Sportske sankcije

Piše: Dragan BANJAC

Vremenom smo se svikli na sav taj užas prilikom sportskih nadmetanja na našim borilištima, posebno kada ugostimo nekoga ko nije „naš“. Tako smo i izraz za nasilnika – huligan (engl. hooligan, ulični razbijač, kavgadžija) prihvatli kao, recimo, narodni poslanik. Zanimljivo, u Rečniku s/h književnog jezika priređivači huliganu daju rusko poreklo i dosta mekše značenje (knjiga šesta, strana 756), kao mangup, nevaljalac. Stadionske i ulične horde mnogi najčešće shvataju kao grupe instrumentalizovane od strane političkih partija, o čemu svedoče mnogi njihovi „nastupi“ na severu Kosova ili po centru Beograda poslednjih godina.

Tu je i bruka sa stadiona Partizan, kada su navijači uz pretnje ubistvom i bacanjem „krpene devojke“ vređali koleginicu Brankicu Stanković; ubistvo francuskog navijača (dvadesetosmogodišnji Bris Taton) pedesetak metara od beogradske Knez Mihajlove ulice; bruka na stadionu u Đenovi oktobra 2010. na utakmici između italijanske i srpske reperezentacije – sve do najnovijih napada na hrvatske navijače u Novom Sadu i Beogradu na evropskom prvenstvu u rukometu.

Makljaže (i ostalo) krenule su šezdesetih godina prošlog veka, za života u bivšoj Jugoslaviji, najčešće i najžešće u Beogradu, Splitu (riva i bivši stadion „kod Plinare“), maksimirskom stadionu u Zagrebu, ali i Sarajevu, Vinkovicima, Osijeku. Mnogi u prve nerede ubrajaju onaj s proleća 1972, kada je tada titogradska Budućnost igrala protiv Spartaka u Subotici. Crnogorski doseljenici i njihovi potomci iz Ravnog Sela, Bačkog Dobrog Polja, Vrbasa, Crvenke i Lovćenca okupili su se u Sabatki i nakon što su se napili, potukli su se sa domaćinima. To nije bilo dovoljno, pa su tokom igre ušli na teren i vodeći pogodak svog tima proslavili pucajući iz livora u vazduh. Utakmica je prekinuta, delegat je zahtevao od policije da se đetići razoružaju. Opirali su se i na kraju predali oružje, ali tek pošto im je policija obećala vraćanje „navijačke opreme“ posle meča.

Da Crnogorci ponovo ulete na teren nije se dugo čekalo. Maja 1983, nikšićka Sutjeska je protiv Dubočice (Leskovac) igrala odlučujuću utakmicu za ulazak u Prvu ligu. Deset punih autobusa stiglo je iz Nikšića veče pre utakmice, propisno su se nalili u Gradskoj kafani, silom (bez plaćanja ulaznica) ušli na stadion, potom na teren, a posle utakmice (sve vreme su „radili“ pištolji) potukli sa celim Leskovcem. Neredi su zabeleženi i na utakmicama skopskog Vardara i prilepske Pobede (3. maja 1986), Pelistera (Bitolj) i Trepče iz Kosovske Mitrovice (maja 1987), na meču Rijeka – Hajduk (4. decembra 1988), na beogradskom „večitom derbiju“ 17. avgusta 1988, na utakmici Željezničara i Sarajeva (1990), sve do najpoznatije – utakmice Dinama i Crvene zvezde na maksimirskom stadionu (13. maja 1990), koja se smatra „predigrom“ onoga što će kasnije u ratu odigrati Srbi i Hrvati.

Prirodno, nakon raspada velike Jugoslavije, na beogradskoj Marakani i JNA stadionu, u nedostatku Hrvata i ostalih drugih, Srbi su se obračunavali međusobno. Aprila 1991. crveno-crni su se sukobili kod Autokomande, jedan navijač Zvezde udaren je palicom u glavu i kasnije je preminuo. Najžešće je bilo marta 1999, kada su grobari više puta prekidali utakmicu Zvezde i Partizana i kada je južna tribina ispražnjena.

Sledi rat na prostoru bivše Jugoslavije. Nakon NATO bombardovanja, na derbiju je od rakete ispaljene sa južne tribine stradao navijač Zvezde Aleksandar Radović. Nastao je lom na severu, a policija je privela 146 navijača. Bilo je svega, u leto 2008. na utakmici Zvezde protiv kulskog Hajduka, dvadesetogodišnji Uroš Mišić je pripadniku žandarmerije Nebojši Trajkoviću gurao baklju u usta.

Nisu grešni samo navijači. Bezbroj je primera da nerede podstrekavaju igrači, čak i treneri i selektori. Jedan prijem u gradskoj kući Beograda, nakon zlatne medalje u košarci, pretvorio se u prostakluk i vređanja protivnika. „Zlatni“ su se malo podnapili, bilo je pesme (glavni pojac Dejan Tomašević), tipa „Večeras je naše veče, Tuđman se na ražnju peče“, i „Grkinje su dobre p…e“. Podsećam i na prostakluk saveznog selektora (Radomir Antić), koji je na svetskom prvenstvu u Južnoj Africi (jula 2010) na utakmici protiv Australije na španskom vređao sudiju Horhea Lariondu. Teatralni Antić kažnjen je sa četiri meča i novčano sa 14.000 švajcarskih franaka, a gest u domovini nije naišao na osudu.

Tek završeno evropsko prvenstvo za rukometaše bila je prilika da se potvrdimo kao tradicionalno dobri organizatori, ali umesto da navijače iz Hrvatske dočekamo domaćinski – napali smo ih sekirama, tukli ih, vređali i palili im automobile. Vrhunac svega je „idiot“ (tako su ga nazvali oba selektora, Slavko Goluža i Veselin Vuković), koji je na poluvremenu ove „istorijske“ utakmice kaneći da pogodi, da li Golužu ili hrvatskog igrača Silvana Balića, naciljao „svog/našeg“, Žarka Šešuma. Ekipa danske televizije snimila je let flaše, publika u tom krugu jasno se razaznaje, ali ne znamo da li se izgrednik uopšte traži i šta na tome rade nadležni. Srećom, Šešum će sačuvati vid i na desnom oku, ali nije igrao finale i pretpostavljam da mu nije bila dovoljna satisfakcija što je meč presedeo uz levo rame predsednika Srbije Borisa Tadića.

Na kraju, u Beogradsku arenu nisam otišao, jer nemam uho za zviždanje himni bilo koje zemlje. Zbog svega ovoga valjalo bi nas, recimo na desetak godina, ukloniti sa evropske sportske scene. Ukoliko za tako nešto nema volje (i paragrafa) u evropskim sportskim asocijacijama, to ekspresno (telefonski, kao u slučaju Sretena Ugričića) može da uradi Vlada Srbije. Samo da neko probudi premijera.

Peščanik.net

Objavio/la na 21:16. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2018 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-