Расна теорија, с оне стране ума: Imago animi sermo est

Међу неколико дефектних расних теорија, презентованих из тзв. дукљанског круга, по својој бизарности се ипак издваја једна- коју је процвркутао Борислав Цимеша, провинцијални цетињски писац и публициста. Сличан примјер незнања, подлих намјера, приземних страсти и изгубљености у ванцивилизацијским просторима- тешко се данас може пронаћи у било чијој јавности на Балкану.

Посебно се мора нагласити да нико из Цимешиног идеолошког круга никада није критиковао његове расне халуцинације, које ће овдје бити освијетљене и спржене. Није их критиковао нити др Шербо Растодер, који је дио тог чудног круга, што је јако интересантно када се зна да је Цимешино штиво искључује и поништава историјске пројекције Растодера.

Борислав Цимеша: Антиномије етоса и интереса?!

Наиме, у тексту “Антиномије етоса и интереса”, Цимеша је критиковао све Србе због, наводног, “својатања црногорског етоса”, на следећи начин: “Срби имају образа да својатају црногорски етос иако су од њега далеко колико слобода од ропства. Док је традиционални црногорски етички кодекс сублимиран у појму чојство, увазавао начело “Све за образ, а образ низашто”, српски хипокритизам је постулирао интерес.” (1*)

Претпостављајући да Срби припадају “турском етичком систему насиља и бесчашћа” којег су “узели за свој, јер другог нијесу ни имали”- Цимеша је закључио: “Тако су се сучелили етос и интерес, слобода и ропство, узвишена црногорска историја и традиција расчовјеченог српског човјека.” (1*)

Овдје треба обратити пажњу да Цимеша сво вријеме генерализује, те су, по њему, сви Срби “расчовјечени”, а сви Црногорци “човјечни”, и то му представља некакав аксиом, изгледа.

Наравно, да је само погледао црне хронике у дневним новинама, овако нешто не би написао, али изгледа да Цимеша живи у неком свом свијету траумираних илузија.

У жељи да потврди наводе своје расне теорије, Цимеша је узимао примјере из Отоманског периода, да би из њих извео накарадне закључке.

Рецимо, он у својим тезама каже следеће: “Лишени етичке традиције и оптерећени хипотеком и комлексом закона прве брачне ноћи потомци турске раје ставили су водање коња и опанака, док им се Турчин наслађивао женама, под цензуру. Водање коња и опанака накнадно је праћено дебелим муком и сакривањем аутентичних свједочанстава у илузији да све што је сакривено никада неће изаћи на свјетлост дана.”

Потом “откриваjући сакривено”, с усхићењем пише: “Турски изум је био: узми Србину жену и имање! Светозар Марковић је писао да Турци сматрају Србе својим имањем. У том смислу подигли су најперверзију грађевину свијета – Ћеле кулу. Али прије тога потпуно су уништили елементарни понос српског народа о чему постоје бројна свједочанства.” (1*)

Затим пада у транс, и с нескривеним задовољством наводи: “У “Мађарској хроници” описују се татарски одреди турског аскера који “Дјевице и привлачне жене са љепоте своје или са цвијетне доби сачували су за свој разврат, страховито их мучили и силовали. Пред мужевима су изводили насиље над њиховим женама, а затим очеве приморавали да скрнаве рођене кћерке”. (1*)

Примери устројства скаредног Отоманског система, које је Цимеша навео- су свима доступни. Они се могу, без грешке, пресликати на све територије којима су Отомани владали, па и на Црну Гoру.

Самим тим, накарадну тврдњу о “лишености Срба етичке традиције”, због злочина у Отоманској империји, Цимеша је морао – или проширити на све народе који су били у турском ропству, па и на Црногорце, или их не спочитавати нити једном народу, што је боља и коректнија варијанта с цивилизацијске тачке гледишта.

Али, да је Цимеша уравнотежен- наопака расна теорија би му се срушила и исчезла.

Осим тога, примјери насиља, које с усхићењем наводи Цимеша, су aнтитеза пројекцијама др Шерба Растодера, који је у једном интервјуу рекао да је за вријеме Отомана – “преживјело скоро сво насљеђе, вјера и језик аутохтоног становништва”?! (2*)

Елем, одмах се намеће следеће логично питање др Растодеру- а под каквим страшним условима је то “наслеђе”, наводно “преживјело”?

Или, прецизније, да ли је преживјело упркос “турском етичком систему насиља и бесчашћа”, како то дефинише Цимеша? На концу- мoгу ли се Цимеша и Растодер, као идеолошки блиске особе, а да им нико не смета и суфлира, ипак договoрити или расчистити- шта је било у Отоманској империји, рај или пакао?

Св. Петар: Грабљење жена иза живијех мужевах и ђевојака, на срамоту…

Борислав Цимеша примјере грозног иживљавање над женским свијетом, и њиховим породицама, лоцира у Србију, унапријед претпостављајући да такога нечега у Црној Гори није било.

Необично је, и чудно да Цимеша, којег у ТВ емисијама представљају као уредника “Лучиндана”, часописа који се издаје у име једне невладине огранизације која глуми Цркву, није читао посланице Св. Петра Цетињскога. Да их је икада прочитао, сигурно му “на памет не би пало” да пише науравнотежене расне теорије.

Наиме, Свети Петар Цетињски је “4. декабра 1827. године на Цетињу” сачинио посланицу коју је насловио: “От Нас Владике Петра- Благородноj господи главарима и старјешинама и cвијема Бјелопавлићима драго поздрављење”, која потом иде овако:

“Ето четрдесет годинах, откада сте ви, с помоћу Божјом и ваше браће Црногорацах с мојим великим трудом и трошком, скинули с вашега врата жестоки japaм и сенџир турски и откада ja вас учим, молим и заклињам да у миру и у слоги живите, да за свoje добро и поштење радите, да cвojy слободу љубите и утврдите и да нигда не заборављате оно што су ваши родитељи и прародитељи у љуту невољу под турским тиранством и зулумом трпјели.”

А затим, у оквиру посланице, Св. Петар Цетињски набраја та “турска тиранства и зулуме”, a коју су “родитељи и прародитељи трпјели”, те их таксативно наводи овако:

“И ето данас, хвалећи Бога, не идете на турски измет, не дајете турскога харача, ни турскога пореза ни поклона ни турске глобе никакве, не дочекивате Турке на конаке, не мијете турске ноге, не трчите по селима да тражите мед и масло, кокошке и jaja и остало што Турци ишту;

Не бректе вам и не заповиједају, како ћете им кoje jeлo скорије изготовити, не пcyjy вам вjepy и закон, не називају вас крмцима од крмаках, а жене ваше крмачама од крмачах, не плаћате им жвакалице, зашто су зубе сломили о вашему хљебу, не проводите турске коње и не дајете им зоб и сијено;

Не вежу вас при стропиштам у ваше куће и не воде свезанијех руку наопако за личине, не гњијете у турске тамнице и сенџире и не вјешају вас о врбама и на спушка вјешала, не биjy вас чибуцима, ногама и замлатицама, не грабе ваше жене иза живијех мужевах и ђевојке вјерене и невјерене на срамоту… Међу тијем остајем ваш, ако хоћете, доброжелатељ. На Цетиње, 4. Декабра 1827. Владика Петар.” (3*, посл. 193.)

Страшне ствари које напомиње владика Петар Први су биле норма мирнодопског времена у Отоманском царству, самим тим и на цијелој територији данашње Црне Горе од два до пет вјекова, зависно од региона.

Наравно, ти злочини су били саставни дио живота не само хришћана, већ и балканских Словена из предисламског периода. Наиме, те страшне ствари су се дешавале у хришћанском периоду породичне историје и Бошњацима, Албанцима, односно њиховим прецима све до момента преласка на ислам.

Збиља, да ли се послије овога Цимеша може смијати “водању коња и опанака”, а да то уједно не представља иживљавање над сопственом прошлошћу, али и прошлошћу Бошњака, Албанаца, Хрвата и осталих, рецимо!?

Елем, како др Растодер воли да испитује “Скривене странице историје”, тада може помоћи Цимеши, те му рећи- да ли су злочини Отоманске империје дио опште историје, или историје коју пројектује Цимеша?!

Ако му то не може појаснити, у следећем тексту ће све бити јасније кроз навођење хрватских извора, и писање двојице Мажуранића, Ивана и Матије- о Босни. (4*)

Његошево писмо Али-Паши Ризванбеговићу

Сада ће бити наведен један грозан примјер из Његошевог времена, па нека др Растодер, који је велики критичар Његоша, и дотични “расни теоретичар” Цимеша, процијене да ли је у том примеру почињено зло исто или веће од “водања коња и опанака” Турцима.

Наиме, Петар Други Петровић- Његош пише Али-Паши Ризванбеговићу 15. октобра 1845. године писмо следеће садржине:

“Једна ствар од давнога времена нечувена догодила се ове године у Корита. Хасан- ага Диздаревић из Коритах и твој каваз Хасан Оџић из Никшићах дођу кући Пера Шапурића, Корићанина, кућу му похарају, за двјеста цекина имућа из куће понесу, сина му од мјесеца дана баце у Неретву и утопе, жену му узму и на силу потурче. Оваквога нечувенога безаконија одавно било није.

Раја херцеговачка јесу вјерни поданици царски, на аманет теби дати од Бога и од цара. Ти си вазда био сиротињска мајка и нијеси допуштавао до сада дивљијема и безбожнијема јарамазима да прште рају у твоју државу. Ово зло дјело нијесу зли људи допустили да ти разумијеш, него се надам, када га разумијеш, да ћеш учинити с онијема зликовцима како закони божји и царски веле.” (5*)

Збиља, како се ова похара са убиством једномјесечног дјетета и отимањем супруге са насилним превјеравањем може смјестити у тезе и теорије Цимеше и Растодера? А може ли се бар мало претпоставити како се читав хришћански регион потресао, и шта је мислио послије овога догађаја, када је Његош морао ово огорчено писмо написати?

А да ли нам на овом мјесту може нешто рећи др Новак Килибарда поводом своје тезе о “антиисламизму Његоша”, или др Растодер о тези да “није било насилне исламизације”?

Елем, да је Његош у своја дјела убацио све реалне злочине Отоманске империје само свог времена, и то само над цивилима, укључујући и страшне злочине почињене над женама и дејцом у Дробњацима послије погибије Смаил- аге Ченгића, како би на то реаговале истакнуте “цивилизацијске ведете” овoг времена?

Паралеле: Дневник руског кнеза Долгорукова- 1769. године

Борислав Цимеша се на наведеним примјерима није зауставио, већ је наставио даље да би “до танчина” разрадио своју расну теорију.

И тако, он наставља овако: “… виђени устаници српски, предвођени Црним Ђорђем и коџом Милошем, сви без изузетка, лише Петра Добрњца, отворили су хареме, преузимајући турске обичаје и сами су постајали “Турци” на дјелу. Насупрот њима, стоји црногорски етички кодекс…!”

Елем, када се наводи примјер из Србије, насупрот њега не може стојати некакав “етички кодекс” другог времена, већ се мора навести примјер сличнога случаја, али из Црне Горе.

За то ће нам бити неопходно да погледамо Дневник руског кнеза Долгорукова, који је 1769. посјетио Црну Гору у намјери да испита ко је Шћепан Мали. Тај дневник је први пут је објављен у часопису „Годишњица Николе Чупића“ 1889. године, али се може преузети и са црногорске “Монтенегрине” у верзији факсимала.

Рецимо, у свом дневнику кнез Догоруков пише о Црној Гори следеће: “Сердар катунске нахије Вукотић, један од тих познатих пљачкаша по Црној Гори, имајући већ једну жену, ожени се и својом снахом послије смрти сина му, и дјеца од обадвије жене сматрају се по црногорском закону као законита. Овај је сердар присвојио себи право да насилно отима кћери од родитеља и да их продаје Турцима у хареме и већ је било таква четири случаја”. (6*, 12. септембар 1769.)

Збиља, гдје је у овој паралели “црногорски етички кодекс” о којем пише Цимеша? Јер, то што је навео о Карађорђу или Милошу Обреновићу, исто је могао навести и о Вукотићу. Осим тога, катунски сердар Вукотић је чак продавао хришћанке Турцима за харем, што је скаредност коју чак не треба коментарисати. Наравно, Цимеша се саплео и треснуо јер манипулативно користи замјене теза и генерализацију, што му се често дешава у чудном лутању.

Исто је поновио и у наредном примјеру, гдје каже: “Да је рз црногорски посве супротан интересу српском, најсликовитије дочарава компарација двије мајке. Оне, српске о којој пише Вук Караџић и оне црногорске коју слика Марко Миљанов.

Вукова дарује Турцима кћерку да спасе живот сину, а Маркова од Турака узима синовљеву главу остављајући им задњицу. Наиме, она у изузетној причи свјетске литературе сазнавши од турског паше за судбину јединца одговара: “Пашо, дај ти мене његову посјечену главу, а ето тебе задњи дио”.

Да напоменем, што се тиче спомињања писања Караџића, ради се о следећем случају: “Вук Караџић наводи како је Ђаја- паша бацио у ланце сина војводе Ђукића из Жупе. Мајка младићева одвела је Турчину своју кћер и рекла му је да је узме и води, само да јој пусти сина. Турчин је прихватио кћер, за коју Сима Милутиновић каже да је „њежнија и пољепша била“, а пустио је младог Ђукића…”(8*)

Као паралелу к примјеру Цимеше, опет можемо навести детаље дневника кнеза Долгорукова, гдје пише следеће:

“Седам Црногораца из Катунске нахије- које је кнез искупио из тешке невоље, јавили су се у манастир да се захвале своме избавитељу. Ови су Црногорци у прошлогодишњем рату да би одвратили напад Турака на Црну Гору отишли у Подгорицу да раде о миру, и да тамо остану као таоци.

Вјероломни непријатељ окује их у тешке окове и нападне на Црну Гору. Послије године дана заишту за размјену ових невољника толико дјевојака. Шест су већ били нашли, а немајући седме замоле кнеза да им да откуп. На ово се кнез ражали и смилује, те их искупи свих седам за 350 дуката”. (6*, 13. август 1769.)

Елем, умјесто да прави адекватне паралеле, Цимеша спинује јавност прављењем паралела неког догађаја са мајком јунака из дјела Марка Миљанова. А зар није било логичније да је Цимеша направио паралелу између мајке кћерке војводе Ђукића, и мајки ових шест дјевојака које су биле “нађене” да се размјене за заточене Црногорце у Подгорици?

Или, на примјер, паралелу са мајкама дјевојака- које је сердар катунске нахије Вукотић продавао Турцима у хареме, а била су чак четири случаја за само три мјесеца колики је кнез Долгоруков био у Црној Гори? Наравно, Цимеша је могао направити такве паралале, али такви наводи би му залијечили очигледну провалу мозга и разорили погану расну теорију.

Св. Пeтар: Jа вас молим и заклињем, који јесам несрећни међу вама доброжелатељ ваш!

Дакако, стање хаоса и анархије, којег је тада кнез Долгоруков затекао у подловћенској Црној Гори, неумитно се одражавао и на околне хришћанске просторе, који су страшно страдали од таквога безвлашћа. Навешћемо само један примјер тога смисла, који наводи кнез Долгоруков у свом дневнику.

Наиме, оцјењујући да “биједни положај у који су доведени становници што живе у сусједству с Црногорцима заслужује сажаљење”, Долгоруков каже да Црногорци иду у “омањим четама од 10. до 20. људи у турске провинције”, на “неколико дана и мјесеци”, те “леже дању у шумамама а ноћу краду и пале”, третирајући све становнике тих провинција Турцима, па се као резултат добија да- “највише страдају биједни хришћани”. (6*, 25. август 1969.)

На крају кнез Долгоруков констатује: “Добивши тако невином крвљу попрскану пљачку, враћају се дома. Ту крађу они називају вјечитим ратом са Турцима…” (6*, 25. август 1769.)

Упаде Црногораца у Херцеговину критикoвao je тада (августа 1969.) кнез Долгоруков, али исто то критикује пола вијека касније Св. Петар Цетињски (јуна 1818.).

Наиме, у Посланици Катуњанима Св. Петар Цетињски каже:

“… А што сам вам више споменуо Херцеговину, ви сте одбили од себе Граховљане, Бањане и Рудињане, ви ћете и Херцеговце нагнати… злочинством, да се и Христјани и Турци соједине и да понављају старе пандурице, пак да четују како су приђе четовали, а ви да останете међу два огња и међу двије државе затворени и ћерани с обје стране.

Ја бих вас молио и Богом кумио, да се до тога не допуштите, али знам да ми вјеровати нећете, да то може бити и да ћете још горе и злосрећније чинити, када ја вас молим и заклињем, који јесам несрећни међу вама доброжелатељ ваш. Цетиње, 18. јуна 1818. Владика Петар. (5*, посл. 107.)

Кнез Долгоруков 1969.- Свих пет црногорских нахија дало Турцима по 15 људи у таоштво

Да би се видјела општа слика стања, потребно је погледати наставак дневника кнеза Дологрукова, који се чуди да и поред пљачке по Херцеговини- “При свему том плаћају Црногорци Турцима новчани данак, и под видом таоштва држе им Турци невољнике, које им дозвољавају искупљивати по 50 дуката са човјека….

Сем тога дато је из свих пет црногорских нахија Турцима по 15 људи у таоштво, од којих су неки побјегли поткупивши турске стражаре. Седам их је искупио кнез, а веле да и више од 20 чами у невољничким оковима.” (6*, 25. август 1769.)

Пазите, ово се дешава 1769. године, а званична историографија процјењује да је подловћенска Црна Гора два вијека била под Турцима – од 1499. до 1688. године, када је на црногорском збору донесена одлука да се збаци турска и прихвати млетачка власт, мада су се Турци вратили и до темеља срушили Цетињски манастир 1692. године.

За та два вијека ропства, Црногорци су дизали буне 1505. и 1519. године, потом се десила буна Куча, Пипера и Црмничана 1565. , али су све три буне свирепо угушене, са тешким последицама.
Иnтересантно је да су се “почетком 1597- побунили Бјелопавлићи због давања десетка у крви” (7*), што значи да је “данак у крви: и одвођење дјеце у јањичаре итекако била турска пракса на територији данашње Црне Горе.

У том периоду било је чистих побједа над Турцима, рецимо 1532. када су Пипери и Кучи сатрли војску скадарског санџак- бега, средином 1603. Црногорци су у боју на Љешкопољу убили 80 Турака. У марту 1688. Кучи су сами тешко поразили војску скадарског Сулејман- паше убивши 1500 Турака, што се поновило и у и мају те године- када су Турци имали још веће губитке. (7*)

Ипак, и поред свега тога ми видимо како кнез Долгоруков говори да је чак 1769. године затекао Стару Црну Гору да плаћа харач, те да свих пет црногорских нахија даје Турцима по 15. људи у таоце.

Осим тога, јасно је харач био тако велики да га нису могле намирити чак ни пљачка по Херцеговини. Ако томе свему додамо да су Турци за таоце тражили 50. дуката или на размјену за хришћанске дјевојке, које су турчене и одвођене у хареме, тада се може оцијенити какав је систем Отоманске империје владао на дотичним просторима “слободне подловћенска Црне Горе”.

Каква је систем био у Брдима која су, послије три вијека ропства, коначно ослобођена од Турака– послије великих побједа над војском Махмуд паше Бушатлије на Мартинићима и Крусима 1796. године, или у Подгорици и Никшићу, који су били под турском окупацијом више од четири вијека, и од турског ропства ослобођени 1876-78. године, видјели смо из посланице Св. Петра Цетињскога Бјелопавлићима.

Дакако, гора је ситуација “кршења људских права”, што би Еуропејци рекли, била у случају гушења устанака, него у грозно мирнодопско вријеме.

Као примјер можемо узети 1714. годину, када је на Црну Гору напао Нуман-паша Ћуприлић, и гдје хронике из тог времена свједоче да су турске снаге тада све попалиле, а потом “крстариле по црногорским брдима и хватале нејач, која је потом одвођена у ропство”.

Владика Данило је избјегао у Русију, а по повратку у Црну Гору 1716.г. писао руском канцелару Голофкину о стању које је затекао: “Све је разорено, растјерано и мачу предано, у ропство одведено: а неки мали остатак у гору је остао и спасио се”.

Које су се све грозоте тада дешавале, можемо само претпоставити. Међутим, неоспорна чињеница је да се доцније, послије сличних турских напада, чак дешавало да су породице убијале дјецу која се роде девет мјесеци послије турске најезде и разуре појединих племена.

И уопше, на Балкану- “Турски хроничар из 15. вијека каже: „Кад се борба завршавала исламском побједом, прије но што би почело робљење и пљачкање, многи су невјерник и невјерница, младић и дјевојка, и дјеца, из страха да их Турчин не би узео (силовао) испуштали душу скачући својевољно у провалију.“ (8*)

Као екстремни примјер масовног суицида можемо навести случај из 1813. године – “Послиjе пораза Првог српског устанка око 50 жена је, спазивши извидницу турског аскера, нашло својевољно изабрану смрт у таласима Саве. Очeвици кажу да су се држале за руке и пјевале.” (8*)

Послије свега, поставља се питање- а гдје, у свему овоме, Цимеша налази простор да прави вулгарну расну теорију, и исмијава жртве Отоманског окупатора? Да ли схвата да се, таквим поставкама, индиректно иживљава и над самим собом, провидно покушавајући нашкодити- “тамо некоме”?

Промашена расна теорија одише духом нацизма

И тако, на крају презентирања своје расне теорије, Цимеша је изводи следећи закључак:

“Рађано на насиљу да би и само постало жртва насиља, српско етичко искуство које се зове интерес, сушта је супротност реалног и метафизичког, традиционалног црногорског етичког кодекса- чојства и његовог достојанства, узвишености правде и правице, филантропије и истине.”

Све су прилике да је тезом како- Црногорцима у етичком кодексу није уграђен интерес, већ “узвишеност правде и правице, филантропије и истине”, Цимеша аутоматски исписао из Црногораца комплетну данашњу црногорску власт, јер је њој лични интерес на првом мјесту.

Садашњу црногорску власт која је, вођена само личним интересом, невиђеном пљачком сопствене државе довела народ на границу голог опстанка и направила стампедо од 140.000 грађана, који су из егзистенцијалних разлога побјегли из Црне Горе за последњих 25. година.

Цимеша је, оваквом поставком, из Црногораца истјерао и себе и своје окружење у виду дворских црногорских интелектуалаца, плаћеничких десперадоса власти- који систем економскиг рушења Црне Горе подржавају такође из личних интереса.

Схватајући да грозна ситуација у Црној Гори руши све тезе које је поставио у својој бизарној расној теорији, Цимеша је покушао да потврду својих ставова нађе у прошлости. Како видимо, ни у томе није имао успјеха, јер је незналица.

На крају нам остаје да закључимо да- нема тог времена, нити примјера, који идејну гадост могу претворити у смислене тезе било какве теорије, па чак и оне која одише духом нацизма.

Референце:
(1*) (Борислав Цимеша, Неки обичаји код Срба- Антиномије етоса и интереса, портал Црногорска питања, портал Босна- онлајн)
(2*) (Шербо Растодер: Тешко се Његошем млади могу подучавати бољем и хуманијем свијету, Портал Аналитика, 11. 01. 2017.)
(3*) Петар Први Петровић Његош, “Посланице”, издавач Светигора, Цетиње, 2006. )
(4*) (Матија Мажуранић, Поглед у Босну (или кратак пут у ону крајину, учињен 1839- 40 по једном домородцу), 1842. године, Загреб, Тиском и трошком кр. пр. илир. народне тискарне Дра. Људевита Гаја)
(5*) (Петар Други Петровић Његош, Изабрана писма [хронолошки преглед], портал Пројекат Растко- Цетиње, Али-Паши Ризванбеговићу, 15. октобра 1845.)
(6*) (Дневник руског кнеза Долгорукова- 1769. године, “Монтенегрина”- дигитална библиотека црногорске културе, Факсимал из часописа „Годишњица Николе Чупића“ 1889. године.
(7*) (др Глигор Станојевић: Црна Гора од пада Црнојевића до владике Данила Петровића, “Монтенегрина”- дигитална библиотека црногорске културе)
(8*) (Љубиша Морачанин „Водање коња“ под цензуром! Турска силовања по Црној Гори и Србији!, портал Магазин Седмица, 22. јун 2017.)

Objavio/la na 21:52. Objavljeno u Blog. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register

VIDEO

© 2000 - 2017 PCNEN. All Rights Reserved. Log in -