Femimen

Uniformisani izgled muškarca od devetnaestoga veka je u neposrednoj vezi sa društvenom funkcionalnošću kapitalizma, koji je našao izvrstan narativni spoj sa svim oblicima hrišćanstva

Piše: Svetlana Slapšak

Među mnogim novim terminima za oblike seksualnosti, kao što su recimo metro-muškarac i metro-žena, pojavili su se i femimen, muškarci koji bez temeljnog prerušavanja nose žensku deću, šminku i dodatke. Svojim bradama, brkovima i dlakavim nogama dodaju kike, volane, štikle, šešire i tome slično. Primer – američki gay kreator Marc Jacobs, koji vodi modnu kuću Louis Vuitton, i koji je uveo liniju odeće, sem osnovne – prtljaga i tašni, koja je godinama odlikovala kuću. Marc Jacobs je na naslovnoj strani časopisa Industry pozirao u takvoj kombinaciji; kreator Paul Smith je celu ovogodišnju kolekciju posvetio mešanju polova, uglavnom klasičnim kombinacijama koje narušava jedan izrazito rodni detalj – ženske sandale, pantalone "na tufnice" i slično. Pionir ove modne linije je svakako francuski kreator Jean Paul Gaultier, koji je još sredinom osamdesetih popularisao muške suknje. Gaultier je imao i niz drugih izazova: zapošljavao je starce i starice kao manekene, debele žene, i uopšte ljude nesavršenih tela. Njegovo uvođenje škotske muške suknje, kilta, poklopilo se sa obnovom tradicionalne odeće među aristokratijom i… fudbalskim navijačima. Danas nije nikakvo posebno iznenađenje videti najrazličitije verzije kilta na ulicama svetskih metropola. Pokušaji da se uvedu suknje kakve nose muškarci u azijskim kulturama su još stariji od Gaultiera, spadaju u sedamdesete godine i povremene "ispade" velikih kreatora, posebno Cardina i Yves Saint-Laurenta.

Istorija suknje je dakako mnogo bogatija obrtima: antički Rimljani su smatrali da je nošenje pantalona odlika barbara. Menjali su mišljenje tek u hladnijim klimama… Današnje pantalone su muškarci počeli nositi pre manje od dva veka. Sve do tada nosili su haljine, suknje i najrazličitije oblike pripijenih čarapa u kombinacijama sa suknjama ili kratkim pantalonama. Muškarac kapitalizma je postepeno postao uniformisana senka u sivom, crnom i smeđem, neprepoznatljiv, sem po skupoći svog odela. Žene, radnici i stranci su ostali izvan ovog bezbojnog, neindividualizovanog, dosadnoga sveta moći. U vizualnoj jednakosti muškaraca u kapitalizmu iščezli su i običaji prikazivanja – i zavođenja – muškoga tela. Pogledajmo samo kako su izgledali moćni muškarci između, recimo, četrnaestog i kraja osamnaestoga veka, odnosno početka devetnaestog: mnoge boje, perje, nakit, metalni dodaci, čipke, maštovite frizure, perike, šeširi, marame, kombinacije materijala kao što su krzno, koža, svila, somoti, vezenine posvuda, čak i cveće: muškarac poznoga srednjega veka, renesanse, baroka, rokokoa, direktorija bio je paunovski nakićen. Glavni elementi zavođenja bili su dobro oblikovane noge, bokovi, ramena, kosa, i primarne polne odlike, koje se nisu sakrivale, nego su se u pojedinim modnim trendovima posebno isticale. Takav muškarac je izvesno odgovarao isto tako nakićenoj, moćnoj, samo mnogo manje pokretnoj ženi, zbog komplikovane odeće koju je morala nositi. Niži slojevi su nesumnjivo izgledali drugačije, pre svega zbog drugačijih materijala koje su oblačili. Šta se zapravo desilo muškome telu, koje najednom prestane da bude… modno?

Uniformisani izgled muškarca od devetnaestoga veka je u neposrednoj vezi sa društvenom funkcionalnošću kapitalizma, koji je našao izvrstan narativni spoj sa svim oblicima hrišćanstva: izvesno je u tome smanjivanje neposredne represije na građanstvo, za razliku od divljih navika vladara i plemića prethodnih vremena, ali su u igri novi psihološki pritisci na pojedinca – krivica, samocenzura, samožrtvovanje, samozaborav. I isto tako, novo shvatanje muževnosti, odnosno žalosno sužavanje pojmova o muškoj privlačnosti i učešću u modi. U novome svetu neposrednoga dodira ljudi različitih klasa i koliko-toliko važećih zakona, nije pametno na sebi nositi znake bogatstva i moći – oni se diskretno prenose na stvari i posed (uključujući i žene), a na telu postaju manje vidljivi. Zaprepašćujuće slična bila su neka pravila oblačenja u totalitarnim sistemima. U svakome slučaju, ili na osnovu kolonijalizma ili proleterskog internacionalizma, muškarci su globalno postali jednolična i dosadna masa posle Drugog svetskog rata, i mnogi su to još i danas. U tzv. poslovnom svetu, sive muške miševe prate sive ženske mišice: model moći je tako izrazit, da moda toga kruga besramno izražava nemilosrdni oblik patrijarhata.

Savremena eksplozija raznolikosti i šarenila možda uistinu označava nastup nove, polno neuhvatljive mode. Dobar primer bi bio Andrej Pejić, došao iz Australije a rođen u Tuzli 1991, koji je na Gaultierovoj reviji za 2011. prikazao venčanu haljinu. Njegovo eterično androgino telo odgovara zahtevima piste, a istovremeno je reč o nekome ko je uveliko "prestar" za uobičajene parade anoreksičnih devojčica od dvanaest do šesnaest godina, koje do dvadesete godine obično izgube posao, bar na revijama visoke mode. Andrej je, kako izjavljuje, materijalista i ateista, dakle nikako new-age freak. Njegov neočekivani uspeh nije povezan ni sa populacijom transvestita, posebno brazilskih. On se ne pretvara da je žena i ne zavarava nikoga, već samo dokazuje da može izgledati kao žena ako to zaželi.

Iz modela žalosno istupa John Galliano, koji je vodio svoju i još Diorovu kuću skoro petnaest godina. Nimalo blizu Gaultierovoj umetničkoj inovativnosti, pa čak ni Jacobsovom ponavljanju ranijih moda (zbog čega je bio i optužen kao plagijator), Galliano se stalno njihao između ulične banalnosti i izveštačene provokativnosti. Ovo veoma ružno malo biće sa plavim kikama i tankim crnim brkovima je pokazalo svoj pravi lik prošloga februara, kada je častio susede za stolovima u svome omiljenom baru uvredama koje su prizivale Hitlera, gasne komore, i kriterijume o lepoti dostojne Goebelsa. Za sada je otpušten iz kuće Dior, izgubio je platu od oko pet miliona evra godišnje, i optužen je na sudu. Bolje bi prošao da nije upravo u Francuskoj sobi dozvolio ovaj ispad, i to baš u Parizu, usred pretežno jevrejske četvrti Marais.

Bez obzira na ponašanje modnih diktatora i njihovu notornu društvenu bezbrižnost odnosno neodgovornost, femimen su pojava koja nagoveštava nove obrate u dinamičnoj istoriji seksualnosti. Bar je jedno jasno, da su seksualnosti upisane u kulture, da se sa njima menjaju, i da nikako nisu večne odrednice. Praktikanti novih seksualnosti nemaju ni laku ni ugodnu ulogu da odsustvo večnih, "prirodnih" definicija polova i kodeksa ponašanja utuve u konzervatine glave, a onim najvidljivijim, bogatim i uticajnim, to nije glavni cilj. Na jednoj strani ostaju bogati kostimi, na drugoj bogato razmišljanje. Tačke susreta možda nisu isključene. Pravila o lepoti, onoga trenutka kad proglase večnost ili prirodnost, upadaju u politiku, i to u politiku isključivanja. Gallianov slučaj pokazuje da isključeni i marginalni, posebno ako ih društvo privileguje, nisu ništa manje imuni na rasizam i nacizam nego drugi: iskustvo ničemu ne uči.

Femimen, da se zaustavimo na minimalnoj utopijskoj projekciji, obećavaju malo više veselja, ako svet bude veseliji.

Peščanik

Objavio/la na 08:49. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can leave a response or trackback to this entry

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register

VIDEO

© 2000 - 2018 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-