Параноје “Црногорског покрета”: Kрик на “процесији сатанизма”

Само пар дана послије величанствене литије Светог Василија Острошког у Никшићу, којој је присуствовало необично много народа, преко 30.000 достојанствених људи, десио се у истом граду, тачније 14. маја 2018. године, недостојни скуп некаквог Црногорског покрета, и то у Никшићком позоришту.

У вези тог скандалозног скупа, медији су акцентовали да се доцент др Јасмина Никчевић, “суоснивач и координаторка Црногорског покрета за Никшић”, у свом излагању “осврнула се и на недавно организоване литије Митрополије црногорско приморске, прије свега на ону у Никшићу, која је била 12.маја”, те рекла следеће:

“На матрици помијешане паланачке светосавске митологије и империјалног клеро-фашизма заснива се и оно идолопоклонство и иконографија недавне литије кроз никшићке улице и оних дугих колона младих људи који су пристизали из других црногорских градова и из окружења.”

А потом наставила: “Не желећи да повриједимо њихова искрена (ако су искрена) религиозна осјећања и духовне пориве, морамо рећи да то није слика црногорске омладине којом би се требало поносити, нити је то колона којом се сигурно може ићи у будућност!“

Ова некултурна, и надасве шовинистичка изјава професорице француској језика на Философском факултету у Никшићу, изазвала је буру негодовања у јавности и експлозију осуде такве реторике на социјалним мрежама.

Мржње “францускиње” и њене контрадикторности

У дотичној изјави, прије свега је интересантна игра ријечи, којима доцентица Никчевић неспретно балансира међу крајностима, да би “испала културна.”

Рецимо, она утврђује да се црногорска омладина, а сигурно исто мисли и за остале учеснике Литије, налазе “на матрици помијешане паланачке светосавске митологије и империјалног клеро-фашизма”, а затим додаје да је то рекла у име свих на том позоришном политичком скупу, следећом опаском: “Не желећи да повриједимо њихова искрена (ако су искрена) религиозна осјећања и духовне пориве”?!

Укратко, дотична госпођа је темељно извријеђала, до сржи кости, оне који је нису дирали, нити су се на њу освртали, јер она за њих не постоји, а потом констатовала да том салвом сугубо личног примитивизма- “није повриједила ничија осјећања”?!

Није повриједила, послије свих наведених бљувотине, то се тако каже, самоконстатује, или како?

По истом шаблону, који је демонстрирала Никчевићка, може се предоставити примјер, гдје ће она бити та о којој се може рећи све што се пожели.

По ономе што се могло видјети на социјалним мрежама, општа је оцјена да је др Јасмина Никчевић овом скандалозном изјавом, представљајући некакав опскурни “Црногорски покрет”, демонстрирала неваспитаност, идеолошку напаљеност, историјску необразованост и незнавеност, уз нијансе сатанизма и крајње неадекватности!

И све то је јавност констатовала, уз много горе епитете, који се неће наводити, уз напомену- да тиме “никако не желимо повриједити њена искрена (ако су искрена) осјећања и духовне пориве”?!

Збиља, како ова аналогна игра ријечи изгледа “с друге стране барикаде”? Како им се уклапа у идејне визуре и платформе? Прија ли им оваква реторика?

Или се треба подсјетити, за наук, старе народне поговорке: “Стоји руга покрај пута, и свима се руга, а њој сви!”

Лоша копија лошег оргинала неандреталца

Теза “др Јасмине”- да смирени, достојанствени, а свакако величанствени ход црногорске омладине присутне на литији Светог Василија Острошког у Никшићу, како каже- “није слика којом би се требало поносити, нити је то колона којом се сигурно може ићи у будућност”, неодољиво подсијећа на ријечи историчара Шерба Растодера, који је својевремено изјавио да се “с Његошем не може у Европу”.

Банувши из неких воњајућих идеолошких пећина, Растодер и Никчевићка су себи дали за право да масама православаца, и поштовалаца великог и супериорног Његоша, у Црној Гори- указују којим путем да иду, шта да раде?!

При чему, сматрајући да су кочијашке увреде, које користе, сасвим добар метод да се те масе упуте негдје, на неки сумњиви нови пут, који само они виде.

А скоро је очигледно, да то што нуде- само иде странпутицама њихових лоших емоција, чудних намјера и, што је нејгоре, елементарног неваспитања, које никако не подразумијева поштовање других људи, који нису њима слични?!

При чему, а што је интересантно, нико дотичне “предводнике новога ” не омета да сами одлепршају у том вољеном правцу, тим путем среће, све са идејним прњама, трањавим реторикама, и својим поганим мишљењем о православном народу Црне Горе.

Нажалост, филолог др Јасмина Никчевић није само копирала стил историчара др Шерба Растодера у “поповању којим путем ићи у Јевропу”, већ је кроз искичмљене крилатице- “светосавскa митологијa и империјални клеро-фашизам”, она буквално цитирала свог идеолошког шефа из такозваног Црногорског покрета, познатог “вјерског неандреталца” и чешњејшег рогамског гњурца арехеолошких ископина- Стева Вучинића.

Да се разумијемо, термини “светосавскa митологијa”, “империјални клеро-фашизам”, вајна “докторица наука” је позајмила од полуобразованог, али зато амбициозног Стева, којем се у једном “државотворном оку” одражава знак долара, а у другом евра.

Самим тим, демонстрирала је да- студирајући француски језик није ништа “повукла” из француске културе, што је крајње необично, и запањујуће за једну Балканку, наводно високог образовања?!

“Аналитичар религиј”е у чудесном стрмоглаву

Иако је др Јасмина, у намјери политичког проспертета, “поплашила крилатице” од сумбурног Стева, међу њима постоје крупне разлике у нијансама, али ипак разлике.

Рецимо, госпођа Јасмина Никчевић је у свом изливу неконтролисане јарости “само” показала негативан однос према литији Светог Василија Острошког у Никшићу, самим тим и према Острошком свецу, али и према тридесет хиљада људи који су у Литији учествовали.

Ипак, Стево Вучинић је у сличном, дакако- личном лудилу, давно отишао џиновски корак даље од др Никчевићке, те истамбурао тезу да су свеци- “љековити лешеви”, прешавши тиме све границе нормалног, па и паранормалног.

То се догодило у Монитору (Интервју: Стево Вучинић: СПЦ хоће и власт да преузме, Монитор- Подгорица, број 780., петак 30. септембар 2005.), гдје је чудесни Стево био представљен као – „аналитичар религије“. Отприлике, некакaв “зналац религије”, рецимо!?

Новинар Весељко Копривица га је том приликом питао за мишљење о “многобројним” православним свецима СПЦ, а необични “анелитичар религије” се у одговору осврнуо на мошти Св. Василија Острошког и ходочаснике Острога, те излупао следеће:

“То је такође у функцији распиривања мрачњаштва и релативизације значаја светог Василије као општецрногорског духовног симбола. Мада, то служи и економским циљевима, односно прикупљању новца од богомољаца који вјерују да су лешеви љековити.”

И управо у овим ријечима рогамског рониоца ми видимо тај инфантилни покушај спајања неспојивог, што смо видјели и у случају Никчевићке.

Наиме, на једној страни, дотични Стево назива Светог Василија Осторошког “општецрногорским духовним симболом”, а потом, у магновењу, “општецрногорски духовни симбол” обзива етикетом- “љековити леш”.

При чему, он то види, гле чуда- “у очима вјерника”?! Представљајући се тако наивно, недужно, вјероватно трепћући, али и дрхтећи окицама.

А Његош би за овакве ликове рекао: “У фукаре очи од сплачине”! Јер, покварене перцепције дотичног Вучинића, и оно што он види, просто демонстрирају да тај лик има очи посебног суспстанцијалног садржаја.

И зато није ни чудо да професорица лингвистике посматра на литију у Никшићу истим очима. То је исти калуп ликова, који нису из народа којим се представљају.

И никакав лажни “црногорски префикс”, којим се ките, их не може спасити од опште осуде православне јавности Црне Горе, па чак и од атеиста који имају коректан однос према православним вјерницима, и исто траже заузврат.

Светосавске свечаности у Краљевини Црној Гори

Госпођа Никчевић се у свом иступу на том инкриминисаном скупу, гдје je покушала наводно рјешавати “суштинска идентитетска питања”, осврнула на, с њене тачке гледишта, илити перцепције – “паланачку светосавску митологију”?!

На њену жалост, та такозвана митологија је дио Црне Горе. Не само у том смислу што један дио братстава у Црној Гори слави крсну славу управо Светог Саве, већ и због традиције која сеже у времена, које она не зна и не разумије.

Да се подсјетимо само једне прославе дана Св. Саве у Никшићу, и то 1912. године, у просторима Краљевине Црне Горе.

О њој је историчар мр Александар Стаматовић (Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске (1219-1999), глава Четврта, Пројекат Растко- Цетиње) направио слeдећи осврт:

„О тој прослави ‘Глас Црногорца’ од 21. јануара 1912. године, у броју трећем, на страни трећој, овако извјештава:

„Пишу нам из Никшића: Има пола године да су отпочеле потребне припреме, како ће овогодишња светосавска прослава што боље задовољити грађанство вароши Никшића“.

У чланку је, поред осталог, интересантан опис сале за прославу, који је био овакав: „Сала је била окићена јеловим вијенцем и гранчицама тако, да се свако осјећао као у зеленој шуми. Више иконе Светог Саве намјештена је била Богородичина икона. С десне и лијеве стране икона налазила су се у вијенцима слике нашега Краља и Краљице, а под њима могле су се видјети слике ‘Вјенчање с морем’.

Више ових слика намјештена су била два дивна израђена везива са натписима: ‘Само Слога Србина Спасава’.

Остали зидови сале застрти су били ћилимима и укусно израђеним везивима, на којима су биле намјештене слике нашег Владарског Дома, Краља Петра и знаменитих српских војвода, који су се истакли у деветнаестом вијеку за идеју ослобођења српског народа“.

На крају чланка се констатује: „Гости су се разишли у најбољем расположењу изражавајући се, да нигда до сада у Никшићу није овако Св. Сава прослављен“.

Послије овог осврта из далеке 1912. године, може се констатовати да професорица Никчевић појма нема о историји Црне Горе, њеним традицијама, превирањима, па и митовима који се не уклапају у њене идеолошке визуре.

С таквом незнавеношћу, она чак нема реални преглед садашње ситуације, иако пред њеним очима спокојно иду ријеке православних вјерника, никога не дотичући, као и поштовалаца праве и сјајне историје Црне Горе, којој је Његош вјечни владика.

Разбојничка аура- “заштићених правовјерним идентитетом”

Наравно, овакви случајеви излета нетрпељивости нису само у области некаквих идеја, већ и у свим осталим областима живота у Црној Гори, а самим тим и у “бизнису”.

Довољно је у извитoпереном црногорском друштву “себе поставити исправно”, окитити се “црногорским префиксом”, са свим атрибутима “љубитеља државе и њених симбола”, па можеш пљачкати и државу и народ, и сва чуда чињети.

Jер си, ето, у “категорији оних заштићних- ауром посебности”, која је очигледна фалш- категорија разбојничког типа.

Када је, својевремено, Светозар Маровић, један од утемељивача концепта данашње Црне Горе, а можда и његов главни идеолог, гракнуо кроз наслове црногорске штампе: “Осјећам се Црногорцем”, то је био знак набацивања ауре недодирљивости, под којом се може свашта радити.

Сви ликови из овог опскурног Црногорског покрета, којег идеолошки води рогамски ронилац Стево Вучинић, познати криминалац у области трговине археолошким ископинама на територији Црне Горе, али и сви слични њима и њему, су одједном одријешили руке Маровићу,да ради што хоће, “само да буде на исправним државотворим позицијама”, и да им се понешто, за ту лојалност, “дотури” из буџета државе.

Како се све то завршило, одлично знамо! Уз добавку, да је “таквих Маровића” сијасет у Црној Гори, само што још нису доживјели “судбину Маровића”, која их стрпљиво чека, и зависи од воље иностаних власника Црне Горе, а поготово једне амбасаде у Подгорици, која суверено влада Црном Гором као са маленим играчком.

Сурфовање на таласима нетрпељивости

Мноштво сличних изјава, попут оних цитираних у тексту, па и горих, данас ординира у медијском простору Црне Горе. Наравно, од неких других особа, о којима ће бити ријечи у наредном тексту, а који су из исте идеолошке матрице, и сличних организација мутаната.

Обједињује их то што сурфују на таласима очигледне нетрпељивости, личних, идејних и идеолошких фрустрација.

Све то је свједочи, да данас свака неодговорна рђа у Црној Гори може залајати кад пожели, оставивши мозак у подруму.

А сви они глођу хљеб свој насушни на ружним, подмуклим основама- вјечног идеолошког распаљивања јавности, зарад своје користи, све са стилом који је далоко испод норме здравог смисла, и природне логике..

И све то се дешава на бурлајућој идеолошкој ријеци данашње власти, која прави мутне вирове да би и даље несметано пљачкала државу, којој је судбина извијесна, а то је- фатално уништење.

Штета је што су перјаници нечастивог Црногорског покрета, изнијансираног елементима сатанизма, па и нацизма, поставили једну госпођу, ма шта јој у глави било, да се простре по патосу те идеологије, и постане главни негативни лик јавности .

Ипак би ти вајни перјаници морали да очигледне неадекватности, оваквога типа, преузму на себе, па да се због таквих испада храбро изложе на растерзаније свеопште јавности Црне Горе.

Objavio/la na 16:58. Objavljeno u Blog. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2018 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-