Nešto mi se pamet pomerava

Prevarih se jednom na Krfu pa stavih novu tabletu protiv komaraca na vrelu ploču mašinice. Bijaše dunulo od Potamosa, ja, po običaju, širom otvorila prozor, mašinicu stavila na radijator ispod prozora, kad negdje oko pet ujutru napadoše komarci. Shvatih da mi je tableta izlapila, stavih novu, zaspah, dok poslije nekog vremena ne poče mozak da mi se vrti. Fino se okreće u lobanji. Otvorim oči – sve po sobi leti, zatvorim oči – mozak se okreće u glavi. Pisalo je na onim uputstvima da se tableta ne stavlja na vrelu mašinicu, ali aj sad, ko još gleda uputstva na tabletama protiv komaraca. Ništa to nije, malo si se otrovala, veli mi sjutradan doktor, sad, eto, znaš kako je komarcima.

I dobro, to je bilo, prošlo, trovanje hemikalijama, ali u posljednje vrijeme sve češće mi se manta bez hemije. Leti mozak, okreće se, i nikako da ga smirim. Nikako da pronađem nešto, jedan jedini pristojan argument, jedan silogizam koji „stoji“, i ubijedim taj moj mozak da za njega treba da se uhvati, da povjeruje da za nas ima nade i da prestane da se vrti. Prepunio se politikom, samo o njoj misli, traži rješenja, a ova naša politika, ako je po mom mozgu suditi, na ljude djeluje kao što one tablete djeluju na komarce. Zamanta im svijest.

Ne znam kako je vama, ali meni po čitav dan prolijeću bojkot – edi – vojvode  – sinđelić – lične karte – eu – komisija – štabovi dpsa – drugi blok – udg – ne udg, nego gdb – i udg ponekad – srbi – bošnjaci – crnogorci – hgi – hgi – hgi – sd – košuta  – cetinje – nova novcijata – partizanen – chetniks – tito – nezavisna – vječna – kombinat – auto put – izdajnici – država – država – država – vi  ste izdajnici – nijesmo mi, vi ste – država – država – država… ↔… avažrd – avažrd – avažrd – ets iv ,im omsejin – icinjadzi ets iv … edovjov – ide – tokjob.

Tačno znam šta mi sad mislite. Na to računam. „Pod broj jedan – kako  sad ovo pišeš kad ti se svijest zamantala i pod broj dva – šta ti hoćeš od nas?“ Pod broj jedan – postoje trenuci kad se mozak i ja primirimo i prilično normalno razgovaramo. To se desi oko pola sata poslije ispijanja čaja od matičnjaka i traje jedno sat – dva. Namjeravam da te razgovore pretočim u dramu. Tragikomediju. Biće tu odličnih momenata. Baš dramskih. Kao, ja njemu kažem „Ti si, čovječe, milovac! Običan milovac! Veći si milovac od onoga iz Agencije za njegovanje tradicije crnogorske korupcije!“, a on meni odgovara „Pogledaj se, jadna! Ti dalje od nosa ne vidiš, a nadaš se nečemu novom i drugačijem!“… I tako, da sad ne iznosim sve detalje… Pod broj dva – od vas hoću pomoć. Ako može. Ima na blogovima ona opcija komentar i tu mi možete nešto napisati. Šta će mi pomoć? Treba mi pomoć. Zalihe matičnjaka smanjuju se ogromnom brzinom, a kod nas vam je teže naći matičnjak nego kokain. Čuš mi teže – kokaina na svakom koraku! Snabdio me jedan čovjek jesenas matičnjakom. Šta koji? Nije važno koji, ne smijem da kažem, odmah će ga pozvati šef žabljačke ekspoziture da ga izriba i ne samo izriba, može čovjek posao izgubiti, takav je vakat došo. („Baš si se tiii našao da njoj diluješ matičnjak, umjesto da je satremo, vidiš li da nas stalno ujeda!“) I kad mi, dakle, nestane matičnjaka, a to će se uskoro desiti, šta ja da radim?  Poludjeću potpuno. Treba mi pomoć. Treba mi odgovor na makar jedan od argumenata kojima me ovaj mozak urnisa. Urnisa i baci u veliku depresiju. Ja ne mogu da ga pronađem, ali to ne znači da ga i nema. A znam svoj mozak, kad mu dam jedan dobar odgovor, prekinuće, uhvatiće se za njega i prestati da se okreće ko lud. Jer dobar je on u suštini, blagorodan, ne radi on meni ovo iz neke pakosti, nego se i sam prestravio.

Neću sad iznositi njegove argumente u formi jedan, dva, tri… Bilo bi dosadno. Iz našeg tragikomičnog dijaloga on – ja – on – ja izbaciću „ja“ i pokušaću da napravim monolog iz koga će se vidjeti o čemu se radi, šta me to muči, a da rješenje nikako ne mogu da pronađem.

„ I šta ti meni kažeš? Biće drugačije? Ne, ne, nisam ja za njih, ne spočitavaj mi,  oni treba da padnu i ne samo da padnu, nego i da odgovaraju za ovo što su uradili, ali šta ćete vi novo dati? Takvi kakvi ste? Vi ćete zajedno? A ne zasmijavaj me, da te zamolim! S kim zajedno, ne bilo vas?! Još samo da mi kažeš vi svi i HGI i Suljo. Ajde reci mi i to, života ti, da me baš oraspoložiš! Evo,  šta će to novo biti kroz deset godina? Koji programi? Ima li išta novo u tim programima? Ima, je li. To ti kažeš. Ima ponešto, ali to ti je kobajagi, ništa ti je to. Vi i vlast ste u potpuno istoj priči, kako ti nije jasno. Iz istog ste šinjela izašli. Nema iskoraka. Svi kalkulišete. Samo što su ovi iz vlasti velemajstori, a vi trećekategornici. Zašto ne vjerujem, pa ne vjerujem, postali ste dosadni, narodu ste postali dosadni, ista priča godinama. I ne samo ista priča, nego i jedni drugima oči povadiste, a treba kao narod da vam povjeruje da ćete sjutra složno raditi za nečiju dobrobit. Šalite li se vi ovo s narodom? Šalite, časti mi, a poslije vam narod ne valja. Loš narod, podmitljiv, trebalo bi ga promijeniti. Loš vam narod, a vi ga razapeli. Jedni ga vuku ovamo, drugi ga vuku onamo. Jedni se mrdnuli nisu od Drugog svjetskog rata, eno se još  jure s Udbom po crnogorskim gudurama, Vlado Šipčić ti je ništa naspram njih, a ovi drugi se samoproglasili jedinim demokratama i građanima, jedino njih, vele, priznaje Zapad (kao jedino je to važno) i  jedino su oni demokrate i  tolerantni (jer ovi prvi su genocidni, u genetskom im kodu stoji da ne mogu biti ni demokrate ni tolerantni, dokazao Zapad u svojim laboratorijama za prebrojavanje demokratskih gena i antigena i tu ti više diskusije nema), zalažu se za jednakost i pravdu, državu svih građana, a ćirilicu kad vide smrkne im se pred očima. A ni jedni ni drugi ne smiju da se mrdnu ne samo od Mila nego ni od Tita. Ne smiju narodu da kažu: ‘Raskidamo sa Milom, ali i sa pokojnijem Titom!’. Jednom! Boje se da ih može koštati. Ili ni ne misle da treba, što je još gore, i iskreno i dalje žive u vremenu kombinata, košuta, drugih blokova, obećavaju da će oni sve to urediti i popraviti, vele ‘dps vam je obećao, ali vas je slagao, mi ćemo to’. Oni će to. Žale za Jugoslavijom, sjećaju se kako nam je divno bilo, a jedva su čekali da se osamostalimo. Da postanemo Vero Montenegro. Evo, ajde, kako da povjeruješ da neko ko je ginuo za samostalnost ove zemlje može biti sposoban da njom vlada ako stalno kao politički argument protiv vlasti ponavlja da smo nekad živjeli u raju i neće da prevali preko usta da Crna Gora u Titovo vrijeme ne bi opstala da nije bilo velike zajednice? I ti ekonomski eksperti da nas preporode? Kako da ne. Uozbiljite se jednom! Ne izigravajte ekonomiste, nego potražite savjet. Nauka je ekonomija, ej! Nije ona šala i improvizacija! Imamo mi ljudi, pametnih i stručnih, znali bi oni dobro šta i kako treba, ali ih niko ništa ne pita…

Nego bježi ti dok si na vrijeme! Nisi na vrijeme? Pa bogami više i nisi…“

Umorih se, prestaje dejstvo matičnjaka. Evo opet počinje. Sdesna ulijevo. Tematska cjelina pravosuđe.

Ejovilim – Acivi – Asnev…

Čekam.

Objavio/la na 08:23. Objavljeno u Blog. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register

VIDEO

© 2000 - 2018 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-