Putovanje ´16, II dan/drugi deo – Vrana

Tokom putovanja do Vrane na jednom kanalu zatekosmo grupu ribolovaca, prizor dostojan neke ravnice daleko od Dalmacije i mirisa mora. Uputiše nas pitomim dalmatinskim akcentom kuda da nastavimo i posle nekoliko kilometara stigosmo. Parkirasmo se u Vrani, na platou ispred katoličke crkve, uvek urednog dvorišta sa mobilijarom prilagođenim dečijim potrebama u prijatnoj hladovini golemog drveća. Dok smo se spremali ugledah seljaka koji je punio vodu u neki veliki rezervoar na jednoj česmi prilično zapuštenog okruženja. Priđoh i pozdravih se. Porazgovarah malo o vremenu o kojem poljoprivrednici uvek mogu mnogo toga da kažu, a ta tema ni biciklistima nije strana. Požali se kako ni ovde mladi ljudi ne žele da ostanu na selu, uostalom kao i bilo gde drugo. I posle vrlo ugodnog razgovora mi objasni kuda se sve može voziti, i još dodade da postoji obeležena biciklistička staza oko čitavog jezera. Poskidasmo bicikle sa kampera, dotegnusmo, dopunismo i podesismo šta je trebalo, zatim hopa na sedište, pa povezosmo naše metalne atove niz put.
Kornati

Srećni, po divnom danu Brano i ja započesmo novu vožnju i odmah kretosmo suoprotnim pravcem od onoga što se dogovorismo pre polaska, pa nastavismo prilično dobrim asfaltom. Iz ravnice između njiva i maslinjaka put je počeo da se propinje i biva sve strmiji prema vidikovcu Kamenjaku dok nije dostigao nekih barem petnaestak procenata. Svuda su vidljivi ožiljci rata koji se odigrao previše od dvadeset godina. Na urušenim krovovima kuća, ikonografiji, grafitima… Navikli svakodnevno na lagane drumske bicikle, morali smo uložiti malo više truda da bi se nihovim teškim rođacima, podešenim putovanju, popeli na vrh brda odakle se prostire pogled dostojan svakog divljenja volitelja lepote i slobode, na Vransko jezero i Kornate u daljini, uramljene Jadranskim morem. Osim divote pogleda na vrhu smo zatekli jednu crkvicu i kafanu, gde su vrlo simpatične zaposlenice nam dale
instrukcije kuda dalje i poklonile nam po jednu geografsku kartu okoline. Hvala im.

Ubrzo nam se pridružio i Tomislav Zrilić, biciklista iz Pakoštana, koji nam je pomogao da se snađemo po makadamskim putevima i off road vožnjom dok su se naši treking bicikli propinjali, teško tandrkali i snalazili po ljutom makadamu i velikoj nizbrdici. Ovo lepo iskustvo nas je ponukalo da odlučimo kako prelazimo na MTB jer drum nam ne pruža ovoliko, lepote, čiVranska pećina IIstote i uzbuđenja. Vrlo ljubazni Tomislav nam je pokazao kuda i kako nam je najbolje, a on produžio za Pakoštan, tako da smo vrlo uređenim makadamom nastavili vožnju iznad jezera koje je rezervat ptica i sve je podešeno uživanju ljubiteljima prirode. A jezero se prostrlo pod nama kao azurni, ovalni sag zeleno obrubljen pa ne znaš šta je more Jadransko a šta jezero Vransko.

ProbijajućiVranska pećina I se kroz miomirise procvetalog pelima i prijatni lahor što je pirkao sa mora, lagano se vratismo kod crkve u selu Vrana, gde smo parkirali našu kuću putujuću. Ali pošto je još vremena ostalo do zalaska sunca nastavismo dalje da vidimo jednu pećinu u kojoj postoji izvanredan izvor koji vodom snabdeva čitavu ovu plodnu ravnicu. Posle par kilometara samo nam se ukaza trag pećine i da nije bila obeležena verovatno bi prošli pored nje ne primetivši je. Bila je ušuškana bujnim žbunjem koje se u jednom tenutku rastvorilo pred našim očima, kao da rekosmo:”Sezame otvori se”, i otkri nam prolaz u veliku pećinu gde su postajala tri izvora. Ukus vode me je podsetio na kremansku, verovatno zbog sličnog sastava minerala ili zbog istog sastava mene.

U povratku smo svratili do drevnog grada Vrane iz devetog stoleća. A kada svratiš u bilo koju srednjevekovnu ruševinu jedino ti preostaje da se čudiš kako je sve napravljeno bez savremenog alata i da predpostavljaš šta je šta i čemu služi. I na um mi uvek padaju lanci i teški okovi i brave, koji su valjda bili sastavni pribor ovakvih preduzeća.Stari grad Vrana (Scream, Edvard Munch)

Pored utvrde je uredno postavljena tabla na kojoj se namernik može informisati o proteklom vremenu, kulminaciji i sunovratu ovog grada gde su nekada čuvane “dvije zlatne krune dragim kamenjem ukrašene”, znak dostojanstva hrvatskih kraljeva. I pored vrlo složene istorije koja potresa ove krajeve, mislim da je redak istoričar ili hrvatski i ostali nacionalista koji je u stanju naizust izdeklamovati u čijim rukama je bio ovaj stari grad kroz čitav Srednji vek i čija krvca je prolivana pod ovim zidinama. Uglavnom, prvih stotinu godina se ne zna tačno šta se dešavalo, sve do krunisanja kralja Zvonimira 1076. u Solinu, koji ga daruje papi i postaje prvo stalno diplomatsko sedište papi nskih legata na celom Pogled sa srednjevekovnog grada na spaljeno seloslovenskom području, pa sve do 1683. kada je naoružano lokalno stanovništvo ispratilo Osmanlije. Zatim pada pod mletačku vlast, te gubi političku i vojnu važnost. Putopisac Alberto Fortis u 18. veku posećuje Vranu i u knjizi “Put po Dalmaciji” veli: “Kaštel, nazvan u doba osnutka, u pravom smislu riječi Brana ili Vrana, sada je strahovita gomila ruševina: u to stanje dovelo ga je mletačko topništvo… “ Ništa bez topništva…

U blizini se nalazi Maškovića han, iz 17.veka koju je turski vazal poreklom iz ovog sela ili Pakoštana, podigao da živi u miru i rahatluku kada pođe u penziju, samo što to nije dočekao jer ga je sultan skratio za glavu zbog previše blagog odnosa prema kritskim ustanicima tokom Kandijskog rata. U 18. i 19. veku Vranskim feudom odavde vlada porodica Boreli, a do danas ovde žive potomci njihovih predradnika Pelicarića, koji su mirno obedovali pod jednim drvetom dok smo Brano i ja Maškovića hanradoznalo zavirivali u svaki ćošak najzapadnijeg objekta osmanskog graditeljstva. Partizani zapališe ovaj han 1945. godine, valjda se na taj način boreći protiv ideološkog neprijatelja, a 2015. ga obnovi država Hrvatska uz pomoć fondova EU, možda baš u inat onim palikućama i oslobodiocima od fašističke vlasti.

Pošto se sunce prilično približilo horizontu, vratismo se kamperu da spremimo ukusan obrok od onih cipola iz Primoštena, koji su na gradelama našli mesto u ovoj priči i uz najbolje vino vratili snagu dvojici putnika namernika, a još pri tome i biciklista.

Odlično mesto pored crkve sa seoskom česmom nam obezbedi prijatno mesto za spavanje, koje tu obavismo lagano i vedro, uz tišinu koju je gutao mrak

Objavio/la na 22:52. Objavljeno u Blog. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register

VIDEO

© 2000 - 2017 PCNEN. All Rights Reserved. Log in -