Расна теорија Јована Пламенца 1941. и расне пројекције

Вођа Божићне побуне Јован Симонов Пламенац је 1941. упутио Меморандум силама Осовине, владама Краљевине Италије и њемачког Рајха, с молбом да се створи велика држава српско- црногорског народа, под називом Краљевина Црна Гора.

Tаквој држави су, по замисли Пламенца, осим територија Црне Горе из 1914. године, требале припасти и друге територије- “на основу националног принципа и на основу животног простора који заузима српско- црногорски народ”. (1*)

Јован Пламенац, вођа зеленашке побуне 1918. године против “анектирања Црне Горе од стране Србије”- je Меморандумoм 1941. предвиђао да Краљевина Црна Гора анектира Србију у њеним границама из 1914. све са Косметом и Македонијом- по “принципу националног уједињења свих Србо- Црногораца”.(1*)

Дакако, тражио је и припајање: Босне и Херцеговине, Војводине, дјелова сјеверне Албаније и јужне Далмације новој марионетској држави, која би била противтежа сличним пројектима у сусједству и штитила православно становништво од прогона и тешких злочина који су постали пракса тог времена.

Меморандумом је предложено да- ”силе Осовине признају Његову Екселенцију Јована С. Пламенца као шефа владе и као извршиоца регентске власти Краљевине Црне Горе”. (1*)

Осим подробног објашњења- због чега се свака од тих територија треба наћи у великој држави Србо- Црногораца, што је била тема претходног текста, Пламенац је у Меморандуму приложио и расну теорију, која ће бити тема овог осврта.

Пламенац: “Краљевина Црна Гора да уједини цијели српско- црногорски народ!”

У дотичном Меморандуму, вођа Божићне побуне “у име црногорске Краљевине и у име цијелог црногорско- српског народа” захтијева од сила Осовине “да у политичком и државноправном смислу не дијеле српско- црногорски народ који броји приближно осам и по милиона” становника. (1*)

Он тражи од “побједничких сила Осовине” да- “поштујући принцип националности и поштујући виталне интересе народа, дозволе Краљевини Црној Гори да уједини цијели српско- црногорски народ у државу под сопственом управом”, jeр “Краљевина Црна Гора и њен херојски народ, етнички и етички, представљају дио српско- црногорског народа најчистије расе”. (1*)

Пламенац се потом осврће на историју Србо- Црогораца, те Хитлеру и Муслолинију објашњава следеће детаље:

“Црна Гора је једини историјски творац и извор од кога је потекла српско- црногорска нација са својим државама већ у седмом вијеку нове ере…

Још у вријеме када су Србо- Црногорци живјели у својој прапостојбини на подручју данашње Њемачке, то племе је предводило остала племена. На челу са црногорским вођама Србо- Црногорци напуштише своју стару постојбину и у седмом вијеку се спуштише на Балканско полуострво.

Та српско- црногорска племена заузеше тада Босну, Далмацију, Херцеговину, дио данашње Хрватске, Срем, дио Баната, данашњу Србију, западну Бугарску, Македонију, дио регије Драча и сјеверну Албанију. Српско- црногорско племе које се налазило на челу осталих племена заузело је подручје данашње Црне Горе…” (1*)

Побројавши све те области које у населили Србо- Црногорци, а на које претендује, Пламенац 1941. године закључује: ”Не постоји нити једна препрека која би могла да се испријечи уједињењу цијелог српско- црногорског народа под вођством Краљевине Црне Горе.” (1*)

Након формирања те државе, Пламенац предлaже- “да јој се као таквој дозволи да уђе у састав Савеза европских држава под вођством просвијетљених Сила Осовине”.(1*) Послије ових навода, Пламенац прелази и на расну теорију.

Црногорци су у погледу расе најчистије српско- црногорско племе

Тражити толику територију, у том времену, није се могло без “добре расне теорије” која ће фасцинирати “вођство просвијетљених Сила Осовине”. Како је Пламенац доказивао да српско- црногорски народ “представља етнички и етички најчистију расу”, а да су Црногорци међу њима племе “беспоговорне расне чистоће”, видјећемо из следећег сегмента Меморандума гдје Пламенац каже:

“Црногорци су у погледу расе најчистије српско- црногорско племе, које је увијек премашивало остала српско- црногорска племена својом духовном снагом и неукротивим јунаштвом.

Током дугих и крвавих битака против тадашњег Византијског царства, Црногорци, тј. српско-црногорско племе које је било на челу осталих племена, заснова прву српско- црногорску краљевину и прво српско- црногорско царство у четрнаестом вијеку.” (1*)

Племенац потом прави осврт и на династије, те каже: “Све до дана данашњег није постојала и не постоји у српско- црногорском народу нити једна династија, ни у Црној Гори, ни у Србији, ни у Босни, ни у Херцеговини, ни у јужној Панонији, нити у било којој другој области српско- црногорског народа, која нема црногорске коријене, то јесте која није потекла од оних црногорских вођа који предводише Србо- Црногорце до Балканског полуострва и учинише да се они настане у провинцији Превалис- у Црној Гори.” (1*)

Затим се осврће на истакнуте личности Србо- Црногораца, гдје каже: “Не постоји у српско-црногорском народу нити један славни војсковођа, нити један херој, нити један народни мученик, а да није црногорског поријекла. Не постоји нити један велики пјесник нити писац, нити један философ у српско-црногорском народу, а да није Црногорац.

Ни слобода других балканских народа не може се замислити без оне вјечите еруптивне снаге црногорског народа. Црна Гора је вјековима била учитељица јунаштва и слободе свим потлаченим народима.“ (1*)

Митови, дилеме и недоречености расних теорија

Елем, тако је 1941. говорио Пламенац, а сада ћемо направити извјесну дигресију, те исту тему пресликати у ово вријеме- правећи одређене паралеле.

Наиме, сваки пут када аутори у Црној Гори праве осврте на “расне теорије о Црногорцима”, старијег датума- попут теорија Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, или новијег датума- попут расне теорије о Црногорцима историчара Радослава Ротковића, неизбјежно се намеће питање- а у којим територијалним границама се, по тим теоријама, налазе Црногорци?

Црногорски квазинаучници и публицисти, који се позивају на ове теорије и користе њихове сегменте- никада вам неће одговорити на то питање, јер одговора просто немају.

А како би одговорили када, рецимо, у временима настанка “расних теорија о националној посебности Црногораца” Дрљевића и Штедимлије нису постојале авнојевске границе, а модерни црногорски публицисти на авнојевске границе гледају као на Свето писмо?!

Етничке границе се, по правилу, никада не поклапају са државним границaма, па ни оним комунистичким!

Дакако, забуну код црногорских квазинаучника прави и то што расне теорије Дрљевића, Штедимлије и Ротковића имају огромне пропусте и невјероватне контрадикторности. Чак се може рећи да су оне, фактички, без икакве научне вриједности- те да више сличе неком научнофантастичном штиву испуњеном жељама својих аутора- фантазера.

Елем, како модерни “монтенергинисти” такође немају појма које територије, у складу са теоријама Дрљевића, Штедимлије и Ротковића- насељавају Црногорци, јер се оне не уклапају у авнојевске оквире, што их збуњује, то се њихово лутање и фантазирање преноси даље- на питање језика.

У институцијама се студенти уче митовима “утемељивача” монтенегристике

Ево, на примјер, какав је осврт по питању језичке проблематике направила др Рајка Глушица, професорка Филозофског факултета у Никшићу, у интервјуу за подгоричке Вијести, гдје је рекла:

“На конференцији у Подгорици истакла сам Факултет за црногорски језик и књижевност на Цетињу као примјер новостворене институције на којој се студенти уче митовима из књига “утемељивача” монтенегристике В. П. Никчевића, Р. Ротковића и њихових сљедбеника.

Централни мит свих националиста, па и црногорских, јесте да нација и држава не постоје без језика: Ни народ, ни нација, ни држава… не могу постојати без свога језика, па према томе не могу постојати ни Црногорци.

Ако нема црногорског језика, нема ни црногорске државе, ни црногорског народа, ни црногорске нације (В.П. Никчевић). Овај став је неистинит, ненаучан, типично националистички и негира постојање великог броја нација и држава које не дијеле исто име са именом званичног језика (САД, Канада, Аустралија, све државе Латинске Америке, Аустрија…).

Слиједи мит о несродности црногорског језика са осталим варијантама заједничког језика и његово аутохтоно постојање од давних времена. Црногорски језик је аутохтон језички идиом, тврди А. Чиргић, иако се зна да је у лингвистичкој науци термин аутохтон језик резервисан за језике којима се не може доказати припадност некој језичкој породици, који немају језичких сродника, нити се могу повезати са неким другим познатим језиком.

Даље: црногорски језик је као посебан донијет из прапостојбине, из Полабља-Поморја (данашња источна Њемачка), настао је из изумрлог полапског, нема заједничко поријекло са другим јужнословенским језицима, па се због тога и разликује од других сусједних језика.

Мит о нацији непријатељу и нацији жртви објашњава да су црногорска нација и црногорски језик били паћеници и жртве кроз историју, те били изложени разним неправдама које се данас управо залагањем “утемељивача” монтенегристике исправљају.

Већ око стољеће и по над Црногорцима се врши етноцид и над језиком црногорскијем лингвоцид (В.П. Никчевић) или Црногорци говоре црногорскијем језиком… који је у посљедњијех сто и педесет година био на удару српске језичке унитаризације и хомогенизације (А. Чиргић).” (2*)

Границе Црногораца по Пламенцу- од Неретве до Шар планине

Ово што је навела професорица др Глушица о “утемељивачима монтенегристике” је врло упечатљив примјер хаоса које производи примјењивање комбинованих расних пројекција, и некаквих нових теоретских поставки о нацији.

Рецимо, теза монтенегриниста да је “црногорски језик као посебан донијет из прапостојбине, из Полабља- Поморја (данашња источна Њемачка)”, те “настао из изумрлог полапског”, је запросто невјероватна.

Црногорски језик настао из изумрлог полапског? Какo изумрлог, и како нешто може настати из нечега што је изумрло? И како може бити сасвим посебно, ако нема бар oријентационе територијалне језичке границе, изван којих се прича неким другим језиком?

Да је посебан као, рецимо, албански језик- он би се лако раздвојио, јер су те границе очигледне, а овако се дефинише посебност која се уопште не може смјестити у простор?

Логика говори да сваки покушај одвојања језичког простора дијела Херцеговине и Санџака, који је сада у саставу Црне Горе, од осталих дјелова тих области- представља апсурд, али то не зауставља хипнотисане фанатике, иако ће се све то завршити крахом !

Такозвани монтенегринисти не само да не знају територијалне границе тога “посебног језика”, који је настао “из изумрлог полапског”, већ уоште не знају на којим територијама живе Црногорци као народ по било којој расној теорији коју су преузели?

За разлику од њих, Јован Пламенац je, у својој чудној расној теорији- бар знао да наведе територије на којима он види Црногорце. Ево шта Пламенац на ту тему каже:

”Српско- црногорско племе које се налазило на челу осталих племена заузело је подручје данашње Црне Горе, односно тадашњу провинцију Превалис укључујући градове: Дукљу, Скадар, Рисан, Котор, Будву, Дриваст, Бар, Улцињ, Љеш, Требиње, Оногошт, Нар (долина ријеке Неретве) и Липљане (Косово), као и Рас.”

Дакле, подручје од Неретве до Шар планине, све са данашњом авнојевском Црном Гором, Источном Хереговином, Рашком, те Косовом и Метохијом, као и дијелом сјеверне Албаније до ријеке Дрим- Пламенац види као простор који насељава “надраса”, за коју у “епском узлету”каже:

“Црногорци су у погледу расе најчистије српско- црногорско племе”, “Црногорци су витешки народ, народ рођених племића”, “ Оно што су самураји за Јапанце, то су Црногорци за све Србо- Црногорце, као и за све балканске народе.”

Дакако, просторе које насељава та “надраса” Пламенац у свом теоретском разматрању шири и на Београдски пашалук и цијелу Србију, наводећи у Меморандуму како су све те области “населили Црногорци”, па његова расна теорија фактички покрива све територије које насељавају Србо- Црногорци!

На тај начин, Пламенац расплињава оштрину евентуалне подјеле на “аријевце” и “неаријевце” унутар јединственог народа, али се зато ригидно баца на “чистоту крви” у наставку приче.

Пламенац: Црногорска крв у Србији се измијешала са другим расама

Пламенац, у продужетку излагања расне теорије утврђује да је са Србијанцима било све у реду док је “њиховим венама колала чиста црногорска крв”.

Проблем је настао, каже он, када су ту крв почели “мијешати са крвљу других раса”, у другој половини деветнаестог вијека. Ево како његови наводи изгледају у оргиналу:

“Поредећи црногорско јунаштво с јунаштвом других дјелова српско- црногорског народа, поредећи га с јунаштвом Србије, коју су – као што већ рекосмо – Црногорци ослободили, не можемо а да не закључимо да је Србија своје херојство испољавала све док се њена црногорска крв није измијешала с крвљу других раса почетком друге половине деветнаестог вијека.

Другим ријечима, њено јунаштво је трајало само у првој половини деветнаестог вијека. То је био период бесмртног Карађорђевог духа. Након тога периода Србија се показала неспособном у политичком и војном смислу да води српско- црногорски народ у ослобођење свих његових дјелова од страног ропства.”

Како су, по Пламенцу- Србијанци своју “црногорску крв пореметили крвљу других раса”, те постали “неспособни у политичком и војном смислу ” десило се, он пише, следеће:

“Због тога је Црна Гора била принуђена да сама, током деветнаестог и двадесетог вијека, непрестано даје иницијативу за ослобођење цијелог српско-црногорског народа и за остварење својих националних идеала”, и закључује: “Велика национална епопеја српско- црногорског народа, којој су се толико дивили најузвишенији свјетски умови, није ништа друго до креација духа црногорског народа.”

Ова теза Јована Пламенца о “недовољној чистоти крви” Србијанаца је нешто што се сретало раније, али код црногорских федералиста. Било је освијетљено разним ауторима, па ћемо направити кратак осврт.

Наиме, црногорски федералисти- зеленаши су сматрали да је узрок свих недаћа Црне Горе послије 1918. године, као и насилне владавине у краљевини СХС- у “дјеловању несрпских елемената који су се инфилтрирали у српску средину”, онемогућујући Србима да учествују у креирању судбине сопствене нације.

Црногорски академик Димо Вујовић o тезaма црногорских федералиста каже: “Они тврде да варошко становништво у Србији чине Грци, Цинцари, Јермени, Jeвреји, Цигани и др., а да су Срби остали на селу”, и наставља:

„Кад су србијански сељаци под вођством Црногораца освојили Београд године 1804. било je Срба свега неколико носача на великој пијаци у Београду“ — каже се у једном уводнику “Црногорца”. Тврди се да ниједан од Србијанских политичара за последњих сто година није био Србин, што им не смета да стално вичу ‘Срби на окуп’, ‘Срби у борбу’“. (3*)

Полазећи од таквих претпоставки, црногорски федералисти, који су себе сматрали Србима, али и Црногорцима у смислу политичког народа, су у том уводнику дали политички одговор следећег садржаја, рекавши:

„И ми Црногорци довикујемо: Срби на окуп, али не под цинцарско- јерменско- јеврејским барјаком, развијеним за пљачкање, варање, угњетавање, вођење крваве борбе“, већ „под барјаком српског народа, под којим је извојевана заједничка држава Јужних Словена, а са девизом слобода, једнакост, равноправност и братство.” (4*)

Што се тиче аутора овога уводника “Црногорца”, црногорски историчар и дукљански академик др Данило Радојевић каже следеће: “Потребно је скренути пажњу на уводник, објављен марта исте године у листу „Црногорац“ у коме су присутне и неке тезе које је раније истицао С. Дрљевић, што наводи на закључак да је он аутор.” (5*) Дакле, др Радојевић ауторство ових теза приписује Секули Дрљевићу.

Самим тим, став Пламенца о Србији гдје се “њена црногорска крв измијешала с крвљу других раса”, има додирних тачака с наводима Секуле Дрљевића о Цинцарима, Јерменима и Јеврејима, којима су црногорски федералисти 1925. године спочитавали преузимање власти у заједничкој држави, зарад- “пљачкањa, варањa, угњетавањa, вођењa крваве борбе…”. (4*)

Пламенац то ипак другачије каже, утврђујући да се због “мијешања крви” Србија показала “неспособном у политичком и војном смислу да води српско- црногорски народ”. Наравно, такве идеје Пламенца су, у околностима нацизма у Европи, носиле са собом и отворену пријетњу “расно неадекватнима” која би се, могуће, претвoрила у прогоне да је дошао на власт.

Расне теорије са неприхватљивим пројекцијама

Расна теорија Јована Симоновог Пламенца је настала повезивањем многих карика у очигледном низу, које су Меморандумом обједињене у једну цјелину.

Као и свака расна теорија, и Пламенчева теорија о “чистоти нације” се јавља крајње екстремној са елементима анимозитета и искључивости, те самим тим цивилизацијски неприхватљивој.

Јер, да су рецимо сви побројани Јермени, Јевреји, Цинцари, …, пресликали ову Пламенчеву расну терију на свој народ, те устврдили да је њихова крв “ослабљена мијешањем са Србо- Црногорцима”, апсурд “расне чистоте” био би затворен пуним кругом.

Опет, све тезе да су у оквиру истог народа једна племена (или дјелови народа)- виша, а друга- нижа раса, излазе из здравог смисла и не улазе у било какве разумне оквире. Дакако, још је интересатније када се разне расне теорије, или њихове компилације, пројављују у садашњем времену, у чудним пројављивањима разних залудника.

Већ смо то видјели на примјеру црногорског језика, гдје се некакав Аднан Чиргић, уз потпору идеолошког окружења, својом слободном вољом јавља носиоцем неадекватног неонацистичког језичког концепта, манифестујући га у виду класичног расизма.

Професорка др Рајка Глушица се, у поменутом интервјуу, осврнула и на Чиргићев Факултет за црногорски језик и књижевност на Цетињу, исправно га оптужујући за ненаучност и националистичке интерпретације чињеница, рекавши следeће:

“Опасност од ненаучне и националистичке интерпретације чињеница са новим факултетом се увећава, јер се тамошњи студенти излажу манипулацијама које им се сервирају као научне истине.

Можемо замислити какве ћемо професоре црногорског језика имати након оваквог “образовања”. У уређеним друштвима сличне појаве, ако их има, обитавају на маргинама друштва, а код нас постају званична језичка политика.” (2*)

Анахронизми: “Поглавице чисте крви” уништавају свој “аријевски народ”?!!

Све расне теорије временом покажу контрадикторност и очигледни анахронизам. Рецимо, и Пламенац и црногорски федералисти су проблеме у Краљевини СХС везивали за “убачене елементе” проистекле “из мијешања крви”, који “управљају државом на пљачкашки начин”. Хајдемо сада све то пресликати на садашње вријеме.

Рецимо, Југославија се прије пар деценија напокон распала. Власт у свакој од државица насталих на тлу Југославије су преузели самозвани национални елементи “чисте крви”.

Тим државама су почели управљати аутентични и аутохтони домороци “више расе”. Као резултат се десило разарајуће економско, и свако друго, уништење новостворених националних државица на тлу бивше Југославије.

И, ко је носиоцима расних теорија сада крив? Друге расе, расне мјешавине?

Сада се те исте, древне црногорско- федералистичке оптужбе за “пљачкање, варање, угњетавање, вођење крваве борбе”- сада могу, без грешке, упутити “својима”- ововременим и самозваним “националним чистунцима”, који чине управљачке елите Црне Горе, Македоније, Србије, Хрватске, …

Никакви инородни елементи, припадници друге расе, особе мијешане крви- нису криви што су самопроглашене- “поглавице више расе”- гурнуле своје државе у амбис економске катастрофе- из којег се народ уопште не може извући. Дакако, осим бјекством “из тог раја”!

Самим тим, све расне теорије су лоше, апсурдне и контраверзне- али је важно упознати се с њима. Оне су увијек биле присутне, а и сада се пројављују у разним пројекцијама чудних домородачких псеудоелита, скоро свакодневно.

Референце:

(1*) (Меморандум – Јован С. Пламенац, Матица црногорска- прољеће/ љето 2010., превод с италијанског: Деја Пилетић, стр. 153./178.)
(2*) Интервју, др Рајка Глушица: Сви национализми у Црној Гори су под контролом и у служби власти, Вијести, 20.5.2017
(3*) (Академик ЦАНУ, др Димитирије Димо Вујовић, “Црногорски федералисти 1919- 1929“, ЦАНУ, 1, 2, Титоград, издање 1981.г., стр. 187.)
(4*) (“Црногорац”, текст “Срби на окуп” (уводник), бр 11., 7. март 1925.)
(5*) (др Данило Радојевић, “Политичка мисао др Секуле Дрљевића”, портал “Монтенегрина”)

Objavio/la na 15:36. Objavljeno u Blog. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

5 komentara za “Расна теорија Јована Пламенца 1941. и расне пројекције”

  1. Kakve veze ima istina sa tvrdnjama jednog covjeka, koji govori u jednom odredjenom vremenu, i odredjenom kontekstu? Grubac pise svije istorije kao da jede veceru sa svedskog stola. Uzme sto mu se svidja, i to je – za njega- jedina vecera? Zasto objavljujete ove … tekstove?

  2. Vojin Grubač

    Анонимусу Даниеле, написали сте коментар на мом блогу, па сам вам избацио једну ријеч коју сте, у свом неваспитању, написали- а која је носила увреду.
    Нисам вам обрисао остатак коментара, мада сам могао.
    Као прво, ја сам Војин Грубач, а ви се изволите представити.
    Друго, нико вам не брани да на овом мјесту изнесете своје мишљење о Меморандуму Јована Пламенца. Прочитајте га, па допуните шведски сто, да видимо шта је у мом тексту заборављено да се каже.
    Али прије свега, напишите своје име и презиме, јер сте га са сопственог шведског стола бацили у корпу за отпатке- погешно претпостaвљајући да вам је оно безвриједно. Није лијепо да се кријете, осим ако вас је страх да ћете нешто рећи због чега ћете се стиђети, или ће вам се грађани због понеког бисера смијати.
    Изволите…

  3. g. Grubacu, kao prvo ne mogu da se potpisujem svojim imenom jer mi je regiostracija volsebno izbrisana? Danima sam pokusavao da se ponovo registrujem pod mojim imenom, ali izgleda nijesm simpatican uredniku portala (ili nekom vjestom hakeru?).

    Vi pisete … zato sto iznosite samo podatke koji podupiru vase teze, a odbacujete sve ono sto vam ne odgovara. Zato sam vase pisanje nazvao “svedski (velikosrpski) sto”.

    Nije valjda jedan dokument napisan u odredjenom vremenu, i kontekstu, – kada je Crna Gora, zahvaljujuci srbovanju kralja Nikole, – pricala o “Crnogorcima ka njaboljim Srbima” (zar to nije svojevrsna uvreda za Srpski narod?). krunski dokaz za bilo sto? Vi mozete pisati istoriju na vas nacin, ali to nije prava istorija.

    A te … o tome da je u vasoj moci da li cete mi vi odobriti kritiku ili ne, samo ukazuju da na problem koji imate. Vi ne podnosti stavove i misljenja koji se ne slazu sa vasim.

    • Vojin Grubač

      Анонимусу Даниеле, наравно да ја одређујем да ли ћу вам одобрити такозвану “критику” или не, јер је ово мој простор, а ви под “критиком” подразумијевате и некултурно понашање

      Могу вас чак избацити из њега, ако наставите са непристојним понашањем, али вам је утјешна награда што можете коментаристати, потом, гдје вам је воља, само не на мом блогу. Јер, нисам сигуран да у ви у своју кућу примате госте да вам праве неред, при чему је неред- непристојно понашање а не супротан став.

      У следећем свом коментару дајем дио текста Славка Бурзановића из Матице црногорске, на тему Јована Симонова и Меморандума.

      Сигуран сам да ће вам се ставови Бурзановића још мање свидјети него моји. Само му нећете моћи накитити неке етикете, па сте јако хендикепирани по том питању.

      На крају, није вам редакција ПЦНЕН крива што се у коментару нисте представили. Изволите се представити.

  4. Vojin Grubač

    JEDAN NEUSPJELI DRŽAVNI PROJEKAT
    JOVANA PLAMENCA IZ 1941. GODINE

    Slavko Burzanović

    Plamenac se ne zadovoljava crnogorskim granicama iz 1913. Traži cijelu Bosnu i Hercegovinu, južnu Dalmaciju s Korčulom, Mljetom i Bokom Kotorskom koje su navodno u nacionalnom i političkom pogledu činile sastavni dio Crne Gore. Zahtijeva i Vojvodinu, śevernu Makedoniju sa Skopljem, Kosovo, Skadar i śevernu Albaniju sve do Drima.

    Znajući da je Italija dio tih teritorija namijenila tzv. Velikoj Albaniji, Plamenac pokušava da utiče na promjenu politike Sila osovine prema Albancima. Sugeriše im da ne bi trebalo da na štetu civilizovanog naroda kakvi su Srbo- Crnogorci podržavaju Albance koji nijesu imali niti svoga pisma, niti političke i nacionalne istorije, niti sopstvene države…

    Megalomanske teritorijalne zahtjeve na račun suśeda Plamenac ispostavlja Silama osovine, na osnovu nacionalnog principa i životnog postora koji zauzima srpsko-crnogorski narod pod kojim podrazumijeva srpsku naciju u koju ubraja i Crnogorce.

    Takvo shvatanje važno je za razumijevanje Plamenčeva ukupnoga političkog djelovanja. U tom smislu važna je i razlika koju pravi između Crnogoraca i Srba, posebno onih iz Srbije. Po njegovu mišljenju Crnogorci su rasno najčistije srpsko-crnogorsko pleme. Oni su kao viteški narod,
    rođeni plemići, predodređeni da upravljaju srpsko- crnogorskom državom.

    Država kakvu Plamenac želi da stvori u stvari je jedna od varijanti Velike Srbije, samo što joj je središte iz Beograda neprirodno izmješteno na Cetinje.

    Apsurdno je što je takve težnje pokazao Jovan Plamenac, jedan od vođa Božićnoga ustanka iz januara 1919. godine, predśednik emigrantske Vlade i uporni politički borac za obnavljanje crnogorske države nakon njene nasilne inkorporacije u Kraljevinu SHS

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register

VIDEO

© 2000 - 2017 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-