Novinari − prekarijat zadojen samoubilačkom neoliberalnom ideologijom

 Piše:Radomir Klasnić 

Zamislite da jedno jutro osvane, a nema vesti. Mašina za proizvodnju novih informacija prestane da šljaka, ispred vrata vas sačekaju novine u kojima se krije zaslepljujuća belina praznih strana, vaš omiljeni sajt obuče protestnu crninu, Tanjug prestane da javlja (ovoga puta stvarno), snimatelj RTS-a u poslednjem trenutku odbije da snima redovnu vanrednu lajv konferenciju predsednika Vučića, a visokouticajni kolumnista uglednog dnevnog lista vrcavog stila i vickastih doskočica, solidarišući se, odluči da ne preda kolumnu i to baš na proslavu godišnjice renomiranog lista (istina, zrelog za renoviranje).

“Ne mogu to baš da zamislim − odgovara za Mašinu novinar jednog nezavisnog domaćeg medija.

Šansa da se bilo šta od toga što si naveo desi je deset puta manja nego da, recimo to u novinarskom žargonu, glavni urednik crne hronike ujede besnog psa”, kaže on, krijući se iza pseudonima Dragan.

Međutim, zbog čega je scenario s početka teksta toliko nerealan? Činjenica proverena iz više „nezavisnih“ izvora, po svim pravilima novinarstva, jeste da bauk krize kruži medijskim svetom. Medijski radnici su u nikad težoj socio-ekonomskoj situaciji, dok su istovremeno u dubokoj krizi legitimiteta. S jedne strane, medijski radnici su u takvoj poziciji zbog sluganjskog odnosa prema korporativno-politički interesima, a s druge strane, zbog iscrpljujuće medijske trke s toksičnom koalicijom amaterskih vesti i novih tehnologija.

Novinari Mašine privoleli su nekoliko novinara/ki da govore o uslovima rada u medijima, pod pseudonimima i, uglavnom, bez pominjanja imena redakcija iz kojih dolaze.

Iz njihovih reči može se zaključiti da novinari u Srbiji često nemaju jasno određeno radno vreme, dok su za njih multitasking i multidisciplinarnost nešto što se samo po sebi podrazumeva. Plate u novinarstvu su na istorijskom minimumu, dok je konkurencija na tržištu rad(nik)a – zbog spuštanje profesionalnih standarda – sve veća. U strahu od gubitka posla, oni pristaju da rade po(d) nepovoljnim ugovorima oročenim stresnom svakodnevicom i budućnošću u magli. Sindikalno organizovanje ili štrajk u takvim uslovima deluju kao nemoguća misija. Međutim, pored socijalnog položaja, čini se da pobunjenički scenario s početka teksta sprečava i neosvešćena uronjenost novinara u neoliberalnu ideologiju i maničan strah od „politizacije“ problema.

„Kad dobijem poruku od banke – pomolim se, pa otvorim“

No, kakva bi i mogla biti budućnost profesije kojoj je u opisu posla da bude servis javnosti i prva linija odbrane građana protiv centara moći, a u kojoj je prosečna plata ekvivalentna vrednosti polovine prosečne potrošačke korpe.

Prema istraživanju UNS-a, oko 38% novinara zarađuje od 250 do 380 evra, isto toliko prima od 130 do 240 evra, a više od 370 evra mesečno ima tek 20% novinara.

Međutim, u novinarstvu, sem u medijima u državnom vlasništvu, gotovo da nema kolektivnih ugovora. Caruje individualistički pristup dogovora o visini plate, pa se dešava da novinarske „zvezde“ imaju plate od više hiljada evra, dok većina drugih novinara jedva spaja kraj s krajem, te su prinuđeni da „tezgare“ da bi se izdržavali.

Sara, novinarka Večernjih novosti koje su jedne od boljestojećih redakcija, tvrdi da je odnos između plate glavnog urednika i prosečnog novinara zaposlenog za stalno u Novostima bila 1:9.

“Minimalne plate novinara su oko 50.000 dinara, zavisi od dežurstava i koeficijenata, a honorari su sada, prema mojim saznanjima, oko 35.000. Pređašnji glavni i odgovorni urednik je imao neto platu oko 450.000 dinara, poređenja radi”.

Sara je u Novostima prvo radila za fiksni honorar. Međutim, u jednom trenutku poslodavac je odlučio da pređe na plaćanje po učinku. Ona objašnjava kako ju je taj prelaz učinio religioznijom.

“U prvim ugovorima smo potpisivali fiksnu cenu honorara. Ta suma nije bila dovoljna da neko sebe izdržava mesec dana, ali ulivala mi je dozu sigurnosti, znala sam koliko para mogu da očekujem na mesečnom nivou. U jednom trenutku nam je ponuđen ugovor u kom neće biti naznačena tačna cifra, kako nam je objašnjeno, da bi mogli da primamo veće honorare nego do tada, u zavisnosti od učinka. Međutim, to je ostavljalo prostora urednicima da subjektivno procenjuju nečiji rad i određuju koliko je neko zaslužio novca. Problem je bio i što nismo imali cenovnik u kome je precizno navedeno koliko košta koja vrsta teksta, na osnovu čega bismo izračunali koliko para smo zaradili. Zato kad sam dobijala poruku od banke, pomolim se, pa otvorim!”, kaže Sara za Mašinu.

Multitasking i novinar kao „ljudska hobotnica“

Tokom „zlatnog doba“ novinarstva u svetu − nakon Drugog svetskog rata − ali i u jugoslovenskom socijalizmu − novinari su imali više vremena za obrađivanje ozbiljnih tema i to na dubinski način, jer je bilo mnogo više zaposlenih, pa nije bilo toliko pritiska redakcije da li će stići da sve „pokrije“. Takođe, novinarstvo je funkcionisalo po principu novinara-specijalista koji su pratili određene teme i, pored toga što su bili novinari, oni su predstavljali i svojevrsne stručnjake za pojedine oblasti.

Međutim, danas svi rade sve, zbog čega trpe i novinari, ali i javnost usled pada kvaliteta medijskih proizvoda. Dragan za Mašinu ističe da mu upravo multitasking najteže pada jer, kako kaže, pravi od njega „shizofreničara“ i „konstantno isfrustriranu ljudsku hobotnicu“.

“Na sajtu na kom radim moram da pišem vesti, ozbiljne tekstove, ali i da se bavim dubinskim istraživanjima. Takođe, imam obavezu, u zavisnosti od smene, da tekstove, slike i video-snimke ubacujem u CMS, da ih delim na društvenim mrežama. To je, druže moj, gomila nekih funkcija od kojih, kad se sve skupi, ponekad hoćeš da prsneš. Pritom, kao što znaš, dnevna redakcija je klasična košnica u kojoj je i inače teško ostati fokusiran. Da, moraš i s urednicima da se boriš za svoje teme, a to je možda i najstresniji deo posla”, kaže Dragan za Mašinu.

Ono što opisuju Dragan i Sara potvrdilo je i istraživanje „Od novinara do nadničara” urađeno 2015. godine. Prema ovom istraživanju, 61% novinara karakteriše zabrinjavajuća nesigurnost, odnosno znatno prekarizovani uslovi rada i života, što podrazumeva fleksibilno radno vreme, radni odnos, fleksibilnu i neredovnu platu, ali i višak posla u odnosu na broj radnika. Zbog svega ovoga veliki broj kvalitetnih novinara napušta profesiju, čime polje javnog interesa ostaje još više nezaštićeno.

O katapultiranju iz novinske redakcije razmišljala je i Violeta, mlada novinarka jedne domaće novinske agencije. Violeta u agenciji radi tri i po godine – dve na ugovor o autorskom delu, a potom na ugovor na neodređeno. Plata joj je 30.000 dinara, radi pet dana nedeljno, a nekad joj i subota, koja je neplaćena, bude radna. Kaže da je zadovoljna zbog toga što radi u redakciji u kojoj nema otvorene cenzure. Međutim, razmišljala je da batali novinarstvo zbog preopterećenosti i finansijske situacije.

“Najteže mi pada što, u najmanju ruku, radim posao za dvoje, a nisam plaćena onoliko koliko bi trebalo da budem s obzirom na to šta sve radim. Često se osećam napeto zbog preopterećenosti brojem događaja i drugih obaveza koje moram da pokrijem i ispunim tokom jedne smene. Takođe, smeta mi kašnjenje plate, rad po smenama, jer svaki dan menjamo smenu, kao i to što retko imam slobodna oba dana vikenda”, ističe Violeta za Mašinu.

Šta ako bih ti rekao da je „objektivnost“ u stvari dominantna ideologija?

Uzevši u obzir da su se mediji u većini slučajeva pretvorili u megafone krupnog kapitala i visoke politike, koja je u poslednjih pola veka takođe glasnik krupnog kapitala, svojevrsna je ironija da su novinari, postavši ideal-tipski prekarijat, na neki način platili cenu izdaje služenja javnom interesu. Kada vidimo da skoro svi mediji „neutralno“ prenose vesti iz „sveta biznisa“ ili o „merama štednje“, dok izveštavanja o radnicima gotovo da nema ili je vrlo površno, kao da ima poetske pravde u tome što su radna prava novinara trenutno poslednja rupa na korporativnoj svirali.

Čini se da će novinarstvo, kako bi povratilo sopstvenu svrhu i identitet, morati da dovede u pitanje sopstvene dogmatske temelje kvaziapolitičnosti na kojima postojano stoji, ali pre svega i da se otvoreno suprotstavi dominantnoj neoliberalnoj (post)ideologiji koju svakodnevno reprodukuje.

“Iako to pojedine novinarske veličine iznenađujuće ne razumeju, mediji nisu objektivni posmatrači i neutralni beležnici događaja, već izuzetno značajan društveni akter koji oblikuje javno mnjenje, ali i akter koji je i integralni deo sistema sa svim svojim unutrašnjim zakonitostima. Takođe, ako je društvena funkcija novinarstva da brani javni interes, kako braniti javni interes u vremenu u kome nam se imputira da ne postoji tako nešto kao što je društvena zajednica, a samim tim i javnost? I čemu uopšte novinari ako svega toga nema?”, pita se Dragan u razgovoru s novinarom Mašine.

Ovo egzistencijsko-egzistencijalno pitanje u vremenu manje ili više skrivenog PR-a, kada ozbiljni mediji postaju nepotrebni ili čak pretnja svojim moćnim gazdama, čini se nikad aktuelnijim. S obzirom da već duže vreme ne žive od proizvoda svog rada, već od milostinje oglašivača, političara i nesigurnih projekata upitne ideološke pozadine, pitanje je da li postoji održivi model za finansiranje kvalitetnih medija na tržištu, odosno za nezavisnost od korpokratskog zagrljaja.

S obzirom da smo videli kako smo prošli s „famom o privatizaciji“ domaćih medija, možda je vreme pogledati s onu stranu tržišnog fundamentalizma. Logički gledano, ako je osnovna uloga medija zaštita javnog interesa i čuvanje demokratskih vrednosti, ne postoji ništa prirodnije od toga da odgovorno novinarstvo postane javno dobro, zaključak je društvenokritičke redakcije Mašine.

Rečima profesora Roberta Mekčesnija (Roberta McChesney): ,,Verovatno najbolji dokaz da je novinarstvo javno dobro leži u činjenici da nijedan od američkih finansijskih genija ne zna kako da zaradi novac od njega“.

Ako je socijalizam u jednoj zemlji nemoguć, možda da probamo sa socijalizmom u jednoj ekstremno značajnoj društvenoj sferi. Ipak, za to će „pas čuvar demokratije“ morati do kosti da zagrize finansijsku ruku koja ga hrani, a novinari da shvate da je i za njihov i za opstanak profesije u ovom istorijskom trenutku neophodno ono čega se gnušaju – jasna politička mobilizacija.

Mašina

Objavio/la na 07:00. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2018 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-