Deveti tamburaš iz Zvonkove pjesme

Britki, ravničarski druid Draško Ređep ima jednu sentencu o tome šta je za njega Vojvodina. I pominje Karlovački trg i neku staru česmu na njemu. Bude trenutaka, kaže, kad iz te česme prestane da teče voda. Taj mali predah između dva gutljaja, dva zagrljaja, dva mlaza vode – to je, veli Ređep, Vojvodina.

E baš u tom intermecu stane sav izmaštani svijet iz hiljadu i druge Šeherezadine priče, svijet Mikinih čardaša, čaša i bezemljaša i Đoletovih vranih konja i dođoški. U tom vojvođanskom Makondu neizostavno se mora naći mjesta i za onog devetog, petrovaradinskog tamburaša koji se krije negdje među bršljanima refrena u pjesmi Zvonka Bogdana.

Njegovo ime je Branislav Bane Krstić. Sa kicoškim brčićima, crnim puloverom i bijelom košuljom, malko nakrivljenim čarobnim šeširom na glavi i gitarom u rukama, ušetao je 1989. godine u „Garavi sokak“. I taj špacirung do danas traje.

U jednoj od 200 pjesama koliko ih je napravio, Krstić pominje austrijskog oficira ali njegov „Garavi sokak“ nikad nije „službovao“ u Beču. Sve do ovog maja. Prvi bečki koncert bio je povod za susret sa Banetom, gdje smo razgovarali samo o dvije stvari: o svemu i svačemu. Priča se već u preludiju otela kontroli i baš kao ukleta lađa iz pjesme „Solunska“ sama od sebe otisnula Panonskim morem, nekud u nepoznato.

– To je prva pesma koju sam napravio 1986. godine. Često dobijamo povike iz publike: Solunska, Solunska… ali je vrlo retko izvodimo. Ona govori o nekome ko je otišao na neki front, što druge pesme nisu obrađivale. Tada kada je napisana nije bilo nikakvih primisli o nekim budućim događajima. A onda kad se sve to izdešavalo bilo je deplasirano da sad ja pevam o solunskom borcu. Fabula je izgubila tu vrstu elegancije – navodi frontmen „Garavog sokaka“.

O razlozima zašto do sada nije nastupao pred bečkom publikom, Bane kaže da njegov bend nije „involviran ni u kakve kombinacije i mahinacije“ i da nemaju čak ni menadžera. Postoje i drugi gradovi u albumu „Garavog sokaka“ koji su samo ovjekovječeni fotografijama, a ispod kojih ne piše datum. Jedan od njih je i Herceg Novi.

-Prošle godine nastupali smo u Crnoj Gori, kad su bili „Dani Vojvodine“ u Podgorici. Ali nikad nismo nastupali na moru. U Herceg Novom sam bio 26 puta i poznajem njegovo more bolje nego većina meštana. Znam tačno gde se mogu naći školjke. Vadio sam palašture roneći i tačno znao sva ta mesta u Bokokotorskom zalivu gde ih ima. Ali eto „Garavi sokak“ nije svirao tamo. Nemamo tu tehnologiju. Funkcionišemo po stihiji, u neizvesnosti kao jedinoj izvesnoj stvari. Ali negovati neizvesnost i boraviti u njoj, to je nešto što polira čoveka – istče Krstić.

Prva Banetova grupa iz sredine osamdesetih, zvala se „Pa šta“ i svirali su isključivo Bitlse. On je, kako kaže, zauvijek ostao fasciniran liverpulskim „bubicama“, a na koncertima uz pjesmu „Ponekad“ može se čuti mali omaž za Džona Lenona i čuvenu „Imagine“.

– I dan danas ih volim. Imam te uslovne reflekse i reagujem uvek na njih. Lenon – Makartni jesu taj tandem, ali ne bih posebno izdvajao nijednog od te četvorke. Doživljavao sam ih kao grupu, kao jedno kreativno blago. Jer nakon njih nije se desilo ništa što bi moglo da se uporedi sa Bitlsima.

Grupi „Garavi sokak“ kumovao je lično pjesnik Miroslav Antić, koji je tada radio u novosadskom „Dnevniku“. Mladi Krstić odvažio se i pokazao mu neke svoje rane pjesme od kojih, kako kaže, nijednu kasnije nije snimio na pločama.

– On je bio dobronameran prema mladim ljudima. Uređivao je u „Dnevniku“ jednu rubriku, nalik na današnje kolumne. Kad sam ga pitao, Mika je dao dozvolu da naša grupa dobije ime „Garavi sokak“. Sve do danas kod nas je ostala ta optika infantilnog. Taj dečiji svet, kad je mlada duša najotvorenija, najranjivija i najčistija, na neki način nepravedno je shvaćen kao inferioran. Ali ja ga doživljavam kao vrhunac stvaralaštva.  I prvi put posle 10 albuma za odrasle upravo radimo album za „malu i veliku decu“ – najavio je Bane sledeće izazove koji stoje pred „Garavim sokakom“.

Još jedan pjesnik Vojvodine, ređao je stihove ko đerdane kako za malu, tako i za veliku djecu. Zvao se Jovan Jovanović Zmaj i Bane nam je „razriješio misteriju“ o jednoj pjesmi „Garavog sokaka“, koja ne samo da je posvećena Zmaju, već je i većinskim dijelom nastala iz njegovog pera. Riječ je, dakako, o „Žutom buldožeru“.

-Ja sam tu pesmu u stvari ukrao od Zmaja. Zapravo refren je moj, ali ostale kompletne strofe i stihovi su iz Zmajeve pesme. Očekivao sam da neko reaguje, da kaže, ovaj je ukrao pesmu. Ali ne. Niko ni od novinara ni od kritičara nije reagovao. Ta pesma, po meni jedna od njegovih najboljih, uopšte ne postoji na obzorju, u antologijama. Tada sam shvatio da postoji jedna ogromna nesaslušanost, nepročitanost velikih pisaca i pesnika. Andrić je takođe nepročitan, Bitlsi su nesaslušani…  – istakao je Krstić.

Eto, a sad je on dočekao da njegov evergreen “Ko te ima taj te nema” svako pjeva, od Kebe do Štulića. Ipak, prema Banetovim riječima, zaslugom jednog čovjeka ta pjesma je postala veliki hit.

– Ta pesma nikad ne bi tako odjeknula da je Zvonko Bogdan nije otpevao. On je bio tog momenta neka vrsta katapulta, imao je legitimitet, imao je godine za tu pesmu i za tu poruku koju ona nosi, i moć da projektuje pesme u svetu tamburaša, da postanu hit. Zvonko je kralj tamburaša i mi danas na koncertima promovišemo njegovu muziku i izvodimo nekoliko njegovih pesama.

Da, baš tako je bilo i na bečkom koncertu. I bude čovjeku prosto žao što jedan zaljubljeni austrijski par iz publike, koji je cupkao uz svaki čardaš, padao u sevdah na svaki zvuk violine i grlio se uz svaku romansu, nije razumio ni riječi „Ko te ima, taj te nema“, niti od onog uvoda kojim je Bane opisao nastanak te vanvremenske pjesme.

-Pre desetak godina na jednom tavanu u Bačkoj, u paukovu mrežu iznad starih knjiga uhvatila su se sledeća slova: „Ne može se uhvatiti senka…“

***

 

NJEGOŠEVA MUŠKA PRIRODA – REPER ZA MODERNOG MUŠKARCA

Osnivač „Garavog sokaka“ Bane Krstić kaže da su knjige adresa važnosti, a da su elektronski mediji adresa interesantnosti. On smatra da mladi ljudi ne mogu bez knjiga imati prave platforme, osloniti se, oformiti stav i biti vertikalni. Sinovima je, naglašava, baš nedavno preporučio da pročitaju „Gorski vijenac“.

– Tu knjigu ne tretiram kao djelo koja se bavi Crnom Gorom ili crnogorskim ambijentom. To je za mene šekpsirovska priča. Fabula jeste lokalna ali tema je univerzalna. Po meni, Njegoš je naš Šekspir. Možda i za jednu stepenicu više. Njegoš ima jednu etiku koja proizilazi iz tragičnosti njegove ličnosti. Tragičnosti kao nečeg najvećeg do čega može doći čovek. Sa druge strane Njegoš ima tu mušku prirodu iz koje mogu da uče moderni muškarci. Muška priroda je postala egzotična. Ljudi sada ne mogu lako da nađu model. Uloga muškarca je na neki način zamagljena, ona nije više tako jasna kao što je nekad bila – navodi Krstić.

Na formiranje njegove ličnosti, kulturu i obrazovanje uticalo je mnogo knjiga a posebno izdvaja tri naslova: „Filozofija palanke“ Radomira Konstatinovića, „Propast zapada“ Osvalda Špendlera i knjiga Bertranda Rasela „Istorija zapadne filozofije“.

-Nisu mi te knjige pisale pesme ali su upotpunile moju predstavu o relacijama. Pesme „Garavog sokaka“ su kreirane kao jednostavne i one su zapravo poruke koje proizilaze iz mog celokupnog shvatanja sveta. Želim da predstavim radost življenja i radost života, kao osnovnu poruku svog dela i uopšte utiska o životu. Jedan optimizam koji se uklapa u predstavu o Vojvodini, ali i optimizam koji je u čovekovim očekivanjima uopšte – zaključio je Bane Krstić.

(fotografije preuzete sa websajta: www.garavisokak.com)

Objavio/la na 15:10. Objavljeno u Blog. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2018 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-