“Државотворне” параноје: Саво Фатић некад и сад- Ви нисте више то!

На Подгоричкој скупштини, 27. новембра 1918. године, њен потпресједник Саво Фатић, представник социјалиста, у ствари бјелашких комуниста, изговорио је чувену и упечатљиву реченицу: “Ја вас молим, господо, да ставимо на страну Историју Црне Горе. Што се пак тиче њезине политичке историје, ја је дијелим на два дијела: на до јуче и од јуче. Ми више нијесмо Црногорци него Срби.” (Јован Р. Бојовић, Подгоричка скупштина 1918 – документа, Дечје новине, Горњи Милановац, 1989).
Елем, са оваквим уводом су почињали текстови о Саву Фатићу на црногорском порталу Аналитика, послије чега су слиједили неозбиљни осврти незнавених публициста и пропагандиста- којима је грош цијена. Тој провидној причи се придружио и сценариста серије “Божићни устанак”, па је ред да се по овој теми направи одређени осврт.
Иначе, ријечи Фатића: ”Ми више нијесмо Црногорци него Срби”, нико од историчара и публициста није до сада озбиљно анализирао. Прије анализе смисла ријечи Сава Фатића, непходно је изнијети пар биографских података који су, свакако, импресивни:

“Саво Фатић је рођен 1876. године на Ријеци Црнојевића, Књажевина Црна Гора, и био једна је од најзначајнијих личности црногорског судства и један од најученијих људи свог времена у Црној Гори. Након завршетка средње школе у Русији, студирао је правне науке у Швајцарској и Италији, а дипломирао 1911. године на универзитету у Женеви. Говорио је пет свјетских језика. Са таквим образовањем, заузимао је високе функције у судству Краљевине Црне Горе, потом Краљевине СХС (Југославије), а послије побједе комуниста 1945. године- постављен за првог предсједника Врховног суда Народне Републике Црне Горе (Службени лист НРЦГ, бр.1 од 10.07.1945.г.).”

Да би се показало да ововремени неадекватни критичари Сава Фатића појма немају, те да су потпуно промашили тему, ред је да се направи осврт на времена црногорског краља Николе Петровића, кроз чији су школски ситем образовани будући бјелаши, зеленаши, комунисти.

Краљ Никола је “ора’ српски”, а Милена “у Српству најпрва Српкиња”

Црногорски историчар др Живко М. Андријашевић је кроз свој историјски оглед под називом “Српство у Црној Гори” на сликовит начин објаснио национално стање у Црној Гори кроз анализу школства у временима црногорског књаза, а потом и краља Николе Првог Петровића.

У том историјском огледу Андријашевић наводи: ”Српска свијест у Црној Гори несумњиво није била појава коју су црногорски владари из породице Петровић- Његош затекли утемељеном и снажном у црногорском друштву, већ је била појава коју су они сами развијали и учвршћивали. С друге стране, погрешно би било тврдити да им је српска свијест наметнута од некога споља или да је неки извањац унио ову свијест у Црну Гору. Напротив, српска свијест у Црној Гори изворни је црногорски производ, али се не може спорити да су за њено снажење увелико заслужни и неки извањци.” Затим иде податак: “У то вријеме историја се у црногорским школама учила из два уџбеника: “Прва знања за основне србске школе” и “Кратка историја србског народа за основне србске школе”. Ови уџбеници штампани су на Цетињу 1868. године…”

Какав је био карактер тих школа, може се видјети кроз поднаслове које је др Андријашевић користио у свом огледу: “Циљ школе је био да васпита “Србина, а не космополиту”, “Да школа обликује Србо- Црногорце и спрема их за “косовску освету”, “У црногорским школама пјевало се “Радо иде Србин у војнике”, “Нови уџбеници преузимали су старе митске конструкције”, “Учило се да је државност Црне Горе зачео рашки жупан Часлав!”, “За Ивана Црнојевића се писало да је био “Србин чисте крви”, “Мит о “искри српске слободе” и “стјецишту косовских осветника”, да би се потом констатовало- “Несумњиво, црногорска школа је спремала будуће ратнике и борце”.

Наводећи да је црногорским школама циљ био- ”Доказати свим ђацима да су Срби и да нација и вјера нијесу исто” др Андријашевић то појашњава овако: “У ‘Читанци за други разред’ ученицима се објашњава да су сви они који говоре српским језиком по националности Срби, а како сви држављани Црне Горе говоре српски, то је логично да су сви људи који живе у Црној Гори – Срби. Из тога слиједи закључак да су Срби у Црној Гори и православци и неправославци, јер и једни и други говоре српским језиком. Ако су православци и неправославци припадници исте нације, онда су они браћа, без обзира што су различите вјероисповијести, а браћа, како се каже, треба да се воле и поштују.”

Утврђујући- “Кроз наставне садржаје ширене су књажеве великодржавне идеје”, др Андријешевић то објашњава кроз следеће поднаслове: “Државна идеологија је истицала да су Црногорци “задужили Српство”, “Никола је “ора’ српски” а Милена “у Српству најпрва Српкиња”, “Пошто је “очувала српски аманет” Црној Гори припада “првјенство”, “Књаз Никола је био опсједнут идејом да буде “први у српству”, …

Дакле, кроз овај оглед др Андријашевић је показао да се у вријеме краља Николе учило у школама да у Црној Гори “живе чисти и прави Срби три вјере”, који “треба да се воле и поштују”- те да је то био важни мотив државне идеологије Краљевине Црне Горе.
Овај дио приче био је неопходан јер су из оваквих школа и државне идеологије изашли будући бјелаши, зеленаши, комунисти, па и Саво Фатић који је идеолошком смислу био бјелаш- комунистичке провинијенције. Да би се на коректан начин дошло до смисла “инкриминисаних ријечи Сава Фатића” јако важно да се види шта су о свом националном идентитету мислили, прије свега, његови политички опоненти из Црногорске странке федералиста (ЦСФ), која је политички дјеловала од 1922. године, а службено основана 1925. године у Подгорици

Федералисти- Црногорци су Срби, али и политички народ са посебностима

Као примјер можемо навести, рецимо, Михаила Ивановића, носиоца листе Црногорске странке (федералиста) на парламентарним изборима 1923. године.
Као народни посланик и један од лидера ЦСФ, Михаило Ивановић је у Народној скупштини у Београду 9. фебруара 1924. изјавио следеће:

„…Господо, ми Срби стојали смо на челу покрета националног ослобођења. Мени би било врло жао кад ми Срби не би били у првим редовима покрета за пропагирање политичких слобода…
Ми смо Црногорци политички народ који је своју државу створио сопственом снагом и очувао је у најмучније доба историје наше расе. Немамо амбиције да будемо србијански округ, или ма чија провинција. Црна Гора била је вазда српска и мора остати српска, али… са највише права, јер у јединство уноси највише заслуга, а најмање дугова, тражи само равноправност…“

Укратко, Ивановић, црногорски федералиста, устврђује да је Србин по националности, али и Црногорац у смислу да су- Црногорци политички народ. Осим тога, наглашава- “Црна Гора била је вазда српска и мора остати српска”, али “немамо амбиције да будемо србијански округ, или ма чија провинција”.

Оваква позиција Ивановића je врло јасна, и представља политички беспрекоран став. Ипак, да се не би овим цитирањем спочитала “истргнутост из контекста”, неопходно је да се осврнемо и на историчаре, и то најбоље, који су се бавили анализирањем зеленашког покрета много прије политичких турбуленција које су се десила послије распада комунизма.

У том смислу је најмјеродавнији покојни професор др Димитирије Димо Вујовић, рођен у Добрској Жупи крај Цетиња 7. новембра 1922. године, умро је у Подгорици 27. маја 1995, који је био је историчар и академик ЦАНУ. Он је за собом оставио капитално дјело “Црногорски федералисти 1919- 1929” (ЦАНУ, 11, 2, Титоград, издање 1981.г.).

У тој књизи (стр. 28), др Димитрије Димо Вујовић, уз напомену да су и до ycвајања страначког програма октобра 1925. године црногорски федералисти темељно расправљали о многим темама, каже:
“Једна од омиљених тема раније, па и сада, било je српство и односи Црногораца и Србијанаца. При томе црногорски федералисти још увијек Црногорце не третирају као посебан народ, нацију. Напротив, стално истичу да су Црногорци најчистији и најбољи дио српског народа, строго разграничавајући термин Србин од Србијанца.
У једном чланку „Црногорца” (гласила ЦСФ) се каже: „Црна Гора je била етнички jедно са Србијом и онда кад je била суверена држава. Била je и остаће класична земља српске слободе и националне свијести” (“Црногорац”, бр. 17, 27. април 1925., текст- “Под знаком федерације”)

С поносом се истичу мјесто кoje су Црногорци имали у cpпcкoj историји. Примјер: “Црногорци су горди, што знаjу да се у њиховим планинама свило прво гнијездо српске државе. Они су поносни, што je њихова постојбина постала прва српска краљевина и међународно призната joш у 12. виjеку“. (Црногорац, бр. 19, 11. маја 1925, текст “Незадовољство Црне Горе”).

Федералисти су од себе одбијали и алузиje на то да мисле да су Црногорци посебан народ. Тако се држао чак и Секула Дрљевић, ко]и je касније ишао тако далеко да тврди да Црногорци нијеcy Словени.”

Ријечи Сава Фатића “Ми више нијесмо Црногорци него Срби”, ововремени продавачи магле су пласирали јавности овим ријечима- “Погледајте, ево како су нам и када укинули црногорску нацију”?! А академик Димо Вујовић за зеленаше, главне противнике Сава Фатића, каже- Црногорски федералисти “су од себе одбијали и алузиje на то да мисле да су Црногорци посебан народ”, “… стално истичу да су Црногорци најчистији и најбољи дио српског народа”.

Збиља, да ли ће нам црногорски, бошњачки и влахбански историчари у Црној Гори, попут господе Новака Аџића, Шерба Растодера и Микрослава Ћосовића, сада “открити новост” да су црногорски зеленаши такође “укинули црногорску нацију”, или, на примјер- да је Црногорска странка федералиста, на свом конгресу октобра 1925. у Подгорици, показала- “да се ништа не рaзликује од Сава Фатића у приступу црногорском националном питању”?!

Свакако, остављајући ову тројицу историчара да се чешкају по глави и размишљају да ли имају рупе у знању, или проблеме са недостатком логике, када не виде да су Саво Фатић 1918. и Михаило Ивановић са Секулом Дрљевићем и осталим федералистима 1925. године исто говорили: ”Ми смо Срби”, ми идeмо даље у тумачењу смисла ријечи Сава Фатића.

Центристи и федералисти- ми споримо око индивидуалности

Да je др Димитрије Димо Вујовић у праву, те да је Секула Дрљевић у том периоду, размишљао исто што и остали црногорски федералисти, имамо примјер дијела говора Секуле Дрљевића у Народној скупштини у Београду, 16. фебруара 1926. године:

„…Ту традицију нашој војсци (односи се на војску Краљевине СХС оп. а.) нема ко други дати сем војска, до уједињења независних држава Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, дакле двију српских независних држава, а то је војска српскога народа… По појму нашега народа постојали су само јуначки Црногорци и јуначки Шумадинци, постојао је само јуначки српски народ…“

Елем, морамо примјетити да је овим говором Секула Дрљевић заиста претјерао, те да је са удаљености од 90. година лупио такав шамар модерним црногорски квазиисторичарима, публицистима и сценаристима- да су им уши зазвоњеле у дисонантним историјским тоновима, што није баш коректно од Дрљевића, иако се ради о приличној временској дистанци.
Дакле, у овом говору Дрљевића из 1926. опет видимо јасну линију федералиста, гдје Дрљевић Србију и Црну Гору до уједињења види као као “двије српске независне државе”, са истицањем “јуначких Црногораца и Шумадинаца”, очигледно- као два главна “политичка народа” унутар српског народа. Додуше, доцније су црногорски федералисти, индиректно и Војвођане третирали као посебан “политички народ.”

Ипак, да би слика била комплетна неопходно је знати какав став су имали црногорски федералисти према другим Србима, као и према Македонцима. Академик Вујовић у свом капиталном дјелу на страници 209. каже о томе следеће:

“Иначе, црногорски федералиста су били осјетљиви на покушаје негирања Срба у појединим кра]евима. Тако je Секула Дрљевић критиковао Cтjeпана Радића зато што je на неким зборовима негирао постојање Срба у Далмацији (Вечерња пошта, бр. 1509, 16. јул 1926, Разговор с послаником г, С.Дрљевићем).

Саво Вулетић je био забринут одрођавањем Македонаца, ко]и су „Срби и само Срби”, (СБНС, LIV Редовни састанак, 1. март 1926., 106.).

О њиховом oдносу према муслиманима, проф. Димо Вујовић на истој страници каже: ”Црногорски федералисти су расправљали и о народној припадности муслимана. Секула Дрљевић je говорио да, пошто нема југословенског народа, муслимани моpajy бита Срби или Хрвати.

У вези са извјесним својатањем црногорских муслимана од стране Мехмеда Сnaxe, вође јyrocловенске муслиманске организације, Дрљевић je тврдио да су у Црној Гори nрије yjeдињења живјели само Срби муслимани, jep су Турци посли]е 1878. године напустили Црну Гору. Дакле, по Дрљевићу, црногорски муслимани нијесу никакви Jyrocловени у смислу народне припадности, него Срби. Ове концепције црногорских федералиста не резликују се од концепција у онда владајућиј грађанској политици и науци.”

Нема сумње, Секула Дрљевић овим својим ставовима само потврђује оно што се учило у школама из времена књаза Николе Петровића, а што др Андријашевић у свом историјском огледу овако обајшњава: “И у “Читанци за трећи разред основнијех школа” (1898), …, такође, црногорским ученицима се поново напомиње да су сви они који живе у Црној Гори – Срби, али и да њихова отаџбина није само Црна Гора, већ да њихову отаџбину чине све српске земље: “Отачаство је ваше цијела Црна Гора и све оне земље, гдје се српски говори, српски пјева, српски слави, гдје се гусле чују, гдје се о Марку Краљевићу пјева, гдје се Вук проклиње, гдје се свети Саво слави.”

Саво Фатић и црногорски федералисти на истим позицијама

Сублимирајући све то што је потом навео кроз претходне примјере, академик Димо Вујовић је на претходној станици, бр. 208., рекао: “Оспоравајући југословенство као народност, црногорски федералисти су говорили о три посебна народа: Србима, Хрватима и Словенцима, и три државне идеје: српској, хрватској и словеначкој. Дакле, они још нијесу уочавали да је црногорска и македонска индивидуалност народна, односно национална индивидуалност, а о Муслиманима да се и не говори. Они су сматрали да су Црногорци и Македонци Срби, а већ је говорено о њиховом третирању Црногораца као најчистијих Срба.”

Послије ових наводапокојног др Дима Вујовића, апсолутног ауторитета у тој области, може се увјерено рећи следеће- између Сава Фатића и црногорских федералиста није било никакве разлике у тумачењу сопственог националног. И Саво Фатић и политичко руководство зеленаша и комита су сматрали да су Црногорци Срби, и то “најчистији Срби”.

Разлика међу њима је била у нечему сасвим другом, то је очигледно. Наиме, црногорски федералисти су сматрали да су Црногорци “политички народ” у оквиру српске нације, те да имају своје индивидуалности које су створене историјом па се морају поштовати. Они су сматрали да се не смију заборављати и брисати историјске и културне традиције удружених земаља.
Саво Фатић је, са својим истомишљеницима- центристима, имао другачије мишљење по овом питању. Он је сматрао да те индивидуалности треба пренебрећи- јер су онe “несрећна творевина наше прошлости”, сматрајући да су “постојећи културни економски и ментални идентитети настали под туђим упливом у прошлости”.
Дакле, ријечи Сава Фатића- “Ми више нијесмо Црногорци него Срби”, имале су смисао да- треба потиснути црногорску индивидуалност у име јединства српске нације у оквиру које су и Црногорци. Нaсупрот њему, црногорски федерaлисти су говорили- “Ми смо Срби”, али и припадници “политичког народа”- Црногораца, којем треба да се поштује индивидуалност у оквиру српске нације којој Црногорци припадају.

А гдје су принципи, у том тумарању?

Управо зато, скарадно тумачење ријечи Сава Фатића највише говори о незнавености оних који нису знали да његове ставове издигну на ниво принципа, као универзалне категорије.
Јер, ми овдје имамо два легитимна става. Један је- да унутар нације треба брисати индивидуалности одређених историјских група, а други- да у оквиру нације треба развијати посебности сваке историјске индивидуалности. Они се могу пресликати на било коју нацију.
Хајдемо да их продемонстрирамо у овом времену, на црногорску нацију. У оквиру црногорске нације, условно гледано, постоје следеће историјске групе, које имају језичке и културне посебности: Староцрногорци, Брђани, Херцеговци, Бокељи и Приморци и Рашљани (Санџаклије).

Њихово историјско искуство је такође било различито. Рецимо, Стара Црна Гора је два вијека била под Турцима- од 1499. до 1688. године када је на црногорском збору донесена одлука да се збаци турска и прихвати млетачка власт. Брда су коначно ослобођена од Турака послије три вијека- послије побједе на Мартинићима и Крусима 1796. Подгорица и Никшић су били под окупацијом четири вијека, и од турског ропства ослобођени 1876-78. године.
Сјевер Црне Горе је био пет вјекова под Турцима. Бока Которска и Приморје до Бара нису никад били у саставу Црне Горе, већ су ослобођени од Аустроугара 1918. Године када су ушли у састав Краљевине СХС.

Збиља, на каквим позицијама се, по овом питању, налезе критичари Сава Фатића? Ако се налазе на позицијама црногорских федералиста у овим- новим условима и наовом примјеру, тада су се морали заложити да у оквиру црногорске нације не треба потирати, већ истицати историјске, језичке и културне индивидуалности наведених група.
Међутим, ако се раде на томе да се црногорска нација унифицира, са давањем сертификата на црногорство, кодификацији народу непојмљивог и неразумљивог језика, пласирањем историје по формули Савића Марковића Штедимлије, коју су чак и комунисти одбацили као ненаучну, тада се не налазе на позицијама Сава Фатића и бјелаша.

Реално гледано, данашњи црногорски и влахбански пропагандисти се управо и налазе на идеолошким позицијама Сава Фатића, па чак су и радикалнији од њега а примјери су бројни.

“Саво Фатић” из власти доноси срећу на судњи дан

Критичари ставова Фатића не само да не признају различитости унутар црногорске нације, већ не признају право другим грађанима да се комфорно осјећају у складу са својим националим убјеђењима. То је доказао Попис становништва у Црној Гори одржан 2011. године.

Тај попис је фалсификован, јер су структуре власти одлучиле да умјесто грађана одређују националну структуру државе. Тим пописом власт је поручила грађанима следеће- ма како се осјећали- ми ћемо то кориговати, јер смо одлучили да- “Ви више нијесте Срби, него Црногорци”.

Послије тога пописа, Милутин Ђукановић, посланик партије НОВА, је понудио властима и МОНСТАТ- у да ће дио опозиције признати попис ако се уради само једна малена провјерка. Тражила се провјера пописа само једне мале мјесне заједнице у Никшићу, и речено- ако разултати буду тачни тада ће се комплетни попис признати тачним. Међутим, “Саво Фатић” из власти је то одбио. Наравно, ради се о “Саву Фатићу” из власти који је за двадесет шест година владавине економски нагрдио Црну Гору.

За вријем његове владавине из Црне Горе се иселило 140.000 њених грађана, а задње анкете показују да Црну Гору жели напустити 50. одсто младих људи. Мајке са више од двоје дјеце протестују на улицама, спавају на њима, тражећи да се њиховој дјеци обезбиједи накнада за голо преживљавање.

Међутим, “Сава Фатића” из власти не интересују одсељени и они који ће отићи, као и “неке тамо мајке” и “нека тамо њихова дјеца”, јер они, очигледно, нису потребни оваквој држави.

Али зато, интересују га фалсификовани историјски серијали и лажни пучеви. Интересују га локални избори у Никшићу гдје ће супериорном демонстрацијом политичке кате побиједити- тешког противника којег неће бити на такмичењу, а све уз запаљиве говоре гдје ће обећати “васкрс Љуба Чупића”, и срећу која ће се појавити пар минута послије судњега дне, којег ће сам изазвати.

Елем, како ствари иду- оргинални, историјски Саво Фатић, који је имао европско образовање и знао пет језика, још ће испасти диван у односу на ововремене “Саве Фатиће”, у којима се родио дух противника па имају големе невоље у тражењу изгубљеног сопства док пливају у гомилама новца.

Objavio/la na 13:58. Objavljeno u Blog. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

18 komentara za ““Државотворне” параноје: Саво Фатић некад и сад- Ви нисте више то!”

  1. danilo stojanovic

    Iz Proglasa kralja Nikole Crnogorcima: Političarima iz Biograda cilj opravdava sredstvo

    -Vama je poznato da zvanična Srbija već odavno u Crnoj Gori nije gledala brata i drugara, na zajedničkomu poslu, nego protivnika, koga je po nekomu čudnome shvatanju trebalo trsiti, tobož, u interesu Srbije. Naoružani neobješnjivom mržnjom prema Crnoj Gori i njezinijem predstavnicima i lišeni solidne moralne osnove, izvjesni političari iz Biograda, postavili su se u politici prema Crnoj Gori na načelo: cilj opravdava svako sredstvo…Vođena je protiv nas jedna najodvratnija kampanja kojoj je bio cilj: omalovažiti ulogu Crne Gore u ovomu ratu i srušiti njezin visoki ugled među saveznicima…Meni u izgnanstvu ostao je mučan i ničijem nezaslužen zadatak da branim čast i ugled Crne Gore…Pored svijeh kleveta, Vlada Srbije nije uspjela da diplomatski uništi Crnu Goru, okupirala ju je, u ime vlade Srbije, njezina vojska. ..Da bi se pred svijetom kao Pilat mogla od svoga bogomrskoga i u istoriji nezapamćenoga zločina pravdati i preturati ga na narod crnogorski, ona je falsifikovala volju naroda. Skupila je tzv. Veliku narodnu skupštinu na jedan nasilnički način, čije odluke nemaju nikakve važnosti…Crna je Gora Crnogoraca! To je bilo i to će biti!…Sami Crnogorci i niko više odlučiće slobodno zakonskijem putem o budućnosti Crne Gore…
    (”Na Badnji dan 1918.godine)

    • Стојановићу,

      шта си тиме оспорио из мог текста?

      • danilo stojanovic

        G. Grubac.

        Sapienti sat! (mudrima dovoljno). Svo vase logorejicno skrabanje je u cilju negiranja Crnogoraca kao naroda i nacije (i nezavisne CG). Cesto se pozivate da je Djilas, navodni “stvoritelj crnogroske nacije”, u poznom dobu, promijenio misljenje i smatrao da su Crnogrci Srbi. Ako to vazi za Djilasa, zasto ne bi vazilo za kralja Nikolu? I on je – poslije pola vijeka “srbovanja” – najzad, rekao ono sto stvarno misli, i javno izjavio: “Crna Gora je CRNOGORACA. To je BILO i to CE BITI!!!.

  2. Ево то још један документ од краља Николе…

    Iz službenog lista kraljevske vlade Crne Gore u izgnanstvu, “Glasa Crnogorca”, br. 88, 1920. godine

    Srbijanci su ovih dana proglasili karlovačku patrijaršiju za svesrpsku, i daju joj onu vlast, koju je nekada srpski patrijarh imao za vrijeme silnog Cara Dušana. Poznato je da je Car Dušan godine 1346. osnovao u Peći srpsku patrijaršiju, koja je docnije, pošto je veći dio srpske države pao pod ropstvo osmanlisko, pala u ruke Turaka. Zbog nasilja turskih potonji je patrijarh pećski Arsenije Čarnojević god. 1690. ustao s narodom na oružje protivu turske vladavine.

    Poslije neuspjele pobjede nad Turcima, on je sa ogromnom masom naroda i sa narodnim prvacima, odstupio u nekadašnju Južnu Ugarsku, gdje je privremeno zauzeo mjesto sjedišta u Srijemskim Karlovcima, u nadi da će brzo doći prilika da se opet povrati u svoju osveštanu patrijaršisku prijestonicu u Peći. Između ostalih ideala, koje je srpski narod vjekovima gajio, on nije nikad napustio ni tu ideju da opet vaspostavi srpsku patrijaršiju u Peći, jer je uvijek smatrao karlovačke nasljednike pećskog patrijarha Arsenija Čarnojevića samo kao mitropolite karlovačke, a titula patrijarha samo kao da im je jedno istorisko počasno zvanje. Ovakav položaj mitropolita karlovačkog smatrale su i ostale srpsko-pravoslavne mitropolije, pa i sama beogradska vlada, dok su se sada prihvatili toga posla da rečenu mitropoliju stave u rang patrijaršije.

    Inače da su je smatrali patrijaršijom ne bi bilo nužde da se to proglašenje vrši, nego bi se i samim političkim oslobođenjem srpskog naroda i srpskih crkava proširila vlast patrijarha karlovačkog, da je on posjedovao pravo srpskog pravoslavnog patrijarha. Prema istoriskom pravu naše crkve jedino mitropolitu pećskom pripada pravo da bude patrijarh cjelokupne srpske pravoslavne crkve.

    Crnogorski narod, koji je u svojim vjekovnim naporima zasnovao srpsku državnu misao i stvorio prvu političku državu i omogućio svojim nesebičnim i junačkim podvizima da se oslobodi srpsko pleme ispod turskog i austriskog ropstva, oslobodio je i Peć, sjedište srpskog patrijarha. Samim oslobođenjem Peći, oživjela su i realna patrijaršiska prava pećskog mitropolita. Crna Gora je htjela da imenuje jednog patrijarha opet u Peći, ali kako još tada nije bio oslobođen jedan veliki dio našeg naroda koji se nalazio pod austriskim ropstvom, taj je akt bio odložen. Čim se Crna Gora vaspostavi, mitropolit pećski ima biti proglašen sa svima njegovim istoriskim pravima za patrijarha cjelokupne srpske pravoslavne crkve.

    Toga se prava Crna Gora kao vječno slobodna srpska država i kao osloboditeljka Peći neće smjeti nikada odreći. U protivnom ona bi se ogriješila i prema svom narodu, koji nije nikad dozvolio da se sa njenog amvona čuje propovjed zarobljenog oltara.

    Svih su ovih prava, koje ima Crna Gora i njena crkva, potpuno svjesni beogradski zločinci, pa su zato sa naročitim ciljem pohitali, pošto se Peć, nalazi u Crnoj Gori, da nam to pravo otmu. Međutim, ni ta im pustolovina neće poći za rukom. Peć i pećska patrijaršija mora biti opet ono što je nekada bila srpskom narodu i srpskoj crkvi.

    Nej-Sen-Sir* kod Pariza, Glas Crnogorca, broj 88, 24. IX / 7. X 1920.

    * U Nej-Sen-Siru kod Pariza se nalazilo sjedište vlade kralja Nikole

  3. danilo stojanovic

    „Ми више нијесмо Црногорци него Срби.“ (Fatic)
    “Самим тим, никакаквог “укидања нације” у говору Сава Фатића није било, већ се радило о идејној линији бјелаша чији је концепт био – потискивање сопствене црногорске индивидуалности у име јединства српске нације.” (Grubac)

    Zasto je uopste potrebno negirati (i ukidati) naciju – koja ne postoji? Zar Fatic nije moga da kratko i jasno da kaze – za razliku od logorejicnog Grubaca – “Crnogoraca nema. (I nikad ih nije bilo). Mi smo svi oduvijek bili Srbi.”?

    Ovo snazno potsjeca na rasprave oko negiranja autokefalne Crnogorske Pravoslavne Crkve i njenog nasilnog (nelelgalnog i nelegitimnog) pripajanja SPC. Naime, Ukazom regenta Aleksandra (1920) se ukidaju postojece autokefalne crkve (ukljucujuci i CPC) i ukljucuju u novostrvorenu SPC. U samom aktu ukidanja i pripajanja sadrzi se potvrda o autokefalknosti CPC! Ali, to umovi, ka Grubac, ne zele da priznaju. Tako i ovdje; Fatic se precizno izjasnio”: “Mi VISE nijesmo (dakle bili smo do ovog trenutka) Crnogorci nego Srbi (nova nacija)”.

    • Јесте Стојановићу,
      у временима књаза и краља Николе у Црној Гори је живјело 300.000 Срба три вјере. Потом су и зеленаши и бјелаши били Срби, као и комунисти до 1944. А 1918. када су сви били Срби неко је тим Србима у Црној Гори украо цркву- а украли су им цркву Срби?!

      Да нешто ту не штима, шта мислите?

      • danilo stojanovic

        g. Grubac, Ako bi istorija CG pocela sa knjazom/kraljem Nikolom – i trajala do 1918 – onda bi vi bili u pravu. Naime, u Nikolinom opsesivnom “srbovanju” (znamo zasto) on je sve nas kaznio da se i dan danas prepiremo oko “srpstva” (sto god mu to znacilo) Crnogoraca. Meni ne smeta sto ste vi postali Srbin (izvinjavam se ako grijesim, ali sam nedje procitao da ste u proslosti bili “Crnogorac”?). I Fatic je to ucinio davno prije vas. Svako ima pravo da bira svoju nacionalnost – jos jedan dokaz da genetika (nauka), vasa omiljena tema, nema osnove da bude argument za neciji nacionalizam (ideologiju).

        Mene brine, sto vasa strana, ne dozvoljava meni da budem Crnogorac? Zasto? Mada, je svaki nacionalizam pogresan, ne vidim nijedan valjani razlog zasto se vi toliko trudite da negirate Crnogorcki narod i naciju? Osim imperijalnih ambicija. I rasizma koji je u srzi svakog nacionalizma, posebno srpskog (“nebeski narod”?). Ako postoji drzava Crna Gora, logicno je da se stanovnici (bez obzira na naciju) zovu Crnogorci. Kao sto su stanovnici USA – Amerikanci (ne prave se Englezi, tj da su “Englezi is USA”?)

        Sto se tice crkve, opet vam je logika losa, jer se zasniva na lazniom premisama. Crnogorska Crkva je postala de facto i de iure samostalna (autokefalna) sa ukidanjem Pecke patrijarsije (1766). Vaseljenska patrijarsija (VP) je preuzela crkvenu nadleznost na teritoriji bivse Pecke patrijarsije (PP) – sem teritorije Cetinjske mitropolije. Time su indirektno priznali CG kao de facto drzavu?

        Cudnovato je da niko u svijetu nema problema da nas naziva Crnogorcima. Samo vi Srbi (posebno ovi nasi iz CG) ne mozete da svarite tu cinjenicu?

        P.S. Jedno pitanje za vas. Zasto nema “englestva”, “njemstva”, “francustva”, itd., a ima “srpstva”? I sto je to “srpstvo” – rasa, ideologija, vjera, ili nesto drugo? Cini mi se da je, izvor “srpstva” primarno u vjeri? Jer, su svi pravoslavci iz PP bili, kao vjernici, – “srpski millet/raja”? Otuda je “Srbin” vjekovima bio sinonim za Pravoslavca. To mijesanje vjere i nacije (i politike) je krajnje opasno. Za susjede Srbije posebno!.

        • Стојановићу, видим, изгибосте од страха за сусједе, као да су они цвјећке. Па, ништа, сјекирајте се за њих, а мене они не интересују.

          Што се тиче црногорске нације, она постоји, за то јој не требају докази. Тим прије, а посебно, не требају јој никакви бесмислени “докази” и накарадне теорије које се лако логички обарају.

          За постојање црногорске нације нису потребне лажи да бјелаши, зеленаши и комунисти (до 1944.) нису били Срби.

    • Што се тиче ријечи Сава Фатића, све сам рекао у тексту- немам шта додати или одузети.
      Читајте текст, и тумачите га, како вам воља, то ме уопште не интересује. Ако имате другачије виђење, напишите га и објавите у медијима.

  4. Дакако, мишљења о идентитетском су различита, што сведочи ДПС кадар Жељко Рутовић, који је у једном свом тексту из 2013. рекао:

    “U vremenu ontološke upitanosti o statusu realnosti i situaciji gdje razvoj neuronauke podstiče ekstremno konstruktivističke teorije, svrhovita su pitanja o karakterologiji čovjekovog postojanja u današnjem svijetu. Je li danas zaboravljen čovjekov ontološki temelj, odnosno da li su procesi percepcije i saznanja, tj. emocionalnog i socijalnog razvoja, dominantno uslovljeni – generisani, tehnološko-informacionim ekstenzijama koje se neupitano inkorporiraju u našu tjelesnu mapu.

    Tehnička prefiguracija produkuje fantazme infantilne manipulativne projektnosti s onu stranu i logosa i etosa. Smisao egzistencije, želi se ovim kazati, gubi autonomnost i izvornost djelatne strane čovjeka. Perpetuiranjem širokog opsega tehničko-mašinskog u, fukoovski rečeno, društvu nadzora, gubi se identitetsko kao osnova subjektalne datosti.”

    🙂

    • danilo stojanovic

      G. Grubac. Ovo vam je, izgleda, lterarni brat – po logoreji? Ili, bolje reci, praznoslovlju? Doduse, vasi tekstovi su ipak laksi za citanje od ovog pseudo-filosofskog proservanja. No, jedna lasta ne cini proljece, tako da opet grijesite u dokazivanju. Skidam kapu vasem trudu i naporima u istrazivanju i selekciji dokaza za vase teme, ali, vasa argumentacija zaista nije na nivou? Poradite malo na logici. Posto ste inzenjer (?), cudi me da tako lose izvodite zakljucke?

      • Ове последње реченице ме наводе на закључак да се бавите хипнозом.

        Некако не дјелује. Можда треба више тренирати? 😉

  5. “Ne samo da prihvatam, već snažno promoviram ideju “nacionalnog oslobodjenja” kao mikrokozmosa – paradigme – globalnih odnosa tijekom stoljeća, ili kao razjašnjenje konteksta razvijajućeg kulturološkog pluralizma. U ovom smislu politicki rat koji se vodi između natjecateljskih etno-religijskih partikularizama, imenovan kao “rat za sopstvo”, a što je tek eufemizam za ono što se izdešavalo, tek je njezin frankensteinovski izgled. Stoga podrška modelu i paradigmi nije tek pitanje izbora, već pitanje na kojemu se razlama ili spaja slika modernog svijeta, osnažujući ili slabeći povjerenje u jedinstvo tog svijeta.

    Nažalost, u stanju jedne tunelske vizije svijeta i prevalirajuće filozofije čopora u posljednjih petnaestak godina na ovim prostorima, te odsustva istinskog kritičkog duha i jednog takovrsnog otvorenog i kritički nastrojenog modela mišljenja, kao i relevantne literature i časopisa s ovog područja, suočavamo se sa situacijom uspostavljenih nakaradnih kriterija koji su zapravo posve strani biću gradjana i koji predstavljaju njegovu depravaciju, a ne nikako pravilo kakvim se danas nadaju.”

    😉

  6. danilo stojanovic

    Blazeni siromasni umom, njihovo je carstvo srpsko.

    • Али је зато, Стојановићу, тренутна власт у Црној Гори богата умом и митом уместо митологије. Мислим на мито од КАП, и тако то… 🙂

  7. danilo stojanovic

    Ubrzo, 25. jula, CK KPJ upućuje Proglas narodima Jugoslavije, radnicima, seljacima, građanima, da se odupru fašističkom osvajaču….. “Srbi, Hrvati, Slovenci, Crnogorci, Makedonci i drugi, sad je kucnuo čas da se oslobodite nesnošljivog i omrznutog fašističkog ropstva!”…

    “Na ustanak, srpski narode! Ugledaj se na Crnogorce, narod koji je ustao da zbaci okupatorski jaram!” – kaže se, pored ostalog, u Proglasu.

    A Tito, jedan od najistaknutijih vojskovođa u antifašističkoj borbi, reče: “Crnogorski narod je u toku oslobodilačke borbe dao nebrojene žrtve, a njegovi sinovi i kćeri učinili su velika herojstva. Sjećam ih se kad su ginuli na Sutjesci i kad su valovi te rijeke nosili mladiće i djevojke, pokopavajući ih u svojoj utrobi. To su bili veliki dani na koje crnogorski narod ne može i ne smije nikad zaboraviti”. … (S,Vukovic, Vijesti).

    g. Grubac, Kako to da su komnuisti (KPJ) – prije cuvenog “Djidovog stvaranja Crnogoraca” – pisali da su Crnogorci razliciti NAROD od Srba? Doduse to je bilo i prije one njihove, posljeratne, apsurdne lazi da je ustanak poceo u Srbiji, nedjelju dana ranije, (sa ubistvom zandara)? A da no. Cus ko moze bilo sto bolje i prije ucinjeti od Srba? Da li se vi (veliko)Srbi ikada umorite od laganja? I kradja i prekradja tudjih istorija?

    • Стојановићу, побркали сте тему. О томе што сте сад напричали иде следећи текст. То је текст о комунистима, Ђиласу…

    • Што се тиче Броза, он ме уопште не интересује, нити то што је говорио. Он је био прилично незнавен и напаљен, а на другој страни- безочни убица и комуниста и грађана.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register

VIDEO

© 2000 - 2017 PCNEN. All Rights Reserved. Log in -