Bezimena

Dvadesetogodišnjakinja, kratke neuredne kose boje zrelog ječma, danima je sjedjela na klupi u Njegoševom parku, nevidljiva za bilo koga ko je prolazio ili sjedio tik do nje. Na tu klupu je doveo mladi pisac baš onoga dana kada je dobio ponudu da se prihvati dužnosti direktora izdavačke kuće u nastajanju.

U ušima joj je bubnjao Velvet Underground i meketavi glas tada mladog Lua. Sasvim je lako mogla da se zamisli kako pije sangriju u parku sa gospodinom Ridom. Zašto se pisac baš odlučio za Velvet Underground, ostaje nejasno. Njegova junakinja je uvjerena da mu je to jednostavno prvo palo na pamet.

Nije bila nervozna, iako nije znala čekati baš najbolje na svijetu. Bila je sigurna da će se on pojaviti iz čista mira i imati neki od uobičajenih suludih izgovora (kao prošlog puta kada je tvrdio da ga je uhvatio loš trip da će da umre ako izađe do paba i vidi djevojku u žutom kaputu). Ili ono kad je ostavio u društvu ulične bande u nastajanju, koja se bila nameračila da baš nju pošalje u prvu akciju.

I taman kada joj je postalo svejedno, on je banuo i rekao da bi mu priča koju je počeo pokvarila reputaciju.

„Koju reputaciju, faco?“, pitala je cijepajuci se od smijeha. „Onu najmlađeg dobitnika ‘Trinaestojulke’ ili pijanca koji u ‘Berlinu’ pederima recituje stihove, hahahaha“.

„Ja ne mogu ništa prepuštiti slučaju i nemaru književnih kritičara. Sam dubim svoje ime u monolitu istorije“, rekao je i zagrcnuo se od povećeg gutljaja bavarie.

„Znači, problem su Borhes, Kafka, Bardžis, Kami? Pred njima ćeš pokvariti reputaciju?’“- nastavila je da provocira.

Blenuo je u nju toliko dugo da su joj se počeli sušiti kapci. Prestala je da se smije.

„Znači, odustaješ? Je li zbog mene?“, pitala je hladno.

„Strpi se još malo, molim te. Ne želim da te uvučem u priču zbog koje bih se sjutra kajao“, rekao je i iskapio limenku.

„Kajaćeš se samo u slučaju da ništa ne uradimo. Znaš dobro šta te čeka u suprotnom“, zarežala je.

„Dobro“, pokušao je da zvuči pomirljivo. „Evo, reci, gdje bi voljela da kreneš sa ove klupe“.

Pogledala ga je zadovoljno i naredila: „Vodi me kod tebe kući. Hoću da se napijemo i slušamo ploče.“

Ustao je i nespretno ljevicom šutnuo praznu limenku bavarie u obližnji grm. „Zvuči mi prilično banalno da pisac svoju junakinju s klupe u parku odvede pravo kući da piju i slušaju ploče.“

„Slušati ploče u 21. vijeku može biti sve samo ne banalno, Johnny. Od svih ljudi barem ti to treba da znaš“,  rekla je suvo.

„Johnny! Zašto me zoveš tako, kad znaš moje pravo ime?“

„Zato što ćeš me na kraju ostaviti da trunem u prašini i neću željeti da ti se sjetim imena. Hoćemo li?“

„Hoćemo“, reče i nemarno počeša čelo. „Samo da znaš, obično poslije pijanke ubijam svoje junakinje“.

Objavio/la na 14:16. Objavljeno u Blog. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2019 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-