Ka novoj ekonomiji na Balkanu – kolektivni rad

Piše: Grupa autora

Globalna ekonomska kriza koja je počela kolapsom tržišta nekretnina u SAD, imala je slične krajnje rezultate na celom Balkanu. Rast u Srbiji pre krize zasnivao se na prilivu stranog kapitala, koji je bio finansiran precenjivanjem domaće valute, kako bi se pozajmljivanje učinilo jeftinijim. Rezultat je bio smanjenje konkurentnosti domaće privrede, usled tehnološkog jaza u odnosu na razvijene zemlje. Slabljenje konkurentnosti i kupovne moći pokrivano je privremeno novim zajmovima, vodeći još većoj neodrživosti rastućeg duga. Rezultati su bili sledeći: privatizacija državne i javne imovine, često ispod tržišne vrednosti, u cilju popunjavanja budžeta ili dodatne koncesije strateškim investitorima; rast kompradorske buržoazije i mafije, rezultirajući katastrofalnim koruptivnim uticajem na državni aparat; socijalizacija privatnog duga i smanjenja budžeta, deindustrijalizacija i destrukcija socijalnih funkcija države, koncentracija bogatstva i moći u rukama veoma malog broja ljudi izdvojenim iz već pomenute kompradorske buržoazije, pored osiromašenja ostatka populacije i produbljivanja ekonomske i političke zavisnosti i učvršćivanja represivnih vlada.

Danas je itekako jasno da država socijalnog staranja kakva je postojala na otprilike tri decenije nakon Drugog svetskog rata u Americi, Zapadnoj Evropi i na Balkanu ne postoji više. Sa druge strane, nepostojanost ekonomskih ciklusa, kao i nejednakost dohodaka se dramatično povećala. Opsežna naučna istraživanja ukazuju da se glavni razlozi za globalnu nejednakost dohodaka finansijalizacija, globalizacija i povlačenje socijalne države. Problem se ispostavlja u vezi sa nezaposlenošću radnika sa nižim kvalifikacijama, ali takođe i kao nezaposlenost mladih i kao dugoročna nezaposlenost. Svi ovi trendovi mogu se uvideti i u Srbiji. Ekonomska kriza predstavlja trajni pritisak na radnike i na budžete običnih građana u krizom pogođenim zemljama. Kriza se time produbljuje, pošto agregatna tražnja ne uspeva da uzrokuje rast. Sa druge strane pritisak se takođe povećava i na prirodnu sredinu, koja se nepovratno zagađuje, čineći održivost preovlađujućeg socijalnog modela dugoročno još upitnijom.

BANKE UZROKUJU PRODUBLJENJE KRIZE

Bankarski sektor predstavlja poseban problem i glavni je instrument sprovođenja neodrživih ekonomskih, a time socijalnih i političkih, trendova u Srbiji. Delovanje banaka u regionu se pokazalo kao krajnje društveno neodgovorno i zahteva ozbiljno promišljanje alternativa. Strane banke koje kontrolišu najveći udeo finansijskog tržišta u balkanskim državama ušle su u region tokom procesa privatizacije usled visokih profitnih stopa. Ključni faktor prilikom ulaska stranih banaka na tržište bile su visoke kamatne stope i očekivanje kreditne ekspanzije. Nažalost, dominantni trendovi u bankarstvu su bili vidljivi i na primerima preostalih domaćih banaka. Domaće banke, iako predstavljaju marginalni udeo u ukupnom finansijskom tržištu, podražavaju profitno orijentisane politike vodećih, stranih profitno orijentisanih banaka i doprinose krizi. Stoga, Srbija se nalazi u situaciji bez realne bankarske alternative koja bi usmerila investicije za razvoj realnog sektora, jačajući konkurentnost i produktivnost, i stvarajući nova radna mesta.

Namesto investiranja u proizvodnju i radna mesta, nedostatnost pravne regulative i politike centralnih banaka dozvolile su pojavu riskantnih zajmova građanima. Rizici stvoreni takvim kreditnim poslovanjem izbili su na svetlost dana tek sa izbijanjem krize. Jedan od najdrastičnijih primera riskantnog bankarskog poslovanja su dugoročni (naročito stambeni) krediti indeksirani u švajcarskim francima. Iznenadna aprecijacija kursa švajcarskog franka od 2009. rezultirala je povećanjem mesečnih otplata, koje su uticale na veliki deo domaćinstva. Povećanje vrednosti švajcarskog franka ostvarilo je svoj vrhunac tokom leta 2011, što je vrednost švajcarskog franka učinilo 50% višom u odnosu na kurs iz godine u kojoj je kredit uzet. Domaća istraživanja jasno pokazuju da najveći broj zaduženih građana (35%) potroši između 50% i 70% svog mesečnog dohotka na servisiranje zajma, dok 32% ispitanika potroši preko 75% svog mesečnog dohotka za istu svrhu. Za trećinu ispitanika je otplata prevazišla njihov mesečni prihod barem jednom tokom perioda servisiranja duga.

Konačno i možda najvažniji problem je neoliberalni koncept ekonomskog upravljanja.  Kako je ovaj  model osnova za postsocijalističke tranzicije balkanskih zemalja, njegove su se kontradikcije potpuno ispoljlile izbijanjem krize.

Prema klasničnom kapitalističkom poslovnom modelu, radnici ne participiraju u upravljanju preduzećem ili u vlasničkoj strukturi preduzeća, a sigurno ne u distribuciji profita koji kompanija stvara.  Veruje se da oni slobodno razmenjuju svoju radnu snagu za nadnicu. Stoga, na primer, uprkos rastućoj finansijskoj krizi u SAD-u, prosečan izvršni direktor u finansijskoj instituciji ima 520 puta veći prihod od prosečnog zaposlenog u istoj instituciji za 2008. godinu.

Ipak, čak su i u tradicionalnim zemljama „kapitalističkog Zapada“ gorući problemi koje je pokrenula nova ekonomska kriza uzdrmali poverenje u ovaj tradicionalni koncept kapitalističkog preduzeća, pošto je sistem pokazao da čak ni vlasnici (deoničari) ne učestvuju direktno u procesu odlučivanja.  Postalo je jasno da nedemokratski model naimenovanja direktora i menadžmenta vodi neočekivanim posledicama. Studije pokazuju da takav model često ima rezultat dovođenje neodgovornih, nekompetentnih, a ponekad i socio-patološke individue na najviše upravljačke pozicije u kompanijama. Ekonomski model koji ima za cilj samo povećanje profita deoničara direktno stimuliše napredovanje ljudi koji su spremni da ponude deoničarima profit bez obzira na sredstva. Jasno je da takav sistem, zasnovan na zanemarivanju svih društvenih i etičkih normi, neizbežno stvara društveni i ekonomski haos. Neodrživost kapitalističkog ekonomskog modela evidentna je kontinuiranim stvaranjem ekonomske i političke nejednakosti sa rastućom eliminacijom osnovnih ljudskih i radnih prava, potpuno se odrazila na tranziciona balkanska društva, naročito u vremnima ekonomske krize. Problem kapitalističkog načina proizvodnje nije samo kratkoročna ili tehničke prirode, već je posledica dubokih unutrašnjih protivrečnosti kapitalističkog sistema koji je zasnovan na duboko ukorenjenoj nejednakosti, koja neizbežno naginje ka društveno-ekonomskom kolapsu.

ALTERNATIVE: STARI I NOVI MODELI IZLASKA IZ KRIZE

Nakon povlačenja stranog kapitala i destruktivne intervencije stranih kreditorskih institucija, došlo je do porasta otpora prema merama vlade u celom regionu i podrške javnosti ,,stvarno postojećoj“ alternativi ili alternativnim pokretima. Naročito uzavrela borba vodi se i u privatnom sektoru, gde deindustrijalizacija olakšava razne forme radničkog otpora kao što su vlasništvo zaposlenih, samoupravljanje ili integracija radničkih protesta.

Međutim, otpor se, takođe, razvija i van privatnog sektora, u javnom sektoru i u borbi za javna dobra. To uključuje raznovrsne inicijative: borbu sindikata u odbrani države socijalnog staranja; Studentsku borbu protiv komercijalizacije obrazovanja; Socijalnu borbu za očuvanje javnog prostoram ili borbu za prava potlačenih na re-tradicionalizovanoj periferiji. Iako su ove borbe ranije bivale izolovane, logika sveobuhvatne krize primorala je na otpor sve više rastućoj političkoj generalizaciji, gde je najviši nivo borbe izražen na ulicama pre nego na radnim mestima, koja je zauzvrat takođe ojačala radničku borbu, odnosno ,,rađanje naroda“.

Na Balkanu, kulminacija pokreta prestavljala je, bez sumnje, pretnju da će pokret stvarno prisvojiti političku moć sa probojom Sirize (SYRIZA) na grčkim izborima leta 2012. godine, koja je stvorila mogućnosti za levo orijentisanu vladu. U središtu Sirizinog ekonomskog programa bio je poziv na zvaničnu konferenciju radi poništavanja javnog duga evropskog Juga i obimnih investicija u realnoj ekonomiji, program koji je konstruisan po uzoru na Maršalov plan.

Uprkos sličnostima u kriznim tendencijama na Balkanu, sličnim modelima otpora, sličnom kulturno-istorijskom nasleđu i novim oblicima kooperacija ,,odozdo“ (grassroots) omogućene novim tehnologijama, naročito u oblasti komunikacija, činjenica je da je uloga svetskog tržišta imala atomizujući efekat na razmenu među zemljama regiona ili čak i podsticala unutar-regionalne konflikte. Slovenija je jedina bivša jugoslovenska republika koja ima investicije i spoljašnju  proizvodnju u ostatku regiona, a to je uspela samo o trošku sopstvene radne snage i kroz odgovor na krizu. Sve ostale zemlje imaju uravnoteženu trgovinu, koja je u najvećoj meri usredsređena na Evropsku uniju ili direktno kao u slučaju Hrvatske, ili indirektno, kroz CEFTA-u, Sporazum o slobodnoj trgovini u Centralnoj Evropi.

Uzimajući u ozbir mogućnosti za napredak u Srbiji, postavlja se pitanje možemo li naučiti da izađemo iz krize ugledajući se na Latinsku Ameriku danas. Tamošnja radikalizacija politike ,,odozdo“ (grassroots), počevši sa ustankom u Argentini početkom 2000-ih i njenim eksperimentima sa samoupravljanjem, kao i odbijanje povraćaja stranih dugova, a nastavljajući sa sadašnjom borbom za jedinstvo kontinenta vođene od strane Venecuele, Bolivije i Ekvadora, vodeće levičarske vlade uspostavljene nakon narodnog ustanka protiv pokušaja državnog udara desnih struja u Venecueli 2002. godine, i nakon toga u Boliviji i Ekvadoru 2006. godine, mogu predstavljati primere koji obećavaju u slučaju razvoja masovnog otpora u Srbiji.

Ideja regionalnog jedinstva i institucija koje bi postigle ovaj cilj raznolike su i složene. Pokretači su ALBA (Bolivarska alternativa za Ameriku), udruženje koje okuplja najradikalnije zemlje kontinenta i koje se priprema za nastanak zajedničke valute i bližu ekonomsku saradnju i ,,Banco del Sur“ (Banka Juga), koja je otvorila put za zajednički instrument fiskalne politike u regionu, što Evropska centralna banka, na primer, nije. Ideja ALBA-e je da stvori, unutar regionalnih trgovinskih saveza, kao što je MERCOSUR, klimu za regionalnu saradnju protiv zone slobodne trgovine Sjedinjenih država i prema tome, štiteći region od strane jačih ekonomija, kreira veće tržište. U isto vreme, Banka Juga je zastupnik kontra-cikličnih mera koje štite region od špekulativnih napada i obezbeđuju monetarnu suverenost, boreći se protiv odliva kapitala usled rastućeg udela Zapadnih banaka u regionalnoj finansijskoj strukturi i investirajući u ekonomiju i unutar-regionalne infrastrukturne projekte sa ostvarivanjem cilja pune zaposlenosti i smanjenja regionalnih razlika.

Takav projekat bi, u konkretnom slučaju u Srbiji i na Balkanu, otvorio put za nove emancipatorske prakse. Ali, za razliku od Latinske Amerike, gde postojanje nafte i drugih strateških resursa, koji su potrebni rastućoj kineskoj industriji, je omogućilo finansiranje društvenih reformi i ,,naftnu diplomatiju“ bez frontalnog napada na privatno vlasništvo sredstava za proizvodnju, na Balkanu, čini se da bi program za redistribuciju bogatstva bio nemoguć bez direktnog suočavanja sa krupnim kapitalom. Povrh toga, veza između tržišnog takmičenja i regionalnih tenzija na Balkanu još je oštrija. To znači da svaka kriza na Balkanu potencijalno je vrelija, a u isto vreme tranzicija ka regionalnoj saradnji i ekonomskom oporavku sve je teža zbog potrebe da se nacionalno pitanje uključi u alokaciju oskudnih resursa.

EKONOMSKA DEMOKRATIJA KAO MOGUĆA IZLAZNA STRATEGIJA

To je razlog zašto ekonomska demokratija izgleda kao realističan politički koncept, koji ne zahteva svrgavanje kapitalizma ili iznenadni revolucionarni “događaj”, već, radije, proširenje područja slobode i političke moći radnika kao zaposlenih unutar okvira kapitalističkog načina proizvodnje. U ovom smislu, ekonomska demokratija, ako je zasnovana na snazi radnika i njihovoj autonomiji, može se interpretirati kao kontra ideja konceptu demoratije malih privatnih vlasnika, koji je bio dominantan u osamdesetima i devedesetima, za vreme uspona neoliberalizma. Danas, kada je ideološka hegemonija neoliberalizma oslabila (zbog teorijske nemogućnosti prodviđanja i tumačenja krize, kao i zbog ekonomske i društvene devastacije uzrokovane načinom na koji se rukovalo sa krizom) pogled na ekonomiju iz perspektive tržišta i potrošača više nije dominantan.

Posmatranje sa potrošačeve tačke gledišta bio je jedan od načina na koji se racionalizovala i legitimizovala privatizacija javnih institucija i usluga – umesto rigidne i, u odnosu na potrebe korisnika javnih usluga, neosetljive i bezdušne birokratije, privatizacija je obećala unošenje preduzetničkog duha u ove institucije i zapošljavanje novih menadžera, koji  neće više raditi sa birokratskom inercijom, već sa željom da se ostvari profit, što će omogućiti potrošačima javnih usluga (pacijentima, studentima, siromašnima, penzionerima) veći izbor i bolju i ekonomičniju uslugu.

Možemo odmah da primetimo grešku u zaključku u prethodnom argumentu. Iako je tačno da mnoge javne institucije teže birokratskoj bezdušnosti i nepovezanosti sa stvarnim potrebama i željama njihovih potrošača, što je i bio pravi razlog za toliku kritiku države blagostanja sa strane levice i desnice u šesdesetima i sedamdesetima, to ne znači da privatizacija pruža automatsko rešenje ovog problema. To bi bio slučaj kada bi glavni razlog otuđenja ovih institucija bio taj što su bile u vlasništvu države, dok, je u stvari, – ako ostavimo po strani kranje površne i plitke argumente o državi kao “lošem menadžeru – postoji mnogo dublji i kompleksniji problem, koji možemo, za sada, samo da prikažemo u kratkim crtama. Javne institucije, isto kao i privatne firme, čine sastavni deo kapitalističkog drušva, kao celine, i na taj ničin su mnogo sličnije i više povezane sa privatnim sektorom nego što je uprošćena propaganda privatizacije prikazivala. U toj propagandi dominirao je manihejski pogled na javnu i privatnu svojinu.

Javne institucije i sistem socijalnih davanja nisu imuni na opšti kontekst kapitalizma, iako one ne ulaze na tržiše i nisu organizovane kao kapitalističke kompanije. Iako su nekad prikazani kao nepotrebne i ekonomski nereacionalne “rupe bez dna javnih resursa”, upravo njihova uloga u reprodukciji radne snage čini ove institucije značajnim za funkcionisanje kapitalizma. Opšti kapitalistički društveni kontekst redukuje ljudski razvoj na reprodukciju radne snage kao obične robe na tržištu. To je početak posebnog tipa alijenacije mnogih javnih institucija – one nisu birokratizovane, nekompetentne ili korumpirane zbog njihovog menadžmenta ili zato što nemaju preduzetnički duh, već zato što je njihova ekonomska svrha suštinski drugačija. To znači da njihov cilj nije i, barem u kapitalizmu, ne treba da bude, autonomni društveni  razvoj, koji je zasnovan na društvenim potrebama, već, radije, „proširena reprodukcija“ rada, koja je diktirana opštim socio-ekonomskim imperativima maksimizacije profita kroz eksploataciju rada. Iako koriste drugačije metode – javne službe koriste birokratsko planiranje, koje je zasnovano na statističkim aproksimacijama, dok profitni sektor koristi „pokušaj i neuspeh“ marketinšku strategiju – javne insistucije i privatne kompanije su slične u njihovoj indifirentnosti prema ljudskim potrebama. Sa neoliberalnom privatizacijom javnih institucija postaje sve jasnije da promena legalnog statusa iz državnog u privatno nije značajno promenila strukturnu alijenacijiju tih institucija od stvarnih ljudskih potreba. Međutim, privatizacija je promenila nešto drugo –  radni uslovi i način pružanja usluga su se promenili. Ono što je „u teoriji“ trebalo da dovede do veće nezavisnosti i boljeg zadovoljavanja potreba potrošača (što, ako možemo da sudimo po rezultatima velikog privatizacionog talasa u Evropi u osamdesetim i devetesetim godinama dvadesetog veka, je, najblaže rečeno, veoma upitno), u praksi je vodilo pogoršavanju radnih uslova za radnike u javnom sektoru, njihovoj de-profesionalizaciji i proleterizaciji, povećanju brzine i inteziteta posla, njihovom prekaritetu i sl. Ideološka propaganda oko potrošačke demokratije u herojskoj eri neolberalizma bila je, u stvari, kamuflaža za napad na prava radnika u javnom sektoru. Demokratija malih privatnih vlasnika, kao i potrošača, barem u kontekstu neoliberalnog kapitalizma, stoji u direktnoj suprotnosti sa ekonomskom demokratijom ili radničkom demokratijom.

Skorašnja diskusija o ekonomskoj demokratiji je veoma dobrodošlo osveženje jer podrazumeva povratak pitanja demokratije i radničke autonomije u političku debatu, u kojoj potrošačka perspektiva (previše) dugo dominirala. Ali, čak i potrošačka perspektiva nije nerelevantna, samo je način na koji je prezentovana u neoliberalnoj ideologiji (i ekonomskoj teoriji) pogrešan. U stvari, radnička i potrošačka demokratija su neodvojivo povezane i njihove teorije, da bi bile adekvatne, neophodno moraju da se pozabave strukturnim odvajanjem radnika od potrošača (i obratno), kao i sa jednim od glavnih problema kapitalističkog načina proizvodnje – proizvodnje za profit, a ne za zadovoljavanje ljudskih potreba. Bez obzira da li se radi o radničkim savetima ili o slučaju kada radnici sami kontrolišu proizvodnju, u oba slučaja su radnici, ipak, odvojeni od potrošača i komuniciraju sa njima samo posredstvom tržišta.

Jedan od važnih izazova političke strategije, zasnovane na ekonomskoj demokratiji, je pitanje kako približiti proizvodnju i potrošnju i kako pronaći nove načine sinhronizacije društvene proizvodnje sa društvenim potrebama i zameniti, na duži rok, kapitalističko tržište. Duboka ekonomska i društvena kriza koju je stvorio postojeći socio-ekonomski sistem stvara potrebu da se preispitaju osnovne pretpostavke modela “demokratskog kapitalizma”. Pitanje je koliko su, zaista, kompatibilni koncepti demokratije i kapitalizma; i da li je demokratija uopšte moguća u uslovima ekonomskog sistema prvenstveno zasnovanog na vrednosti kapitala u odnosu na vrednost rada i (posledično) koncepta privatnog vlasništva koji isključuje radnike iz vlasništva i procesa odlučivanja, i koji je fokusiran samo na povećanje kapitala samih vlasnika. Mnoge kompanije, koje se zasnivanju na principima povećanja zadovoljstva zaposlenih i poboljšanja radnog okruženja, pokušavaju da uvedu podsticaje u vidu deljenja profita kako bi motivisale radnike. Iako nepotpune, ove mere predstavljaju prvi korak u smeru demokratizacije kompanija, zato što otvaraju mogućnost participacije zaposlenih u deljenju profita kompanije, iako ne podrazumevaju i promenu same vlasničke strukture i procesa odlučivanja.

Najpoznatiji primer ovog modela je američki model otkupljivanja akcija od strane zaposlenih, koji je široko raširen i u drugim tržišnim ekonomijama. U balkanskim post-socijalističkim zemljama postoje primeri uspešne primene modela otkupljivanja akcija, što je spasilo kompanije od namernog uništenja ili neprijateljskih preuzimanja i osiguralo rekapitalizaciju i održanje poslova (Uljanik Pula, Zagreb Kraš). Najpoznatiji pokušaj kupovine preduzeća od strane zaposlenih u Srbiji je slučaj kompanije Jugoremedija, dok je u Hrvatskoj najpoznatiji primer kompanija ITAS Prvomajska, a ovaj slučaj je i primer kada se kupovina akcija nije desila putem postepenog otkupljivanja, već posle bankrotstva firme, kada su radnici postali isključivi vlasnici preduzeća. Iako postoje pozitivni primeri privatizacije preduzeća od strane zaposlenih, najvažniji aspekt, a to je učešće zaposlenih u procesu donošenju poslovnih odluka u preduzeću je prisutan u maloj meri. Međutim, ovakvi trendovi daju krila daljem razvoju tog modela kroz uvođenje drugačijeg sisitema demokratske kontrole kompanija.

Osim modela akcionarstva zaposlenih, postoje i druge forme poslovnih organizacija gde se sprovode pokušaji raspodele prava upravljanja i demokratskog vlasništva velikom broju zaposlenih. Tradicionalni oblik pomoću kojeg se to postiže je koncept zadruge. Demokratsko upravljanje je jedan od svojih osnovnih ciljeva svake zadruge. Međutim, zadružni sistem u post-tranzicijskom kontekstu Balkana nije veoma popularan model, posebno u poslovnim krugovima regiona, gde samo spominjanje tog sistema izaziva snažnu sumnju. Upravo zbog toga tranziciona društva Balkana ne idu u korak sa evropskim i svetskim iskustvima korišćenja zadružnog modela samo-organizacije proizvođača i potrošača. Ideja ekonomske demokratije pojavila se u ranom zadružnom socijalističkom pokretu i ostala je živa sve do danas. Ove ideje se razvijaju konstantno kroz različite forme demokratskih kooperativnih preduzeća tokom poslednjih 150 godina. Zato radničke i potrošačke zadruge ostaju posebno interesantna forma kooperativnog poslovanja.

Zadruge predstavljaju jednu od najranijih oblika samo-organizacije radnika iz ere prve industrijske revolucije, predstavljajući alternativu klasičnom kapitaličkom pristupu “rada za plate”. Po standardima internacionalne alijanse kooperativa, jedan od ciljeva radničkih zadruga je “stvaranje i održavanje zaposlenosti zajedno sa stvaranjem bogatstva kako bi se unapredio kvalitet života članova (zadrugara), zaštita dostojanstva rada, omogućavanje samoupravljanja i ohrabrivanje razvoja lokalnih zajednica”. Iako postoje različiti pristupi samo-organizaciji radničkih zadruga, mnogi od njih teže uvođenju demokratskih oblika učestvovanja zaposlenih u procesu odlučivanja. Osim promovisanja učestvovanja zaposlenih u procesu odlučivanja ova preduzeća su usmerena na povećanje kvaliteta života za sve članove lokalne zajednice, a ne samo na stvaranje profita za mali broj vlasnika kapitala. Ovaj pristup je pokazao veliku izdrživost u odnosu na negativne posledice globalne ekonomske krize. Podaci iz Španije pokazuju npr. da su u vremenu najveće ekonomske krize španske radničke zadruge uvećale broj zaposlenih za 7,2% u poslednjoj četvrtini 2011. godine. To je razlog zašto toliko mnogo radničkih zadruga uspešno posluje i raste unutar kapitalističkog sistema i tržišne ekonomije. Najpoznatiji primer je baskijska federacija radničkih zadruga Mondragona, koja zapošljava preko 90 hiljada radnika i posluje sa godišnjih prihodom od preko 14 milijardi eura. Trend stvaranja radničkih zadruga je posebno prisutan u mediteranskim zemljama (Francuskoj i Italiji); anglo-saksonskim zemljama (SAD, Kanada i Velika Britanija) i u zemljama Latinske Amerike, pogotovo u Venecueli i Boliviji, gde su radničke zadruge deo zvanične vladine politike.

Druga najčešća forma organizovanja zadruga su zadružna preduzeća koje poseduju njihovi potrošači. Ova preduzeća su u vlasništvu sopstvenih klijenata. Poseban cilj ovog oblika demokratskih preduzeća je da se uveća kvalitet usluga, a da se pri tome smanje troškovi usluga ili dobara koje preduzeće proizvodi. Prema Internacionalnoj alijansi kooperativa više od  100 miliona ljudi radi u potrošačkim zadrugama, što je 20% više nego što je zaposleno u multinacionalnim kompanijama. Najstarija i najveća potrošačka zadruga u svetu je britanski sistem – Kooperativna grupa, koja nudi širok spektar usluga i zapošljava preko 120 hiljada radnika i čiju strukturu vlasništva čini preko 7 miliona britanskih potrošača. U Holandiji, stambene kooperative poseduju 40% ukupnog stambenog fonda. U Švajcarskoj, Novom Zelandu i Singapuru potrošačke zadruge ostvaruju preko 50% prodaje kroz sopstvene prodavnice. Veoma je važno napomenuti da je kod ovakvih zadruga pristutna hibridna forma potrošačko-radničkog menadžmenta. U ovakvom menadžerskom modelu svi učesnici, uključujući i zaposlene, učestvuju u demokratskom strateškom procesu odlučivanja i deljenja profita, dok se svakodnevne operativne odluke donose od strane zaposlenih.

DEMOKRATIZACIJA RADNIH ODNOSA

Mnoga preduzeća koja su u vlašništvu zaposlenih i potrošača sprovode i druge oblike humanizacije radnog procesa pokušajima da se smanji podela posla. Mnoga demokratska preduzeća, bez obzira na pravni oblik koja imaju, primenjuju rotaciju zaposlenih na različitim radnim mestima (kao na primer preduzeće Suma hrana) ili rotiranje radnika unutar samog proizvodnog pogona (Mondragon).

Međutim, mora se napomenuti da demokratski menadžment preduzeća ne treba da se svede samo na zadružnu pravnu formu. Britanski najveći lanac prodavnica Džon Luis partnerstvo, sa preko 70 hiljada zaposlenih, registrovan je kao klasična holding kompanija, koja je u vlasništvu svih koji su u tom trenutku zaposleni u kompaniji. Najveće preduzeće u vlasništvu zaposlenih u Sjedinjenim Državama je, takođe, lanac supermarketa Publiks, koji zapošljava više od 120 hiljada radnika, a registrovan je kao akcionarsko društvo. Relativno novi koncept socijalnog preduzetništva je posebno važan u ovom smislu. Neke evropske zemlje već imaju posebne zakonske okvire sa adekvatnim oblikom registracije ovakvih socijalnih preduzeća (npr. Italijanski zakon o socijalnim zadrugama iz 1991. godine, dok se ovakve kompanije u Britaniji registruju kao “preduzeća zajedničke svrhe” od 2005. godine). Socijalna preduzeća su poslovna forma koja je organizovana ne samo oko maksimizacije profita, već i radi postizanja ekonomskih, društvenih i ekoloških ciljeva koji donose korist zajednici u kojoj posluju. Primeri ovakvih preduzeća postoje u celom svetu i generalno pokazuju da su takva preduzeća značajno otpornija na efekte ekonomske krize. Zato što nisu motivisana isključivo profitom, ona uspešno deluju u situacijama u kojima tradicionalno organizovane kompanije imaju poteškoće. Prva značajna socijalna preduzeća na Balkanu osnovana su u Sloveniji i Hrvatskoj. Vodeća grupa socijalnih preduzeća u Hrvatskoj je organizovana u Akt grupu, konzorcijum sedam socijalnih preduzeća, uglavnom zadruga, koje deluju u Međimurskoj županiji, dok su u Sloveniji najvažnija socijalna preduzeća okupljena u Slovenačkom forumu socijalnih preduzeća. Značaj socijalnog preduzetništva je prepoznat u EU, u kojoj već deluje dva miliona socijalnih preduzeća koja zapošljavaju preko 11 miliona radnika. Skromni pokušaji u Sloveniji i Hrvatskoj, kao i evropsko iskustvo, svakako, pokazuju da socijalno preduzetništvo, kao koncept putem kojeg se mogu, do sada neiskorišćeni ekonomski resursi balkanskih zemalja, ponovo  staviti u službu korporativne društvene odgovornosti u regionu.

U sektoru finansijskih usluga, jedna od alternativa kratkoročnom i društveno neodgovornom bankarstvu su etičke (socijalne) banke. Umesto da se vode samo logikom čistog profita, ove banke se vode, osim profitnom, i logikom društvenih i ekoloških posledica sopstvenog poslovanja. Ovakve finansijske institucije su, sve više, izvor kreditnog finansiranja demokratskih i socijalnih preduzeća. Klasične komercijalne banke, pri davanju kredite vode se samo logikom stvaranja profita. Kada socijalna preduzeća posluju sa komercijalnim bankama deo društvenog kapitala preduzeća završava u profitno orijentisanim komercijalnim bankama. Kako bi se to izbeglo, dolazi do trenda stvaranja etičkih banaka, koje i same posluju kao socijalna preduzeća. Ovakav model poslovanja nudi mogućnost vlasničkih i upravljačkih prava svojim korisnicima (ulagačima) sa najpovoljnijim finansijskim uslovima, i tako pokrivaju samo stvarne troškove i rizike. Preduzeća koja su finansirana pod ovakvim uslovima su kompetitivna na tržištu, ali su u isto vreme i osetljivija na potrebe svojih klijenata. Profiti od finansiranja socijalnih preduzeća socijalne banke investiraju u projekte koji služe zajednici. Takav model poslovanja obično pomaže etičnim/socijalnim bankama da poboljšaju sopstveno poslovanje i da prošire svoje kapacitete, čak i u periodima ekonomske depresije. Primeri etičkih banaka u Evropi su: Triodos i Robobanka u Holandiji, Kaha Laboral Popular u Španskoj kooperativi, Banka Etika u Italiji i mnoge druge etičke i alternativne banke koje su nastale unutar alijanse Evropske federacije etičkih i alternativnih banaka (FEBE). Prve inicijative za uspostavljanje ovakvih banaka, u postsocijalističkim zemljama Balkana, već su se pojavile u Hrvatskoj i Sloveniji. Samo će budućnost pokazati da li će one biti uspešne u uslovima “kompradorskog kapitalizma” koji je dominantan u regionu.

MAKROEKONOMSKE MERE POTPOMAŽU DEMOKRATSKU EKONOMIJU

Modele ekonomske demokratije treba kombinovati sa makro-ekonomskim regulacijama kako bi se osigurala njihova komplementarnost i institucionalna održivost. Potencijalna rešenja mogu se naći u tri glavna tipa mera, a najbolji efekti se postižu kada se ove mere primenjuju u isto vreme. Ta tri tipa mera su: minimalni garantovani socijalni dohodak, smanjenje radnog vremena i otpisivanje dugova.

Minimalni garantovani socijalni dohodak je mera koja pruža odgovor na negativne socio-ekonomske efekte modernog kapitalizma izraženog u dva aspekta. Prvi se odnosi na veliku nestabilnost ekonomskog razvoja koja uzrokuje nezaposlenost, nejednaku distribuciju prihoda i prekaritet radnika i radnica. Nejednaka preraspodela prihoda, uparena sa sve većom zavisnošću od finansijskih tržišta (bilo kroz stvaranje kapitalnog prihoda ili putem penzija, koje su poverene penzionim fondovima da ih investiraju na tržištu akcija) dovodi do toga da agregatna potražnja ne može stalno da se povećava, kao što je bio slučaj u periodu masovne proizvodnje (doba fordizma). To proizvodi negativne posledice kako na ekonomski rast, koji u sadašnjem sistemu služi kao neodvojiva komponenta razvoja, tako i na osnovu legitimiteta preovladavajućeg ekonomskog i političkog sistema. Drugi element objašnjenja tiče se zavisnosti ljudi od prihoda koji ostvaruju kroz rad što, usled nepostojanja sigurnosne mreže, prisiljava ljude da se izlože eksploataciji. U ovom kontekstu, minimalni garantovani socijalni dohodak ima dimenziju pravde, ne samo zato što pruža materijalnu osnovu za zadovoljavanje životnih potreba, već i zato što danas, zbog prirode moderne ekonomije (koja je sve manje zasnovana na proizvodnji u realnom sektoru, a sve više na znanju) ona služi kao nagrada za društveno prepoznat rad, od koje naša sama egzistencija sastoji. Minimalni garantovani socijalni dohodak ima nekoliko karakteristika, koje se mogu dalje podeliti u sledeće: on je garantovan svakoj osobi i ne služi kao zamena za mere socijalne sigurnosti koje postoje mimo njega. Dalje, on je kompatibilan sa drugim inicijativama usmerenim na radikalnu promenu sistema, kao što je smanjenje radnih sati.

Smanjenje broja radnih sati treba da obezbedi korist okolini, ljudima i ekonomiji. Ukratko, ljudi bi, sa ovom promenom, promenili sopstvene potrošačke navike i radili bi više od kuće, što znači smanjenje negativnog ekološkog uticaja i veću korist za prirodnu okolinu. Ova mera bi promenila odnos radnih sati između onih koji su trenutno zaposleni i oni koji to nisu, i, takođe, promenila bi porodični odnos “plaćenog” i “neplaćenog” rada, što bi dovelo do veće jednakosti u društvu. Privreda bi doživela uvećanje produktivnosti radnika, koji bi bili više usmereni ka smanjenju duga uzrokovanog potrošačkim kreditima, a državni budžet bi osetio smanjenje opterećenja u odnosu na sadašnje stanje, a u kojem je zbog visokog spoljnog i javnog duga, što je veoma značajna stavka. Ove mere bi suštinski promenile osnove kapitalističkog sistema. Ako je sistem definisan dominacijom privatnog vlasništva i tržišnom razmenom, kao i “indireknim” prisiljavanjem radnika na rad za platu, tada bi, očigledno, ovakve mere stvorile humaniji sistem. To omogućava veću dobrovoljnu proizvodnju za sopstvene potrebe i za potrebe drugih, ili proizvodnju zajedničkih dobara, a koja nije usmerena nikakvom tržišnom ili državnom kontrolom. Međutim, danas je neophodno da se učini čak i više od toga, jer preti skora propast uzrokovana stalnim povećanjem eksploatacije prirodnih resursa, izražene kroz koncept ekološkog otiska. Dodatne mere, koje se odnose na društveni nivo, uključivale bi radikalnu promenu u fiskalnoj politici (progresivno oporezivanje, ograničavanje dozvoljenog nivoa ekološkog zagađenja, programi za redistribuciju prihoda i krivično kažnjavanje preterane eksploatacije prirodnih resursa) i monetarnoj politici (sa punim bankarskim rezervama koje će povratiti društvenu kontrolu nad stvaranjem novca).

Konačno, kako bi balkanske zemlje i Srbija mogle da se izbore sa nerazvijenošću i prezaduženošću, “stvarno postojeći” alternativni pokreti na Balkanu moraju da odbace logiku suparništva i da se umreže na bazi solidarnosti. U ekonomskoj politici to podrazumeva   progresivno prevazilaženje i državnog i tržišnog modela. Neophodno je raditi ka socijalno planiranoj ekonomiji, u kojoj je polazna osnova da smo mi društvena bića koja zaviše od širih procesa. U tom smislu, neophodno je prepoznati i prihvatitikao cilj da se uspeh meri stvaranjem javnog vlasništva, koje treba da bude definisano kao “pravo vlasništva onih na koje upotreba ekonomskih resursa utiče, proporcionalno stepenu tog uticaja”. Na ovim osnovama moguće je razviti širi plan za ekonomiju, u kojoj je ostvarivanje političkih i ekonomskih faktor, pa samim tim i demokratije, osnovni preduslov. Upravo bi otpisivanje dugova sistematski potkopalo uticaj internacionalnih tržišta na regionalnu ekonomiju. Kombinacija ove mere sa kontrolom kapitala i internacionalnim oporezivanjem finansijskih transakcija i sa punom zaposlenošću, dovelo do prvih neophodnih koraka ka postepenoj eliminaciji kompetitivne logike kapitalističkog svetskog tržišta i stvaranja stvarno slobodnih asocijacija proizvođača u celom svetu.

Razvoj gore spomenutih komponenti, kao i aktivna podrška razvoju demokratskih, socijalno i ekološki odgovornih preduzeća  čine ključne faktore razvoja društva. Sve te komponente osiguravaju da se razvoj odigra prema principima koji osiguravaju pravednu raspodelu stvorenih vrednosti i njenu orijentaciju ka projektima najvažnijim za zajednicu. Osnovna zamisao iza alternativnog iliti “novog” pristupa ekonomskoj organizaciji može se definisati kao sistematski pokušaj potpunog preobražaja odnosa rada i kapitala unutar kompanije. Ovo je pokušaj promene odnosa moći i proširenja upravljačkih prava od uske grupe korporativnih akcionara, vlasnika kapitala, ka širem krugu onih koji učestvuju u stvaranju viška vrednosti kroz proizvodni proces, a tu spadaju zaposleni, potrošači, kao i članovi šire zajednice. Treba napomenuti da promene u ekonomskim odnosima usmerene na osiguravanje pune ekonomske participacije, takođe, otvaraju mogućnost ostvarivanja pune političke participacije. To je razlog zašto ovaj proces igra važniju ulogu od samo ekonomske, jer u isto vreme doprinosi demokratizaciji društvenih odnosa na širem planu, počevši od demokratizacije proizvodnih odnosa.

Petra Rodik, Vladimir Cvijanović, Primož Krašovec, Vladimir Unkovski – Korica, Milan Medić (koordinator)

Novi plamen/ROSA LUXEMBOURG STIFTUNG

Objavio/la na 08:31. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register

VIDEO

© 2000 - 2018 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-