Kada sam jutros izašla iz smaragdno zelene vode Crnog jezera, nije ga bilo na obali. Voleo je da ode na kratko i iskušava granice slobode, no kad ga nije bilo ni posle pola sata, ni posle dva , znala sam da nešto nije kao i uvek.

Krenula sam putem kojim sam i došla i zabrinutost je postala stanje mog uma.

Znala sam da bi današnja dramska epizoda naišla na dobar prijem kod suncem ošamućenih turista, izvaljenih i poobaranih po obali.

Prica o njemu koji je kod mene ozdravio i ojačao, a onda otrčao nestrpljiv da saceka moje isceljenje vodom i zemljom, bi svakako zadovoljila  sentimentalno potrošački  ukus  gostiju izbacenuh iz utrobe velikih autobusa i dovedenih na par sati   na obale durmitorske ledene suze.

No , srecom godine protokom prave i iskustvo, a ne samo bore.

Zato sam ih ja sve ćutke i dugo prolazila, dok ga nisam ugledala ispred mene, opcinjenog podignutim kitnjastim repom ogromne kuje i njenim mirisima.

Moj mali  ostareli braon  pas me nije cuo i nije video, pa sam mahinalno posla rukom ka njemu u zelji da ga  podignem.

Ostar bol u članku levog palca, potmulo režanje,  iskeženi zubi i zao pogled su me nedvosmisleno upozorili da je pametnije da  se okrenem i pustim .

Krenula sam ka Žabljaku, a uz put ko zna.

Čuda se dešavaju  svukuda i uvek.