КО ОДЛУЧУЈЕ О ЕВЕНТУАЛНОМ РЕФЕРЕНДУМУ  

Другачији тонови из Србије  

Уз пресудну реч грађана, изузетно велика улога Европе  

У последње време као да се полемика о могућем коначном року „пробног брака” Србије и Црне Горе премешта у нову раван. Изгледа да више није основна недоумица o томе да ли је Уставном повељом јасно речено да „забрана” одржавања референдума о државноправном статусу истиче након три године или је, с тим у вези, направљен „евидентан пропуст”. Тренутно је важније нешто друго: ко је тај ко треба да „пресече” и одлучи да ли ће се судбина државне заједнице решавати 2005. или 2006. године.

Чини се да ти „нови” гласови – о вољи важнијој од права – који ових дана учестало стижу из Црне Горе, другачије одзвањају и у Србији. Па, кад црногорски премијер Мило Ђукановић каже да из морално-политичког угла мораторијум на референдум истиче „у пролеће 2005. године” и да ће га бити „ако тако одлуче домаћи и страни правни стручњаци”, председник Скупштине Србије Предраг Марковић одговара: O СЦГ „треба да одлуче грађани”, а Србија „неће наметати никаква политичка решења Црној Гори”, па ни датум одржавања референдума о независности. Kад год да се одржи референдум, важно је да се сви усагласе о томе да ће поштовати исход изјашњавања.

Прагматичнији став

У вези са питањем расписивања црногорског референдума, Миодраг Радојевић, из Института за политичке студије, примећује неке промене. Има утисак да политичка елита у Србији сада „не врши директне притиске, већ одговорност за један такав политички чин пребацује на Ђукановићеву владу”.

– За разлику од претходних времена, видљив је помирљив став. Може се рећи да је то прагматичнија политика од оне која је раније вођена – истиче овај аналитичар, подсећајући да је све више присталица мишљења да је политичка заједница са Црном Гором са становишта српских интереса нерационална и да и у оквиру саме владе Србије постоје различити тонови у којима је присутна јака струја која говори да се треба све више дистанцирати од Црне Горе.

Јасно је, потврђује проф. Владимир Вулетић, да у Србији не постоји једнодушан однос према државној заједници и да има неколико странака које су за „чисте рачуне”, али и оних које су против тога. Тешко је, међутим, рећи да ли се тим поводом нешто у Србији мења. Оно што бисмо, међутим, могли да питамо јесте то да ли у Србији долази до консензуса у односу на то питање и да ли се ти различити политички ставови међусобно приближавају.

Вулетић сматра да се на начелном нивоу то не догађа и да и даље постоје различите опције, али да ће политичка реалност утицати да се ти ставови приближе. С тим у вези, он наводи пример Г 17 плус, који је досад био толерантан, допуштајући да државна заједница опстаје, зарад неких других интереса.

– Верујем да су политички актери довољно реални и рационални и да ће донети одлуке које ће зависити не само од њихових интереса, жеља и амбиција, већ и од онога што је рeалност – подвлачи овај социолог, додајући да питање државне заједнице не може да буде ствар једне странке, ни у Србији ни у Црној Гори.

Будући да је питање државног статуса веома крупно политичко питање, Миодраг Радојевић наглашава да је зато битно да се поштују „неки захтеви процедуралног лeгитимитета”. Јер, између правног и политичког аспекта увек може да постоји одређени јаз. А кад су у питању Србија и Црна Гора, то је свакако случај.

Накнадно о Чехословачкој

Колико је то важно објашњава „ чудан случај који се десио са Чехословачком”, мирне дисолуције која је, заправо, обављена тако што нису поштовани захтеви процедуралног легитимитета: питање распада није постављено на референдуму. Тако сада постоје тезе да чехословачки народ није био расположен за распад земље.

У том погледу, залагање да народна воља треба да буде пресудна „потпуно је на месту”, слажу се наши саговорници, с тим што Вулетић примећује да Ђукановић размишља о томе као о експертском питању „из одређених тактичких разлога”.

С обзиром на то да је Европа прошли пут учинила много тога да се не одржи црногорски референдум о независности, питали смо да ли би у евентуалном новом таквом покушају њена улога опет била пресудна. Познато је, подсећа Вулетић, да наше државно питање није само унутрашње. Зато је сигурно да ће Европа имати изузетно велики утицај у разрешавању читавог проблема државне заједнице. Слично виђење истиче и Радојевић, који указује на то да Европа питање црногорског референдума види као политички моменат који би могао да направи проблем „спојених судова”, попут онога у Македонији, затим у погледу решавања статуса Косова, па, можда, да отвори и питање статуса Републике Српске.

– Досад је Европи било стало да се стабилизује овај простор. Међутим, уколико нека решења уместо стабилизацији буду водила ка дестабилизацији, Европа ће променити свој однос – мисли проф. Вулетић.

Према ономе што се тренутно може наслутити, није немогуће ни да ми то предупредимо. Сетимо се, кад су прилике биле најнапетије, стигло се до консензуса који се звао Уставна повеља.

Биљана Чпајак

POLITIKA