Slavoj Žižek

Da li smo svi svesni u kakvoj se dubokoj krizi nalazi levica? Postoji određeni tip ortodoksnog Marksizma, znate onu priču o partiji radničke klase itd. Recimo, da sam ja član nekog tajanstvenog centralnog komiteta vladajuće klase, koji ima puno para, gde se odlučuje koga ćemo finansirati kako ne bi bilo nikakvih promena, ja bih finansirao dogmatske marksiste. Finansirao bih ljude koji govore o komunističkoj partiji radničke klase, koji ne žele da pogledaju šta se dešava.

Šta hoću da kažem? Razmislite o tome šta se desilo u poslednjoj deceniji. Do pre tri-četiri godine, mi na razvijenom Zapadu, i pored svih problema, imali smo makar iluziju ako ne i realnost nekakve socijalne države i relativnog prosperiteta. Dakle, tipično ponašanje radikalne levice bilo je da glumi Kasandru. Govorili su: ovaj prosperitet je iluzija, videćete vi, izbiće kriza i onda će doći naš trenutak. Pa, nosite se – kriza je tu, pokažite mi jedan konkretan izvodljiv predlog radikalne levice. Ja ne znam za takav predlog. A pažljivo to pratim. Od Okupiraj Volstrit, pa preko prijatelja koji su nedeljama bili na Tahriru, u Grčkoj…

Ljudima treba otvoreno reći da priznaju da je 20. vek završen. Mi, intelektualci, treba da prestanemo da blefiramo. Mi nemamo odgovore koji se od nas očekuju. Duboko sam nepoverljiv prema onim tradicionalnim intelektualcima koji čekaju na „veliki trenutak“. Znate ono: ljudi su zbunjeni, ali u nekom trenutku, desiće se pravi događaj, radnička klasa će ustati, zajedno sa partijom itd. Mislim, ne kažem da će postojeći poredak opstati. Situacija će biti sve gora i gora: haos, kriza itd. Samo sumnjam da će biti tog velikog događaja.

Ako smem da ponovim svoju osnovnu poentu. Upravo danas, kada imamo ove potrese, u pozitivnom smislu, pobune tu i tamo, vidimo koliko je levica potpuno podbacila pokušavajući da uradi ono što je oduvek obećavala: kad nastupi kriza mi ćemo izvršiti kognitivno mapiranje, treba da se uradi to i to itd. Mislim, čak i Siriza, moji dobri prijatelji… Zapitajte se, a ja sam ih to pitao, koji je njihov pravi program. Satima sam razgovarao sa Ciprasom i ostalima. Mogu vam reći da se to u suštini, ako mogu da kažem vrlo ironično, uglavnom svodi na sledeće: treba nam jača nacionalna država, ali ne baš nacionalistička, pomoću koje nećemo baš ukinuti kapitalizam, ali ćemo nekako odstraniti finansijski kapitalizam, malo ga popraviti itd.

Jedini drugi radikalni predlog za koji znam, a koji potiče od levice, da ironija bude veća, jeste predlog za spasavanje kapitalizma. To je ideja o bazičnoj dividendi ili osnovnom prihodu stanovnika (citizen’s income), u Brazilu se to zove renta básica. Van Parijs, koji ovo zastupa, vrlo je jasan. On kaže: kapitalizam je jedina realna opcija, moramo ga prihvatiti. Uzgred, ja se ne slažem s tim. Hoću da kažem, iako je fanatično podržavaju Toni Negri, Majkl Hart i ostali, da li smo svesni da se ova ideja o osnovnom prihodu svodi na ono „i jare i pare“. Dakle, na poslednji očajnički pokušaj da se sačuva istinski kapitalizam socijalne države. Ideja je da putem osnovnog prihoda možemo očuvati produktivnost kapitalizma, a poboljšati ga, učiniti nezavisnijim.

Šokiran sam da ulazimo u pravu krizu, a da ja ne znam, čak ni na nivou debate – a vi me molim vas ispravite ako znate – ni za jednu levu snagu, ne računam neke male sekte… Mislim da principijelni stav može istovremeno da bude najgori oblik oportunizma. Jer vrlo dobro znate  da vas čitav taj pseudo-radikalizam ne obavezuje ni na šta, nego vam samo obezbeđuje jednu vrlo ugodnu poziciju. To je za mene tipična pozicija današnjih levih intelektualaca. Volite revoluciju, ali ona mora da bude makar u Grčkoj, još bolje ako je u Latinskoj Americi. Revolucija mora da bude daleko, da ne remeti vaš život.

***

Slažem se sa Fredom Džejmsonom, koji nije baš stručnjak za ekonomiju, i nekim ozbiljnijim ekonomistima, koji govore da, ako hoćemo da analiziramo današnju novonastalu situaciju, prvo moramo da razmislimo o radikalno izmenjenoj, mnogo značajnijoj ulozi nezaposlenih. Ako su u klasičnoj marksističkoj tradiciji nezaposleni bili neophodna rezervna armija, sada imamo nešto što donedavno nije postojalo – klasu ljudi koji nisu samo trajno nezaposleni, nego i trajno nezaposlivi.

Tipičan primer – u Sloveniji, mojoj zemlji, imamo ih na hiljade. Imate tekstilne radnike koji su radili u fabrici 35-40 godina, i odjednom dobiju otkaz i znaju da su zauvek ispali iz sistema. Dobro, s vremena na vreme dođe neki klon Entonija Gidensa koji vam kaže da sada imate priliku da počnete ispočetka itd, ali vi znate da ste ispali. Ali ne samo to, i evo gde se slažem sa Fredom Džejmsonom. Imamo čitave delove država, pa čak i cele zemlje, takozvane odmetnute države, Kongo, Somaliju itd, koje se nalaze u tom nezaposlenom, isključenom položaju, što ne znači da one nisu deo globalnog kapitalizma. Kongo je savršen primer. Naši mediji ga predstavljaju kao „afričko srce tame“. Jeste, srce tame gde svu proizvodnju minerala kontrolišu korporacije i gospodari rata.

I još jedna stvar. Ne samo što imamo trajno nezaposlene i čitave države, regione, koji su na neki način izbačeni, imamo i nešto što verovatno imate i vi ovde (u Britaniji). Mlade ljude kojima je jasno da su unapred manje-više nezaposlivi. Studirate, školujete se za nešto, i unapred znate da će biti skoro nemoguće da nađete odgovarajući posao. Dakle, prvi zadatak bi za mene bio da nekako proširimo shvatanje eksploatacije, samim tim i proleterskog položaja, da obuhvatimo i ovo. Koliko god blesavo zvučalo, niste samo eksploatisani ako vam kapitalista oduzima višak vrednosti, nego ste na neki način potpuno eksploatisani jer vam je potpuno uskraćen produktivni identitet, pošto čak, paradoksalno, ne možete ni da uđete u igru eksploatacije.

Zatim druga stvar, koja me stvarno rastužuje. Možda je ovde u Velikoj Britaniji malo bolje, ali primećujem jednu tendenciju u mnogim zemljama, od Francuske do moje Slovenije, koja me zaista rastužuje. U Sloveniji smo imali jedan štrajk pre otprilike pola godine. Iako sam ga formalno podržavao, izrazio sam i neke sumnje. Naravno, neki levičari su odmah skočili: vidiš, on je izdajnik. Reći ću vam zašto. U Sloveniji imamo, da to naivno nazovemo, pravu radničku klasu – radnike u tekstilnoj, rudarskoj industriji itd. Oni se ni ne usuđuju da štrajkuju. Štrajk postaje privilegija klase koju ja nazivam plaćenom buržoazijom. Ko se usuđuje na štrajk u mojoj zemlji? Sudije, viši policijski službenici, lekari, državna administracija. Oni znaju da imaju nešto što je danas već privilegija – garantovani državni posao. Naročito ako su u poziciji da vrše, nazovimo to tako, socijalnu ucenu. Znate, svi se plaše kad lekari štrajkuju – šta ako meni pozli itd.

Mislim da je to veliki problem. Imamo štrajkove koji nisu proleterski štrajkovi, nego štrajkovi čiji osnovni socijalni zahtev glasi: želimo da zadržimo svoju poziciju iznad radničke klase. Želimo da izbegnemo proletarizaciju, da ne postanemo kao oni. U Sloveniji je to bilo brutalno jasno. Univerzitetski profesori kukaju – ovo je užasno, kako da preživim sa 2.000 evra mesečno. Niko nije ni spomenuo hiljade nevidljivih radnika koji su toliko očajni da, kad štrajukuju, a štrajkovali su u nekim preduzećima, znate za šta štrajkuju? Za stečaj. Jer znaju da će se, ako preduzeće ode u stečaj, makar računati u nezaposlene, dobiće nešto novca. Ako ne, nalaze se u sumanutom položaju gde već 6-7 meseci ne dobijaju nikakvu platu, ama baš ništa. Zar to nije žalosno? Oni se jedino usuđuju da štrajkuju kada treba da primoraju preduzeće da objavi stečaj.

Dakle, ovde treba izbegavati oba ekstrema. Jedan bi bio maoistički ekstrem, koji glasi, kao što je Mao rekao, da danas imamo kapitalističke i proleterske nacije – treći svet protiv prvog sveta. Drugi ekstrem su intelektualni radnici.

Mislim da je tu pozicija Tonija Negrija pogrešna. Njegova pozicija je da sve polaže na taj postmoderni kapitalizam – digitalne kompanije, intelektualne radnike. Bio sam prilično šokiran kada sam video intervju s njim na televiziji u Veneciji Mestre. Prolazio je, a kamera ga je pratila, pored nekog preduzeća gde su radnici štrajkovali. Klasična radnička priča, preduzeće je htelo da zaustavi proizvodnju. Negri pokazuje prstom na njih i kaže: „Gledajte, oni su mrtvi, samo još uvek to ne znaju.“ U smislu – danas je revolucionarna snaga ta nova, digitalna radnička klasa. U Brazilu je čak rekao, verovatno se plašio da to kaže u Evropi, da se pravi elementi, klice komunizma, danas nalaze u najnaprednijem kapitalizmu. Posebno je istakao bankarske finansijske spekulacije itd. Čak je otišao toliko daleko i rekao da tamo već imamo komunizam, u nekom trenutku ćemo samo morati da se lišimo kapitalističke forme, i tu smo. Po njemu, ovaj visoko razvijeni digitalni kapitalizam je naš najveći saveznik, a ne ovo što je ostalo od radništva.

Dakle, izvinjavam se ako zvučim kao Staljin, ali mislim da su obe ove verzije pogrešne. Maoistička, koja tvrdi da je pravi proletarijat u trećem svetu, i ova, meni previše arogantna, hartovsko-negrijevska verzija današnje postmoderne dinamike kao nade za budućnost.

Peščanik/Cafe Oto