Zabluda o postistini

Pišu: Rune Møller Stahl i Bue Rübner Hansen The Jacobin

mediji_kapitalizamBregzit i Trampova pobeda, koje su liberalni mediji smatrali čistom glupošću, pogodili su ih kao grom iz vedra neba. Kako su glasači mogli da prkose tolikim upozorenjima mudraca, štrebera i poznavalaca činjenica? Skoro jednoglasno su odgovorili: „Živimo u doba koje karakteriše post-činjenična politika“. Forsirana od strane velikih medijskih organizacija kao sto su Forbs i Njujork tajms, „postistina“ nedavno je postala reč godine prema Oksfordskom rečniku. U nedavnom članku „Postčinjenična nacija“ koji je izašao u Hafington postu, kratko i jasno je objavljena ova ideja: „Najveći problem naše budućnosti nije politički, nije ekonomski, nije čak ni racionalan. On je borba činjenica i fikcije.“

Liberalni pisci primenjuju svoje različite verzije „postistine“ – reči koje odjekuju poput eha na društvenim mrežama, dominacija lažnih vesti, ravnodušnost javnosti na očigledne političke laži ili problem sa milenijalcima – kako bi objasnili šta se to dogodilo ove godine u Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD-u. Svi se slažu, ipak, da birači i političari sve više poriču činjenice, manipulišu istinom i preferiraju emocije u odnosu na stručnost.

Oni takođe ne znaju kako smo ušli u ovaj postčinjenični svet niti kada se doba činjenica, koje je moralo da mu prethodi, završilo. Da li je to bilo 2000-tih kada je ceo svet raspravljao o imaginarnim oružjima masovne destrukcije pre nego što je na prevaru uvučen u rat? Ili je to bilo devedesetih kada je „Levinski“ skandal preplavio novine, a SAD se uspaničile zbog super-predatora i „krek beba“? A možda su to bile Reganove osamdesete sa svojim tajnim ratovima u Centralnoj Americi, aferom „Iran-Kontra“ i poricanjem epidemije side. Ili možda moramo da odemo još dalje do Niksonove čuvene izjave sedamdesetih kako on nije prevarant, do zakona i reda Džordža Volasa iz šezdesetih ili možda čak do Makartijeve hajke na levičare pedesetih.

Kao što to biva, činjenice jednostavno ne podržavaju dijagnozu da smo iznenada ušli u postčinjenično doba. Panika, masovna histerija i političke manipulacije su sa nama već duže vreme i trebali bi da budemo skeptični prema tvrdnjama o epidemiji lažnih vesti iz ruske kuhinje kao i prema ideji da je Hilari izgubila izbore zbog društvenih mreža.

U stvari, nostalgija liberala za činjeničnom politikom se čini dizajniranom za maskiranje njihovog sumnjivog odnosa sa istinom. Navodno poštene tehnokrate i menadžeri – koji su doneli neoliberalne mere sa istom surovošću kao i nihove desničarske kolege – oslanjali su se na odredjeni skup činjenica da zataškaju istine koje su odbili da priznaju.

Nema alternative

Čini se da su devedesete u centru ove liberalne nostalgije koja se, kao i sve nostalgije, tiče prošlosti koja nikada nije ni postojala. Posle pada Berlinskog zida i odumiranja radikalne politike, slogan Tačerove „Nema alternative“ postao je činjenica. Dok danas Fukujamina ideja o „kraju istorije“ izgleda apsurdno, neko vreme su on i Tačerova opisivali svet onakav kakav je: nije više preostalo političkih pitanja koje bi podelile zapadne elite, i sve što je političarima ostalo da urade je da izlistaju činjenice i sprovedu najbolju politiku.

Tehnokratska opsesija činjenicama, međutim, počiva na premisi postistine. Ona polazi od uverenja da vrednosti ekonomskog liberalizma – pravo na privatnu svojinu, valorizacija sopstvenog interesa i formalna sloboda bez materijalne jednakosti – najbolje opisuju ljudsku prirodu. Na osnovu toga liberalna ekonomija se posvećuje sagledavanju ljudske prirode kroz istoriju definišući ovaj pokret kao napredak.

Devedesetih se liberalizam povukao iz Hladnog rata i zauzeo svoje mesto kao ortodoksna dobra vladavina. Pošto su naizgled bitku činjenicama dobili liberali, oni više nisu gledali na demokratiju kao na mogućnost za debatu, već kao na tržište. Njihovi politički proizvodi su bili dizajnirani da privuku najveći deo biračkog tela, dok su istovremeno išli kursom koji se podudarao sa definicijom kapitalističkog napretka. Oslanjajući se na metode potkrepljene činjenicama kao što su fokusne grupe i ankete, razvili su triangulaciju – strategiju koju je razvio Klintonov savetnik Dik Moris kako bi pozicionirao svog kandidata van podele na levicu i desnicu – i zauzeli politički centar.

Ekonomske i kulturne elite su se složile da upravljanje ljudskim resursima i njihovom raznolikošću, u kombinaciji sa korporativnom društvenom odgovornošću bi rešili problem polne i rasne diskriminacije. Pojava prvog sajta i rastuća ekonomija znanja su ubedili ljude da će obrazovanje na kraju učiniti klasnu podelu zastarelom.

Centrističke tehnokrate kao što su Bil Klinton i Toni Bler bili su pioniri ovog činjeničnog društva. Radije su razgovarali o naučnom upravljanju javnog sektora nego se natezali sa političkim principima ili vrednostima. Prigrlili su lažni progresivizam koji je bio zasnovan na profitu i odbili bilo koji predlog koji se nije sviđao političkom centru. Kako su liberali preuzimali vlast nad činjenicama, gurnuli su socijalne sukobe u nematerijalnu dimenziju, u domen vrednosti. Tako smo umesto borbi za dominaciju i eksploataciju dobili kulturne ratove. Tamo napredne vrednosti nisu imale uticaja; prodate su sa osećajem moralne nadmoći a zatim izdate od strane beskičmenjačke triangulacije i politike koja je podrivala blagostanje države i organizovanu radničku klasu.

Izgubljeni u činjenicama

Prva pukotina u ovoj činjeničnoj utopiji pojavila se početkom novog milenijuma. Desničarski ekstremi na čelu sa Foks vestima, teoretičarima zavere i televangelistima bili su dosta marginalizovani dok 11. septembar nije bacio SAD – i liberale i konzervativce – u patriotsku masovnu histeriju koja je kulminirala sa dva jadno isplanirana rata.

Liberali nisu mogli da se suprotstave veštoj politizaciji činjenica koju je sprovela Bušova administracija. Centristička opozicija ratu manifestovala se pitomim diskusijama o UN mandatima i prigodnim inspekcijskim procedurama. Bušov savetnik Karl Rouv je izjavio: „Mi smo sada carstvo i kada delujemo mi stvaramo našu sopstvenu realnost“. Izgubljene u činjenicama demokrate nisu mogle da nađu alternativu.

Za poražene liberale izbor Obame za predsednika predstavljao je povratak racionalnosti. Ali ubrzo nakon što je stupio na dužnost pokret „Čajanka“ , poricatelji klimatskih promena i konzervativci koji su nezadovoljstvo elite okrenuli u svoju korist, dostigao je nove nivoe u izvrtanju činjenica. Donald Tramp je odbio da prihvati Obamin rodni list kao i DNK dokaze koji su pet muškaraca nepravedno osuđenih za silovanje i pokušaj ubistva žene u Central parku oslobodili optužbi; kongresmen je bacio grudvu kako bi opovrgnuo klimatske promene; obmanjujući video umalo je ostavio organizaciju „Planirano roditeljstvo“ bez prihoda.

Liberali su našli utehu u novoj generaciji činjeničnih heroja: Nejt Silver koristio je biračke podatke i statistiku kako bi predvideo situaciju na političkom polju. „Voks“, na čelu sa Ezrom Klajn i Metjuom Iglesiasom obećao je da će objasniti čitaocima kako bi im komplikovaniji sistem glasanja išao u korist. Čak i komedija – sažeta u Džon Stjuartovom mitingu za povratak društvenog zdravlja – počela je da se zasniva na činjenicama. Za ove liberale opsednute činjenicama politička vatrenost je uzrokovala probleme koje je samo racionalnost umela da reši.

U isto vreme istorijski događaji počeli su da dovode liberalne istine u pitanje. Finansijski krah iz 2008. otkrio je neuspeh liberalne ekonomije. Pokreti „Okupirajmo Vol strit“ i „Crni životi su bitni“ bacili su svetlo na strukturalne probleme koje triangulacija i menadžerizam ne samo da ne mogu da reše, nego i odbijaju. Ovi događaji otkrili su zašto liberali toliko insistiraju na činjenicama: koristili su ih selektivno i u svom interesu, spremni da ignorišu nepogodne istine, a svoje insistiranje na činjenicama stavljali su van konteksta partijske politike i predstavljali ga kao naučni menadžment društva.

Ljudi koji žale za dobom političke istine pripadaju ekstremnom centru. To su tehnokrate i administratori koji sumnjaju u iskustva i patnje običnih ljudi sa istim žarom kao i krajnji desničari. Oni se užasavaju ovog postčinjeničnog konzervatizma, ali se slažu na mnogim ekonomskim poljima. Centar se rastegao na desno, tako da su liberali završili tražeći iste reforme, mada ovog puta sa ljudskim likom: privatizaciju penzija, školske vaučere, čarter škole, fiskalnu surovost tokom recesije, a sve više i više bestidno smanjenje poreza za bogate.

Povratak politike

Predsednički izbori otkrili su prazninu liberalne politike zasnovane na činjenicama. Kampanju Klintonove nadjačao je kandidat kojeg su procenili za savršenog protivnika. Prvo, mislili su da će Trampova vulgarnost da uradi posao za njih, a onda su sve svoje snage uložili u otkrivanje njegovih laži.

U svemu ovome nisu ponudili nikakav boljitak, suzbijajući jednu važnu istinu: ne možemo da svedemo politiku na dobro upravljanje i ispravnu statistiku.

Sada su liberalni centristi izgubili dodir sa realnošću dok nostalgično opisuju prošlost kada su njihovi protivnici bili pristojniji i poštovali njihove odabrane činjenice. Neki su čak vrlo ironično počeli da ulepšavaju dela poznatih republikanaca kao što su Regan i Buš.

Trampova pobeda ne dokazuje da glasači mrze istinu. Ona samo pokazuje da dovoljan broj njih preferira patološkog lažova koji obećava promene od tehnokrate koja održava status kvo i prikazuje činjenice na liberalan način. Vreme je da prestanemo da krivimo lažne vesti i shvatimo zašto mnogi veruju u njih. Jednostavan razlog je da su političari prokockali poverenje ljudi time što nisu obraćali pažnju na njihove interese. Povratak liberalnim istinama neće pobediti nazadnog demagoga koji sada vodi zemlju; samo će preporod demokratije koja bi izazvala i Trampovu autoritarnost i liberalni menadžerizam to učiniti.

Ovakav pokret bi krenuo od istina koje su najneprijatnije i za konzervativce i za liberale: ljudi se pate i bore za bolji život; ne može biti slobode bez jednakosti. Kada shvatimo da nam znanje pomaže da menjamo stvarnost, činjenice će ostati bitne kao i uvek.
Kontrapress

Objavio/la na 08:09. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register

VIDEO

© 2000 - 2017 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-