‘Tamo daleko’ u medijskom mraku

Piše: Slaviša Lekić

slavisa-lekicSrbija je 2016. godine za sedam mesta pala na rang listi slobode medija u svetu koju svake godine pravi međunarodna organizacija Reporteri bez granica, pa je tako sada na 66. mestu u odnosu na 59. pretprošle godine, jedno mesto iza Bosne Hercegovine. Zanimljivo je da trend napada i pritisaka na novinare ne intrigira samo vlast koja upravo i generiše sve ove atake na predstavnike “sedme sile”: u prvoj godini vladavine SNS, 2013. dakle, zabeležena su 23 napada, pretnje ili pritiska na novinare, u drugoj 36, trećoj 58, četrvtoj 69…! Reč je o trpnom stanju u kom novinari odavno nisu jedini nosioci i čuvari informacije, o celom jednom procesu linčovanja i medijskog čerečenja, pripremanju javnog mnenja za najretrogradnije odluke političara… prosto, ovo više nije stvar dobrog ukusa, ovo čak nije ni stvar ukusa, uopšte. Novinarska profesija, ovakva kakva je danas, devastirana i ponižena, praktično na kolenima, nije i ne može biti verodostojan glas javnosti. Ovakvo kakvo je danas, novinarstvo u Srbiji nije više samo stvar profesije. I ne sme ostati unutrašnja stvar Srbije!

Iako je s početka 1995. godine Radovan Karadžić vladao nad 72 odsto teritorije BiH, Slobodan Milošević, predsednik Srbije uspeo je da ga potisne i nametne se Amerikancima kao jedini validni igrač sa srpske strane. Milošević je, nekoliko meseci ranije, preko Jovice Stanišića, šefa srpske tajne policije, izdejstvovao da “Tigrovi” Željka Ražnatovića Arkana i “Beli orlovi” Vojislava Šešelja stalno budu u vidokrugu Radovana Karadžića, vođe bosanskih Srba, stacioniranog na Palama. Bili su tako sve vidljiviji i Amerikancima kojima je smetalo Karadžićevo okruženje: zato su se i okrenuli Miloševiću.

Tako je Palama ostao vremešni Džimi Karter a Beogradu pripao Ričard Holbruk, “šampion mira i pomirenja” koji je Miloševića svojim saradnicima opisivao kao brilijantnog, harizmatičnog ali i veoma opasanog čoveka sa kojim je neophodno pregovarati i razgovarati o svemu, pa i Slobinoj praksi da guši svako nezavisno kritičko mišljenje.

“Čuj, Dik, ovo je juče izašlo u jednom nedeljniku”, posegao je Milošević jednom prilikom za karikaturom u fioci i ispred Holbrukovih naočara zamahao crtežom Predraga Koraksića Coraxa na kojoj su predsednik Srbije i njegova supruga nacrtani u ne baš najprikladnijoj pozi. “Ima li ovde C od cenzure”, rekao je dečački pokunjeno i visoko podigao čašu. Čuo se zvuk udarca stakla o staklo i tiho krckanje leda u viskiju. Dva sata kasnije, kad su nasmešenom Holbruku, čiji se pogled caklio, novinari spočitali Miloševićevu cenzuru i represiju prema slobodnim medijima, kratko je odgovorio: “Ja sam video drugačije dokaze, nema ni C od cenzure!”

Naravno da su mu Miloševićevi ustupci bili važniji od gušenja fucking medija! Sasvim uzgred: uzajamno uvažavanje “giganta američke spoljne politike” i balkanskog “faktora mira i stabilnosti” trajala je sve dok nije potpisan Dejtonski sporazum.

Prevedno na srpski ili bosanski jezik: reč je o ambijentu straha

Gotovo dve i po decenije kasnije, Dejvid Mekalister, specijalni izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, kad mu se pomenu mediji u Srbiji smerno priznaje da “postoje nedostaci u oblasti vladavine prava i medijskih sloboda na putu ka EU”, ali se i zadržava samo na toj konstataciji. Njegov, pak, kolega, Johanes Han, evropski komesar za susedstvo i proširenje, na pitanje o kršenju slobode medija u Srbiji, odgovara: “Već sam više puta čuo da se govori o tome i uvek pitam za dokaze, jer glasine nisu dovoljne.”

I na sugestiju da problem koji mediji imaju sa srbijanskim vlastima godinama unazad u svojim izveštajima uredno registruju “Reporteri bez granica”, Han ostaje potpuno ravnodušan:

“To nije nikakav dokaz. Moram da pogledam po kojim kriterijumima oni prave te svoje procene.”

Ako “tragično” ili “katastrofalno” možda i jesu preteške reči kojim bi se opisalo stanje u novinarstvu u Srbiji, onda “gore nego ikada” može biti ispravna konstanta u ocenjivanju medijske scene.

Fridom hausa je početkom godine ocenio da je, uprkos napretku u procesu evropskih integracija, stepen demokratskog razvoja Srbije pao na najniži nivo od 2005. godine. Srbija je 2016. godine za sedam mesta pala na rang listi slobode medija u svetu koju svake godine pravi međunarodna organizacija Reporteri bez granica, pa je tako sada na 66. mestu u odnosu na 59. pretprošle godine, jedno mesto iza Bosne Hercegovine.

I u poslednjem izveštaju međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih pravi – Hjuman rajts voč – ocenjuje se da mediji u Srbiji deluju u “neprijateljskom okruženju”. Prevedno na srpski ili bosanski jezik: reč je o ambijentu straha u kom opstaje ovo malo slobodnih medija i frapantno visokom stepenu netolerancije političkih centara moći prema medijima, da ne kažem – zastrašivanju!

Trend napada

Ovih dana se, recimo, navršava četiri meseca od kako su u šest odvojenih incidenata, civili krupne građe fizički nasrtali na novinare, primenjivali na njima zahvat koji se u borilačkim veštinama zove “kragna”, pokušavali, čak, da im otmu fotoaparate ili telefone kojima su snimali i udaljavali ih “sa lica mesta” – još nema odgovora iz policije ko se to “igrao”!

Prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koje vodi bazu podataka o atacima na novinare, samo u prvih devet meseci ove godine zabeleženo je 55 verbalnih i fizičkih napada ili pritisaka na novinare. Svi slučajevi su, zanimljivo, u predistražnom postupku, osim dve prijave napada koje je tužilaštvo odbacilo nakon što je utvrdilo da – nema krivičnog dela.

Zanimljivo je da trend napada i pritisaka na novinare ne intrigira samo vlast koja upravo i generiše sve ove atake na predstavnike “sedme sile”: u prvoj godini vladavine SNS, 2013. dakle, zabeležena su 23 napada, pretnje ili pritiska na novinare, u drugoj 36, trećoj 58, četrvtoj 69…! Novinari nisu samo mete fizičkih napada, pretnji ili pritisaka. Od početka godine, u najmanje petnaest slučajeva bili su sprečeni da izveštavaju: bilo da su diskriminisani prilikom pozivanja na događaj, bilo da im je zabranjeno da prisustvuju javnom događaju.

Novinare, dakle, napadaju, prete im, ne omogućavaju im da rade svoj posao a onda im još bahato dele lekcije: “Napadi na predsednika Vučića su refleksija iščašene svesti o tome šta znači i sloboda medija. Mnogima iz medijskog sveta biće potrebno vremena da se nauče profesionalnoj etici …”, poručuje, tako, Jadranka Joksimović, negdašnja urednica radikalskih novina “Velika Srbija” danas – ministarka za evropske integracije.

Nedavno gašenje “Vranjskih” i očajnički potez vlasnika i glavnog i odgovornog urednika Vukašina Obradovića – štrajk glađu, samo se usputni simboli medijskog mraka u Srbiji. Baš kao i brutalan napad na urednika portala KRIK od strane partije na vlasti: “Pokret socijalista” Aleksandra Vulina, ministra odbrane zaduženog za svađe u regionu, Stevanu je Dojčinoviću u seriji saopštenja izlepio nekoliko etiketa – od “narkomančine”, do “stranog plaćenika”!

Istorijska neminovnost

Upitana za viđenje situacije na medijskom nebu Srbije, premijerka Ana Brnabić, najnovija Vučićeva udvorička akvizicija, umesto da se solidariše sa štrajkačem glađu, ipak je to, iako novinar, njen “podanik”, ona pokaže razumevanje za “emotivnu reakciju” “Pokreta socijalista”! Zamoljen da prokomentariše sva ta zbivanja, ministar za kulturu i informisanje ’ladno izjavi kako nije dovoljno informisan o medijskoj situaciji u Srbiji! Javnosti se, međutim, obrati ničin izazvan Dragan Šormaz, prebeg iz Koštuničinog DSS u Vučićev SNS, uzgred i predsednik Lovačkog saveza Srbije, koji se ne libi da svoje informacije o medijskoj sceni podeli sa javnošću: “Ne bih rekao da vlast drži medije pod kontrolom, nego mediji nemaju mnogo prostora da pišu protiv vlasti, pošto vlast dobro radi svoj posao.”

Na sve to nam bivši premijer, izabrani predsednik i neizabrani patrijarh, Bog i batina u zemlji Srbiji, čovek koji kontroliše gotovo svu dnevnu štampu, sve televizije sa nacionalnim frekvencijama i 80 odsto lokalnih programa, a ne kontroliše jedan mali, po tiražu, dnevni list, dva-tri nedeljnika i jednu kablovsku TV stanicu, Aleksandar Vučić, dakle, kaže: “Pa evo na internetu je 3,7 miliona ljudi pa ih niko ne sprečava da izraze mišljenje”!

U tabloidnoj Srbiji, sa tabloidnom i unutrašnjom i spoljnom politikom, gde društvenu svest oblikuju tabloidi koji na dnevnom nivou promovišu ne samo verbalno nasilje, satanizuju se “neSNSovci”, prave se spiskovi za (politički) odstrel pa i fizički progon, prate i snimaju novinari i politički neistomišljenici, a spisak javnih ličnosti koje su targetirane sve je duži. Reč je o trpnom stanju u kom novinari odavno nisu jedini nosioci i čuvari informacije, o celom jednom procesu linčovanja i medijskog čerečenja, pripremanju javnog mnenja za najretrogradnije odluke političara… prosto, ovo više nije stvar dobrog ukusa, ovo čak nije ni stvar ukusa, uopšte. Novinarska profesija, ovakva kakva je danas, devastirana i ponižena, praktično na kolenima, nije i ne može biti verodostojan glas javnosti. Ovakvo kakvo je danas, novinarstvo u Srbiji nije više samo stvar profesije. I ne sme ostati unutrašnja stvar Srbije!

Kad je tokom protesta ‘96. iznebuha ušla voda u koaksijalni kabl Radija B92, dan kasnije je preko puta Slobodana Miloševića sela Keti Morton, šefica Komiteta za zaštitu novinara i, ne baš za ovu priču nevažno – supruga Ričarda Holbruka. Veran Matić, ozbiljno ukočen i gotovo nepokretan, ležao je na stomaku na kanabeu američke ambasade i umalo nije skočio do neba kad mu je Keti saopštila da je voda “isparila” iz kabla a da će program B92 moći da se “širi” i preko državnih repetitora.

Bio je to znak da je Milošević pušten niz vodu.

Jednom će, čim ispuni sve što od njega traže, međunarodna zajednica niz vodu kojom je “otplovio” Milošević pustiti i Aleksandra Vučića. To je istorijska neminovnost. Veliko je pitanje, međutim, hoće li u Srbiji tada biti medija koje će to moći da notiraju.

Avangarda

Objavio/la na 09:37. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register

VIDEO

© 2000 - 2017 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-