Javlja: Dejan Kožul

Prvi ovosezonski KUPEK snimili smo na istom mestu gde i prošli, odnosno poslednji onosezonski. Opet smo otvorili vrata sjajnog, skrivenog pozorišta „Le Studio“ gde nas je dočekala Sanja Maljković, koja je uz svog francuskog prijatelja Žan-Batistu Demarinjija, osnovala ovo pozorište i koja mu udiše život. Zajedno su načinili pozorište koje je izvan svih nama poznatih puteva kojim pozorišta idu. Priča je ovo o ljubavi prema poslu, prema pozorištu, o želji da se pozorištem dopre do društva i o želji da se to društvo učini boljim kako sutra ne bi morali tražiti neko drugo mesto za život i rad.

Poslednji KUPEK pred odlazak na odmor snimali smo u Le Studiju gde smo prethodno pogledali predstavu „Doček“ Hleb teatra.Obećali smo, kako vama, tako i Sanji koja nam je i tad otvorila vrata da ćemo prvi ovosezonski KUPEK posvetiti ovom neobičnom pozorištu, barem za naše uslove i naše poimanje pozorišta.

Svratili smo ponovo u Le Studio, skrovito mesto na donjem delu Dorćola, mestu prepoznatljivom po zanatskim radnjama, po starim kućama koje još odišu onim starim Beogradom, baš kao što i sam Le Studio odiše nekim drugim vremenom, a sam duh tog vremena priziva i nameštaj koji su pribavljali po potrebi.

Pozorište je nastalo 2013. godine i to sasvim slučajno, kako nam je Sanja rekla:

„Žan i ja smo imali organizaciju „Kroz Prozor Fabrika“ od 2008. godine, kroz koju smo imali želju da se bavimo pozorištem. Prva ideja je bila da oformimo tim i da igramo po drugim pozorištima po gradu. Ovaj prostor smo uzeli da rentamo zbog škole glume „Slobodna dramska akademija“ koju smo vodili. Nismo mislili da može da postane pozorište. Imali smo probu predstave „Jedan zarez nešto“ koju smo trebali da igramo u pozorištu i pozvali smo naše prijatelje da dođu da pogledaju probu. Desilo se pozorište. Samim tim što se tu okupilo nekih 15- ak ljudi, što smo odigrali predstavu ispred njih je bilo dovoljno da ovaj prostor, za koji smo smatrali da nije prikladan postane pozorište, to postane. Nakon toga su nam svi rekli da pokrenemo ovde tu priču i shvatili smo da je to to što želimo. Uložili smo neko vreme da sve spremimo i napravimo pozorište. Tako je sve počelo. Uvek smo želeli da imamo naš prostor. Nismo znali da je moguće da se desi tako brzo. Odjednom se otvorila ta mogućnost i uložili smo snagu, vreme i ljubav i napravili pozorište sa redovnim repertoarom, izgradili tim, prostor da izgleda ovako kako izgleda. Imamo redovan repertoar sa dve predstave nedeljno. Osam predstava je iza nas. Imamo redovnu publiku koja se širi…“

Osam predstava i to osam raznovrsnih predstava, pa čak i devet ispraviće se u nekom trenutku Sanja, a uz sve to i nekoliko gostujućih predstava gde glumački asambl čine ne samo glumci već i publika koja fizički, a često i u svakom drugom pogledu čini jedno sa glumcima.

„To je nešto što jeste delimično posledica prostora ali je i naša potreba. Glumac je na metar od publike, a nekad i u publici. Ta činjenica da je sve tako jako blizu, da ne postoji izneta scena, čini da su predstave više žive i direktnije su. Od početka negujemo to pravilo da posle predstave pozovemo ljude da ostanu, da se upoznamo i to funkcioniše. Uglavnom ostanu, pridruži se kasnije i umetnički tim i često se razgovor nastavi dugo. Tako se počne sa razgovorom o predstavi a završi se na mnogim drugim temama. Tako se gradi neka vrsta zajednice i ti ljudi se često vraćaju, pozivaju druge…Na taj način se širi to što „Le Studio“ želi da neguje.

Sanja je zadužena za scenografiju, a prepričala nam je i kako je od arhitekture došla do ovakvog jednog pozorišta. A zanimalo nas je i kako biraju predstave ili predstave biraju njih?

„Da, možda su birale nas. Mislim da je i jedno i drugo. Žan je zadužen za umetnički odabir predstave i svaki put budem iznenađena kako je njegova odluka meni bliska i čini mi se kao da me pitao. Žan prati i osluškuje naša kretanja. Svi mi idemo u istom pravcu jer zajedno radimo, razgovaramo…Taj razvoj je prirodan i svi se prepoznajemo u njemu. A kako biramo? Tako da predstave budu popularne, na neki način. Ne želimo da se obraćamo uskom krugu ljudi nego želimo da pozorište pripada svima, da vratimo tu društvenu funkciju pozorišta koju je kultura, ne samo pozorište, izgubila. Izgubila je tu odgovornost. Preuzeli smo ulogu da kreiramo sliku društva i da kreiramo društvo na neki način. Sa jedne strane su sve naše predstave na neki način popularne, a sa druge strane postoji umetnička linija koju istražujemo i koja nas zanima.

Ispitujemo je i sa rediteljskog, scenografskog i muzičkog ugla. Neke predstave se bave društveno-političkim temama za koje smatram da je važno da govorimo. Tako je nastala „Nemam da platim, neću da platim“ koja govori o položaju radničke klase danas, koja govori gde su ti ljudi u današnjem društvu i više kako i šta oni danas treba da rade. „Istrajnost“ je na neki način društveno-politički značajna predstava zato što jeste nastala iz improvizacije, potrebe da mi prvo razmislimo gde smo, da li želimo da ostanemo ovde, da li želimo da idemo. Istrajati ili ne? Postoji znak pitanja na kraju. Tako se zove projekat: „Istrajati?“. Preispitujemo se gde smo, da li treba da ostanemo ili da idemo, šta je to što nas je izgradilo i kako da se nosimo sa tim? To su neke društveno-političke teme koje nas muče i samim tim imamo potrebu da se bavimo tim i da delimo svoje doživljaje više nego zaključke. Ne želimo da kažemo kako treba nego, baveći se time da se preispitujemo i da pokrećemo razgovor o tim temama.“

I da ne otkrivamo sad čitav razgovor. Ovo je valjda dovoljno dobra pozivnica da nam se pridružite u razgovoru u KUPEK-u # 160 (https://www.mixcloud.com/dejankozul/kupek-160-sanja-maljkovi%C4%87-le-studio/)i da prvom prilikom, a to možete lako otkriti na web stranici Le Studija (http://lestudio.rs/) svratite, pogledate i učestvujete u nekoj od predstava. Ovo je pozivnica i da se priključite u edukativni program „Le Studija“ jer su konkursi za školu glume često otvoreni. Možete plakati, možete se smejati, vrištati i skakati od sreće. Sve vrste emocija su više nego dobrodošle, baš kao i Vi.