretio svim nacijama okupljenim oko njega, a ne unutarjugoslovensko neprijateljstvo između srodnih nacija koje razbija celinu. Zato je jugoslovenstvo jedinstveni široki svetovni kulturni prostor za usavršavanje solidarnih ideja, a ne jedinstveno tržište niti zajednički Isus na križu. Jugoslovenstvo nije proruska balkanska verzija panslavizma nego je pokušaj svetovne kosmopolitizacije i pacifikacije zapadnobalkanskog balkanskog prostora lišenog čvrste državnosti. Savremeni jugonostalgičari nemaju institucionalizovanu socijalnu grupu kojoj bi bilo potrebno nadnacionalno pamćenje kao sredstvo integracije, dok antijugoslovenski nacionalisti imaju snažno pamćenje centrirano oko institucionalizovanog nacionalnog interesa i slavne nacionalne prošlosti. Drastično je različit vrednosni, integrativni i delatni potencijal jugoslovenskog sećanja i nacionalnog sećanja. Prvo je stigmatizovano, nemoćno i nostalgično, drugo je normalizovano, snažno i patriotsko. Prvo je sporadično rasuto u društvu, drugo je centralizovano u ustanovama nacionalne države.

IV

Treći sociološki problem tiče se političke kulture jugoslovenstava. Samorefleksivno gledano, nameće se pitanje nije li kritika jugoslovenstva utkana u sličnu minulu borbenu kulturu sećanja dekretiranog bratstva i jedinstva? Da li se u pogledu političke kulture kritičari Jugoslavije dijametralno razlikuju od ranijih kritičara nacionalizma? Ne mnogo jer su izvorne verzije jugoslovenstva bile uslovljene nacionalnom integracijom i odbranom od jačih neprijatelja, pa su svaku varijantu nehomogenog jugoslovenstva uslovljavali interesi posebnih nacionalizama južnoslovenskih nacija (J. Bakić). Ne pritiska li, drugim rečima, i jugoslovenstvo i antijugoslovenstvo (ali sa obrnutim smerom) slična oslobodilačka politička kultura? Ono što se u SFRJ pripisivalo nacionalistima pripisuje se nakon njenog sloma Jugoslovenima – izdaja. Nije li ekstatičnost uložena u Jugoslaviju slična ekstazi antijugoslovenskih nacionalizama? Široke amplitude iz nade u razočarenje podjednako su opterećene oslobodilačkim žarom i eshatološkom nadanjima u konačno oslobođenje. Nisu li već velike rane nade uprte u jugoslovenstvo krile u sebi i velika potonja razočarenja? Da li bi jugoslovenstvo bilo realnije i trajnije da se od njega manje očekivalo i da često nije bilo odozgo dekretirano? Nisu li i antijugoslovenski nacionalizmi bili eksplozivni upravo stoga što su dugo bili kažnjavani? Nije li u širenju jugoslovenstva nedostajalo odmerenosti i manje hilijazma? Ili se možda složiti sa onima koji kažu da se ništa u politici ne može sprovesti bez vešto kanalisanih snažnih emocija?

Kod odgovora na ova pitanja treba raščlaniti jugoslovenstvo i antijugoslovenstvo odnosno dekonstruisati današnje hegemone iskonstruisane razlike i nove poretke pripadanja. Danas su jugoslovenstva izgubljena između nacionalizma i prava manjina. Sve tri kategorije su nacionalne, ali nisu podjednako agresivne niti su podjednako značajne za kolektivno sećanje. Globalizacija ne traži jugoslovenstvo nego nekonfliktno sapostojanje nacionalizma i prava manjina. Podržava nacionalnu politiku i neagresivni nacionalni identitet. Ali samo toliko da isti ne remete neoliberalno širenje tržišta. Jugoslovenstvo se danas pamti kao prolazni i kolebljivi poredak pripadanja, a jugoslovenska prošlost nije u sećanju statična nego dinamična tvorevina. Mnogi koji su plakali za Titom ubrzo su i njega i njegovu državu žestoko odbacili. Vratolomna promena poredaka pripadanja zbila se 1990-ih na sličan način kao i 1918. i 1945. Uz sličnu oslobodilačku kulturu sećanja. Jugoslavija jeste istorija plodnog susretanja kultura, ali i prostor spore promene kulture sećanja. Da li nagli sunovrat iz bratstva i jedinstva ka varvarizaciji suseda svedoči samo o konverziji ili i o sličnom postojanom borbenom samoviđenju?

Šta o tome govore himne? U srpskoj himni “Bože pravde” pominju se “srpska sloga” “borbe dani” i božji gnev, a u jugoslovenskoj klasno neutralnoj himni „Hej Sloveni” pominje se „ponor pakla” i proklinje „izdajica svoje domovine”. Stvari bi verovatno bile manje dramatične da su jugoslovenstvo i antijugoslovenstvo samo nacionalnodržavni okviri, a ne i širi ekskluzivni poreci pripadanja, borbeni lični identiteti (samoviđenja). Naravno da ne treba zaboraviti njihove sadržinske razlike: prvo je bilo uglavnom svetovno, a drugo je nezamislivo bez konfesije, prvo je bliže levici, drugo desnici. Nacionalni ili verski poreci pripadanja su dovoljno prostrani imaginarni prostori za razmahnuto maštanje. Ali u njima se formuliše i realna delatna alternativa. Unutar izmaštanih borbenih poredaka pripadanja odlučuje se o akciji i o isključivanju uljeza. Ali i kod isključivanja postoje razlike. Dok etnokratski liberalizam i konzervatizam isključuju Drugoga zato što je kulturno, verski ili krvno različit, jugoslovenstvo je isključivalo one koji su isključivali Drugog. Nastojalo je da ukloni međusobna klanja. Iako su oba nasilja pravdana kao oslobađanja braće, u prvom slučaju je reč o nacionalnom čišćenju, u drugom o suzbijanju nacionalnog čišćenja. Uprkos sadržinskim razlikama ne treba zaboraviti kulturološke sličnosti. Reč je o zajedničkom dubljem arhetipu sećanja, o sporije promenljivoj melodramskoj dijalektici patetike i akcije, o centriranju prošlosti oko kraćih ratnih sukoba, a ne oko dužih perioda mira, o organizovanoj strukturi borbe između dobra i zla i o manihejskoj moralističkoj polarizaciji koja deli složenu stvarnost na nepomirljive suprotnosti i obećava svladavanje nepravdi uz nužne žrtve. Zato se i treba čuvati oslobodilačke kulture sećanja kod oživljavanja novih jugoslovenstava. Što su identiteti prosvećeniji manje su herojski.

V

Naredni problem tiče se odnosa EU prema prostoru koji se više ne zove jugoslovenskim nego regionom. Da li je EU antiteza eventualnim novim verzijama jugoslovenstva. Kao što je zamisao demokratske jugoslovenske federacije lišene vodećeg naroda bila austrougarsko iskustvo propušteno kroz prizmu marksizma (od srpske socijaldemokratije do SKJ) tako i novo zajedništvo može biti utemeljeno na nekim plodnim naporima EU propuštenim kroz prizmu nove levice 21.veka. Ono što je sasvim sigurno jeste da novo zajedništvo na Balkanu (ekonomsko, socijalno i kulturno) ni hipotetički ne može biti plod saveza novih desnica koliko god ove bile realistične i neratoborne. Kao što je 1930-ih V. Maček poredio Jugoslaviju sa lajbekom (prslukom) koji je krivo zakopčan, pa ga treba raskopčati i ponovo zakopčati, što je podrazumevalo temeljnu reorganizaciju unitarne monarhijske jugoslovenske države, tako i danas lajbek EU treba raskopčati i ponovo zakopčati na novim socijalnim nekapitalističkim temeljima. Treba promeniti ekonomiju 21.veka da bi ojačale šanse novih jugoslovenstava. Nova jugoslovenstva traže nove forme svojine, nove odnose moći u sferi rada, a ne samo novu digitalnu mrežu povezivanja aktera na tržištu.

Jugoslovenstvo neće spontano postati manje zlo čim nestane zaštitničke duge briselske ruke, niti onda kada nove generacije budu zasićene građanskim ratom sećanja koji danas dezintegriše region. Nužne su krupne globalne promene u svetu koje ne treba bespomoćno iščekivati. I novom jugoslovenstvu potrebno je strpljenje, to dugo nestrpljenje, ali ne jugonostalgičara nego kritičkih patriota na svim stranama. Potreban je trud oko prošlosti socijalnih, a ne nacionalnih radnika. Vizije jugoslovenstava mogu i dalje biti delatni idejni činilac jednako kao što je do sada različito tumačenje jugoslovenstava donosilo rat ili mir regionu. Govor o novim jugoslovenstvima može biti delatni diskurs, a ne samo gola akademska kategorija analize. To podrazumeva hladnu procenu nestalih jugoslovenstava, lišenu moralizma i nostalgije, procenu koja bi mogla da bude subverzivna antiteza pamćenju Jugoslavije kao tamnice ili kao iluzije. To nije nimalo lak zadatak humanističke inteligencije. Krleža je upozoravao da treba imati sluha da bi se pevala Internacionala.

Novi plamen

Objavio/la na 07:44. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2018 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-