Дијагноза Хрватске – помама, као процес који траје

Идеолошка помама, коју на свакој “државној теревенци” видимо у сусједној Хрватској, је процес који траје. Она се испољава на сваком мјесту и на сваком кораку, у разним облицима и пројавама.

Не жељети видјети тако нешто, те учествовати својим присуством на државним оргијама хрватског неонацизма, представља виши облик недостатка разума.

Управо тај недостатак осјећаја за реалност пројавио је црногорски државни врх, слањем свог официра на “Бал вампира”, који се у хрватској назива “Дан побједе”, гдје је десила фешта и славље над судбинама стотина хиљада цивила- који су раскубани злочиначком акцијом под називом “Олуја”.

О каквој криминалој фешти је било ријеч, у Книну и Глини, већ је описано у претходној колумни, под називом”Идентитетски жиг, и статус ништице у хрватском амбису зла!”

Ипак, ако посматрамо свеопшти дух хрватског обиљежавања такозваног “Дана побједе”, уочљиво је да се на њему није само прослављао злочин “Олује”, већ и комплетан злочин почињен у НДХ, јер је тамошњи скуп све то везао у један чвор, који је дао печат “дјелу”!

Помало усташе, помало антифашисти

Да се не би прослава злочина “Олује” издвајала као нека посебност, постоји мнuштво примјера који говоре о правилу, а не инциденту.

На примјер, исто то смо видјели и на недавном Свјетском шампионату у фудбалу, које се одржавало у Русији.

Прије свега, запажено је недостојно понашање хрватске предсједнице Колинде Грабар Китаровић у ложи, које је далеко од дипломатске праксе и здравог смисла, гдје је пројавила карактер неконтролисане балканске камењарке, нажалост.

Недавно је Иван Јаковчић, хрватски заступник у Европарламенту, у оквиру осврта на последњу прославу “Дана побједе” у Хрватској, о чудној хрватској предсједници, за Н1 телевизију, рекао следеће:

“Кад предсједница оде у Брисел- онда је за антифашизам, сви њезини су били у партизанима, а кад оде другдје- онда је “За дом спремни”- стари хрватски поздрав. То пригодничарство у политици је, по мојем мишљењу оно што тјера људе ван из Хрватске”.

Једно је сигурно, Колинда није хрватски функционерски изузетак у демонстрацији суманутости и политичке шизофреније, реског кретања из крајности у крајност, већ се ради о дијагнози општег стања.

Чудни гости, који врше нужду на кућном прагу домаћина

На фудбалском шампионату у Русији били смо свједоци експлозије неонацизма међу хрватским фудбалерима у свлачионицама. Чак су направили “природни спој” хрватског и украјинског нацизма- да би увриједили одличне домаћине шампионата.

Све то је оставило дубок печат и мучан утисак у јавности. Рецимо, водитељ полемичких политичких емисија на руском ТВ, Роман Бабајан, је понашање фудбалске команде Хрватске у Русији оцијенио прије неки дан овако: “Понашали су се као неадекватни гости, који пред уласком у кућу љубазног и гостопримљивог домаћина изврше велику нужду на његовом прагу”!

Понашањем хрватских фудбалера тежак идеолошки шамар су добили грађани Србије и Црне Горе који су навијали за њихову репрезентацију. Послије нацистичког дивљања које се десило, ти грађани су постали предмет подмијеха околине, јер су и поред лијепих намјера постали жртве неадекватности хрватског мејнстрима.

Нема сумње да је тиме један сјајни спортски успјех дефинитивно омрачен, и бачен у идеолошку канализацију. И све то- вољом хрватских спортских званичника и фудбалера.

Kраљ фудбалера- извођач усташких хитова?!

Дакако, постојала је нека нада да ће дочек хрватских фудбалера у Загребу проћи нормално, исправити ситуацију, и десити се достојна прослава великог спортског успјеха. Ипак, то се није десило.

За то су се потрудили хрватски фудбалери, који су једногласно одлучили да им славље увећа скандалозни усташки пјевач Марко Перковић Томпсон, којем је забрањен наступ у многим државама Европске Уније због промовисања нацизма.

Чак је Иван Ракитић, један од најбољих фудбалера Хрватске, по доласку у Загреб објавио на Инстаграму фотографију са тим “пјевачем”, написавши: “Стигао је краљ! Један једини! Идемо Хрватска”!

А тај краљ, који концерте почиње нацистичим поздравом и покликом “За дом спремни”, има обичај да с особитим задовољством пјева скандалозну пјесму „Јасеновац и Градишка Стара”, гдје фигуришу следеће “мисли”:

„Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара/ Кроз Имотски камиони журе, возе црнце Францетића Јуре/ У Чапљини, клаоница била, пуно Срба Неретва носила”. A потом, уз поклич “ајмо, руке горе”, иде “шлаг”: “Ој Неретво, теци ми на страну, носи Србе плавоме Јадрану”?!

Да то није инцидент једног фудбалера, објаснио је хрватски капитен Лука Модрић, који је у преносу уживо, са прославе у Загребу, изјавио у вези нацистичког пјевача Томпсона следеће: “Чим смо ушли у финале и почело се говорити о дочеку у Загребу рекао сам да Марко мора пјевати на дочеку. То је био наш први увјет”.

На тај начин су пале маске са лица хрватских фудбалера, а надвила се тешка тама над смислом подршке таквима од стране навијача из редова других народа.

Може се закључити да је недостојно понашање, кроз бурлање нацизма, актуелни тренд у Хрватској. А он има и разне векторе, о чему иде следећи примјер, из те чудне хрватске фудбалске приче.

Дивљање у Чапљини и Широком Бријегу

Наиме, дотични пјевач, “краљ Перковић” уопште није неопходан да би се направили инциденти предоченог типа.

То најбоље показује примјер хрватских навијача из сусједне БХ- федерације, такође везан за протекли Свјетски фудбалски шампионат у фудбалу.

Наиме, 12. јула 2018. године бошњачки портали Став. ба, и За- Сребреницу. ба су објавили наслов: “Чапљина: Хрватски навијачи напали аутобус Оружаних снага БиХ који се враћао из Сребренице”.

У тексту се наводи ово: “Разуздана скупина навијача хрватске фудбалске репрезентације је синоћ у Чапљини, у 23.20 сати, у слављеничком походу насрнула на аутобус Оружаних снага БиХ”, у којем је било “петнаестак војника на повратку из Сребренице, гдје су присуствовали обиљежавању годишњици геноцида над Бошњацима”.

Инцидент се описује овако: “На аутобус је насрнула већа скупина навијача лупајући шакама по стаклима, те га је њихала с вјеројатном намјером да аутобус оборе и преврну. Током напада отргнули су регистрацијске таблице.”

Послије извјештаја о Чапљини, кренуо је извјештај о хрватским навијачима у Широком Бријегу, гдје се каже: ”Да подсјетимо, јучер је у Херцеговачко- неретванском кантону забиљежено масовно дивљање босанских Хрвата који су славећи успјехе хрватске репрезентације на Свјетском првенству пјевали о “мостовима и тзв. Херцег-Босни”.

Широким Бријегом орило се “је*** те Босно, је*** те ја, Хрватска моја домовина” и “пуши ку*** ко те је**, можемо ми и без тебе Федерацијо…”, а вјеројатно најскандалознији је снимак дјечака обученог у дрес хрватске репрезентације који скандира “Нож, жица, Сребреница”.

А затим слиједи осврт редакције, у којем се каже: “Ово се догађало на Дан жалости и неколико сати након што је у Поточарима обиљежена 23. годишњица геноцида у Сребреници”, и закључак:

“Нити један хрватски медиј, као нити један дужносник из врха хрватске политике, до сада нису осудили (или се оградили) од оваквог понашања босанских Хрвата за које су у више наврата изјављивали да су “недјељиви дио хрватског националног бића”.

Спој лукавства и подмуклости

Ови примјери, као и они са прославе “Олује”, пластично показују колико је хрватска политика не само сулуда у својим поступцима, већ дозлабога дволична, са чудним спојем лукавства и подмуклости.

Рецимо, лукавство је то што ће се највиши хрватски дужносници регуларно појавити у Сребреници, да одрже говор, свакако.

Подмуклост се састоји у чињеници, да се ти исти дужносници неће нити једном осврнути на чињеницу да је у Босни и Херцеговини, на територији некадашње непризнате хрватске Херцег- Босне, било шездесет хрватских логора за цивиле бошњачке националности.

Од тих логора, које су хрватске војне и паравојне јединице отвориле, најпознатији логори и сабирни центри су били: Хелиодром, Габела, Дретељ, Родоч, Љубушки, али и Чапљина, коју смо споменули у вези инцидента.

А Бери Фруер, гласноговорник УНПРОФОР-а у Сарајеву, је својевремено изјавио како се у Мостару и око њега “у рукама хрватских снага налазило чак 22.000 Бошњака.” С акцентом да је само у мостарском логору “Хелиодром” било заточено између десет и дванаест хиљада Бошњака.

Умјесто да оду на Хелиодром, ако имају шта рећи Бошњацима, те одрже говор, хрватски функционери ће отићи у Сребреницу, да тамо држе говор.

Сулудост и дволичност хрватске политике

У истом стилу, позиваће друге народе бивше Југославије да навијају за хрватску репрезентацију, а потом, у еуфорији- призивати кроз пјесме Томпсона на ликвидацију тих народа, као да их нису звали на навијање, већ на клање.

Покренуће информативи шум и извојевати судски поступак против одговорних у црногорском затвору у Морињу, гдје су били заточени хрватски заробљеници и цивили, са акцентом да је један затоворник добио чак ударац кутлачом у главу. А уједно, све ће урадити да нико законски не одговара за страшни масакр црногорских резервиста у сплитском затвору Лора.

А ти црногорски резервисти, заточени у Лори, нису добили “страшну кутлачу” у главу, већ су им откидани носеви и уши, ископане очи, разрезани језици, и на крају заклани, при чему је последњи заточеник морао бирати један од три ножа којим ће га ликвидати, а потом му је одсјечена глава разбијена о зид.

А тај масакр никшићко- шавничке групе заробљеника није урадила непризната оружана банда на пољу, или у шуми. То се десило у државном затвору Хрватске, од стране законски постављених службеника и полицијаца.

И нико од тих злочинаца до дан данас није одговарао за то черење и клање.

А и зашто би, када они представљају “хрватске хероје”, који су тако “колоритно” описани у пјесми „Јасеновац и Градишка Стара”, као “легендарни Максови месари”!

Недекватност као судбина

Да би се разумјела неадекватност, коју примјећујемо у сусједној Хрватској, довољно је само погледати- ко су им политички и идеолошки узори.

Рецимо, сулуди и манијакални Анте Старчевић данас официјално егзистира као “Отац хрватске домовине”.

Узор им је и хрватски политичар Јосип Јозуа Франк, који је извршио разраду Старчевих идеја, кроз даљу радикализацију и распиривање мржње према Србима.

А Франк је, као хрватски идеолог тога времена, био пројекат аустроугарског двора. У тој режираној мисији, он се морао покатоличити, јер је био Јеврејин, и убрзано учити хрватски језик, јер му је матерњи језик био њемачки.

Управо су Старчевић и Франк дали образац и печат сулудости хрватске политике, која се најбоље видјела у НДХ, а и данас представља политички мејнстрим. Као зачин томе чудном јелу послије овога двојца су дошли Иво Пилар и Милан Шуфлај, тако да је послије свега Павелић дошао као закономјерност.

Закономјерност је и то што НДХ није избјегнута у злочиначкој форми, а то је могао урадити неспорни хрватски лидер Владко Мачек. Њему је Хитер неколико пута нудио да стане на чело НДХ, и да је трансформише из злочиначке у нормалну марионетску државу.

Мачек је то одбијао, јер је мрачни дио његове личности био исти као и код Павелића, изрођен на поставкама и духу које су пројектовали Старчевић и Франк.

И тако, како тада, тако и сад. На хрватској политичкој сцени видимо политичке клонове Стачевића и Франка, и на љевици и на десници, који обијесно реже на све туђе народе око себе.

Немогућност ослобађања од зла

Дакако, видјећемо и појединце из редова хрватских спортиста, политичара, умјетника, публициста, грађана који одишу коректношћу, али су они само изгубљена игла у пласту сијена. Добри изузеци, који самоћом потрђују побједу злог правила Хрватске.

А Хрватска се, од тога зла у којем плива, дефинитиво не може ослободити. Осим грозног наслеђа, постоји и још један битан разлог ропства тој идеји зла, а везан је за убрзани процес разградње хрватске државе изнутра.

Колосалне пљачке “модерне” хрватске државе, пад у дужничко ропство, распад привредног система, као и масовно одсељавање Хрвата из Хрватске због биједе, су разлог што нацистичко дивљање постаје изванредни идеолошки модел за прикривање језивих поступака западних банкара и домаће хрватске олигархије.

И ту је Хрватска свезана у мртви чвор, да не може мрднути. Тако су се идеје Старчевића и Франка претвориле у злу коб, последњи ексер који ће бити упуцан у мртвачки сандук Хрватске у цјелости.

Елем, како “револуција једе своју дјецу”, тако и непатворено зло, на концу, свом жестином разара дух и материју из којег је поникло.

Objavio/la na 21:19. Objavljeno u Blog. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2018 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-