Zašto levica ne kapira neoliberalizam: glupane, to je feudalizam!

Autor: Corey Robin

Levičarski kritičari neoliberalizma – ili samo čisto starog neregulisanog kapitalizma – često citiraju čuvenu izjavu Margaret Tačer (Margaret Thatcher): „Ne postoji nešto takvo kao što je društvo“ („There is no such thing as society“), kao dokaz neprijateljske nastrojenosti neoliberalizma prema svemu što je kolektivno. Neoliberalizam, kaže se dalje, daje slobodu individui da se bori za sebe, uskraćujući joj podršku društva (vlade, susedsku solidarnost, itd.) da bi mogla da dokaže na tržištu od čega je napravljena.

Ali ovi kritičari često ignorišu „sitna slova“ onoga što je Tačer zapravo rekla u tom čuvenom intervjuu iz 1987. za, ‘de ga nađe, Woman’s Own. Evo šta je prethodilo tom zloglasnom citatu:

Ko je društvo? Takvo nešto ne postoji! Postoje pojedini muškarci i žene i postoje porodice…

Ta poslednja fraza („i postoje porodice“) je ključna. Nasuprot popularnom (ili barem levičarskom) mitu, neoliberali nisu nesputane individue. Na mnogo načina, oni se ne razlikuju od tradicionalnih konzervativaca: to jest, oni pojedince vide kao usađene u društvene institucije poput crkve ili porodice ili škole – sve institucije koje su, to treba reći, hijerarhijske i nedemokratske.

Tačer nije u tome usamljena. Uprkos njihovom individualističkom razmetanju, libertarijanci – posebno oni koji su tržišno orijentisani liberatarijanci koji se s pravom smatraju za vodeće teoretičare neoliberalizma – često iznose istu tvrdnju. Kada ti libertarijanci pogledaju na društvo, oni ne vide uvek izolovane ili autonomne pojedince; oni će najverovatnije videti privatne hijerarhije poput porodice ili radnog mesta, gde otac upravlja svojom porodicom i gazda svojim radnicima. I to je, pretpostavljam (iako je sigurno neophodno dalje istraživanje), ono što oni misle i vole u vezi sa društvom: da je to arhipelag privatnih vlada.

Evo Miltona Fridmana u Kapitalizmu i slobodi:

Krajnja operativna jedinica u našem društvu je porodica, a ne individua. (32; takođe vidi 13)

A evo Ričarda Epstajna u članku „Libertarijanizam i karakter“ iz zbirke eseja o konzervatizmu, koju je uredio Piter Berkovic:

Bila bi greška velikih proporcija pretpostaviti da su pravna pravila dominantna sila u oblikovanju individualnog karaktera; daleko je verovatnije da će porodica, škola i crkva biti moćni uticaji. Ljudi koji upravljaju ovim institucijama upotrebiće svoj uticaj da naglase bilo koju koncepciju dobra koje se drže, bez obzira kakav bio zakon.

Puno sam razmišljao o ovim tekstovima dok momci debatuju na temu neoliberalizam protiv socijal demokratije, i za šta se zalaže neoliberalizam. Ono što se često gubi u tim debatama je ono što mislim da je prava, ili barem glavna, pokretačka snaga neoliberalizma, sudeći po nekim od njegovih najinteresantnijih i najvažnijih teoretičara (i njegove konkretne prakse): to nije oslobađanje pojedinca ili deregulacija tržišta, već prebacivanje moći od vlade (ili barem onih vladinih sektora poput zakonodavstva koji izisuju ili polažu pravo na demokratski legitimitet; planiram da kasnije kažem nešto o Hajekovom kratkom izlaganju o neizabranom, neodgovornom sudstvu, koje ima sve karakteristke srednjevekovnih sudija koji su primenjivali običajno pravo, slično „zakasnelom feudalizmu“ iz 19-vekovne američke države, tako brilijantno analizirane od strane Karen Oren ovde) na privatni autoritet očeva i vlasnika.

[Slede redigovani odlomci Robinovih odgovora na komentare čitalaca njegovog bloga]

1. Ja ne mislim da je neindividualistička strana libertarijanizma prosto ili striktno strateški ustupak gemeinschaftistima ili nešto što pobuđuje gnev potonjih. Niti mislim da je on praktična posledica inače prastare teorije. Ako se vratite na Hajeka, na primer, vi tamo uopšte nećete naći vrlo snažni individualizam (on, u tom pogledu, nije Fridman ili Nozik). Kolektivnost se provlači kroz čitavu njegovu teoriju znanja, kako tržišta šire znanje, kako u društvu dolazi do napretka i poboljšanja. Na mnogo načina, njegova teorija istorijskog razvoja strašno liči na Djuijevu, što u određenoj meri ima smisla. Ipak, ja mislim da je socijalna/kolektivna dimenzija liberatarijanizma daleko više intrinzična nego što to ljudi na levici shvataju (takođe pogledajte u tom pogledu Mizesa; nije toliko sofistikovan kao Hajek ali je ipak relevantan; na početku „Socijalizma“ ima čitavo poglavlje o ulozi i centralnosti porodice). Naravno, biti samo kolektivista/socijalan u orijentaciji teško da nekog čini feudalnim, ali ja mislim da je važno da uočimo da je socijalna dimenzija u neoliberalizmu, ili liberalnoj misli, prilično naglašena. I ako uzmete za ozbiljno kritiku Nozika Suzan Okin (zapravo njegova teorija vlasništva posredstvom rada bi značila da žene poseduju svoju decu), što ja činim, onda u najboljem slučaju postoji neispitano slepilo u pogledu porodice, i patrijarhata, čak i kod najindividualističkijih verzija libertarijanizma.

2. Ja mislim da mi odustajemo od razmatranja pitanja feudalizma zato što pretpostavljamo da stvari poput privatne imovine, tržišta, ili najamnog rada nisu postojale za vreme feudalizma. Postojale su. I u stvari, kako Oren pokazuje, čitav zakon gospodar/sluga (a ne, kao što su ljudi poput Horovica i drugih tvrdili, ugovorni zakon), koji je strukturisao odnose zapošljavanja u SAD sve do 20. veka, ima korene u srednjem veku, kada nastaje najamni rad, kao što je svima poznato na manjem obimu. Dakle deo onoga što je ovde neophodno je da se ponovo ispita šta je to feudalizam.

Takođe, tu je i „difuzna moć“ kao osnova Hajekove misli. Naravno disperzija moći ima duboke korene u feudalizmu. Monteskje, koji je bio jedan od njegovih najranijih i najvažnijih teoretičara u moderno doba, mnoge svoje ideje o tome je preuzeo od feudalizma. Mada neću reći da je to prosto feudalna ideja, ona ima feudalne odjeke i konotaciju. Setite se, Tokvilova kritika francuske revolucije se sastojala u tome da je ona samo oponašala centralizacijske tendencije monarhije, koje su same bile usmerene na prethodne feudalne formacije koje su (navodno) bile pluralnije i uključivale su mnogo disperziraniju moć.

3. Što se tiče onoga šta je danas feudalno, mislim da su to dve stvari. Prvo, to je usađena hijerarhija nejednakih, iako bih rekao da nema baš mnogo reciprociteta. Kao što sam pokušao da kažem na drugom mestu, postoje duboko lični odnosi dominacije, na radnom mestu, koji uopšte nisu apstraktni ili individualistički. Možda postoji individualistička retorika koja se lebdi nad njima, ali realnost je suprotna (i mislim da možete videti nešto od te realnosti u teoriji samog neoliberalizma; pogledajte Hajekov Ustav slobode o stvaraocima bogatstva i stvaraocima ukusa). Drugo, što je još važnije za moju poentu, neoliberalni teoretičari poput Hajeka uopšte nisu protiv države. Oni žele – i to postaje prilično jasno u Hajekovom delu Pravo, zakon i sloboda, tom 1. – državu u kojoj zakonodavstvo ima vrlo malu ulogu ali sudije imaju vrlo veliku ulogu. I ne sudije koji primenjuju ili konstruišu statutarni zakon, već sudije koje primenjuju nekakvu vrstu običajnog prava, pozivajući se na njegov „duh“ da bi oborili bilo šta u statutarnom zakonu za šta smatraju da je u suprotnosti sa večitim poretkom zakona (individualni delovi zakona mogu da evoluiraju i da se promene, ali veći poredak mora opstati). Ako čitate Oren, videćete da ta ideja pravosuđa koje upravlja spletom odnosa na radnom mestu putem pravilne upotrebe običajnog prava – i totalno nepopustljiv za Zakon ili čak Ustav – to je suština „zakasnelog feudalizma“ u Americi.

Sudeći po Oren, to je ono što je trebalo da sruši radnički pokret i Vagnerov zakon. Ja neoliberalizam vidim primarno kao nastojanje da se ostvari povratak na tu vrstu zakasnelog feudalizma.

[…]

Mislim da je u tome problem, koji smo nasledili od marksističkih i drugih oblika društvene misli, u tome kako mislimo o istoriji: mi idemo od feudalizma do kapitalizma i čegagod. Ali Šumpeter je smatrao – i Arno Majer to pokazuje u svojoj knjizi „Istrajnost starog režima“ (Persistence of the Old Regime) – te kategorije su daleko rastegljivije nego što mislimo. Mnoge aristokrate se adaptiraju i usvajaju kapitalizam, a mnogi buržuji epater l’aristocratie.

Kontrapunkt/Coreyrobin

Objavio/la na 10:04. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2018 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-