Licni stav: O ekonomskom programu Kostunicinog kabineta

OPASNO VAM JE TO, GOSPODINE PREMIJERU!

Pise: Dr Danica Popovic

Sve sto smo u premijerovom govoru culi o namerama vlade u sferi ekonomije niti je ostvarivo, niti je pozeljno sa stanovista isoda. Dakle, opasno je. Problem je, naime, u verodostojnosti, odnosno u tome sto je nema.

Stice se utisak da se niko osim pisca premijerovog govora nije bavio ekonomskim resenjima iz ekspozea, a da je samom piscu ekspozea ekonomija veoma slaba strana. A nekako se covek pita - na sta je utrosen ovaj tromesecni vakuum? Svako valjda zna da nije lako osmisliti strategiju i definisati politiku kojom ce Srbiju izvesti iz mraka u kome je zatice. A tri meseca je, naime, bilo dovoljno da se naruce i okoncaju najobimnija moguca istrazivanja, da se utvrdi dijagnoza i predloze mere.

Kao i da se paralelno uradi drugo istrazivanje, kojim bi se proverilo prvo misljenje, izvrsile simulacije i otklonile dileme, te da se stvar "presece" i donese odluka.. Sam bi narucilac na sve to utrosio manje od tri radna dana. A tako bi svaki ozbiljan covek, da kazemo domacin, radio kada bi trebalo da sebe ili svoju zemlju podvrgne ozbiljnoj intervenciji.

Ekonomisti u ocaju

Umesto toga, premijer nas obavestava da ce politika stabilnog kursa dinara biti jedan od prioriteta njegove vlade, dovodeci ekonomiste u dvostruki ocaj: najpre stoga sto nam otkriva da ne zna da se politikom kursa uopste ne bavi Vlada, vec jedna nezavisna institucija u narodu poznata pod imenom Narodna banka, koja po definiciji mora biti nezavisna, za sta se inace i sam premijer svesrdno i iskreno zalaze. No, jos veci ocaj nastaje stoga sto je sam predlog politike deviznog kursa pogresan, jer je dinar precenjen, pa bez obzira ko to ovde vodi politiku kursa, dinar mora da otpocne sa fluktuiranjem. Zasto? Jednostavno zato sto se u ekonomiji svi privredni subjekti rukovode ocekivanjima, i sto svi znaju da je bilo kakav stabilan kurs pri ovolikom spoljnotrgovinskom deficitu neodrziv.

Takvom se politikom igrala Ceska republika, pa je izbila tzv. kriza deviznog kursa prve generacije, u kojoj je za jedan jedini radni dan, maja 1997. godine, zemlja izgubila 500 miliona dolara rezervi, posle cega je promptno presla na plivajuci kurs. Kao sto su to ucinile skoro sve buduce clanice Evropske unije (Poljska, Ceska, Madjarska, Slovenija itd), i to uz blagoslov MMF-a i Svetske banke, kao i same EU. Sto kod nas po pitanju blagoslova do sada nije bio slucaj, jer nas isti ti vec dugo opominju da je vreme da sa deklarativno plivajuceg predjemo na rezim tzv. istinski fluktuirajuceg kursa, te da jeftine politicke poene koje ova politika donosi, zamenimo odgovornom politikom deviznog kursa.

Amaterske ideje

Ideja o smanjenju poreza neuporedivo je opasnija. Jer, kako je nagovesteno, porezi su previsoki te ih treba smanjiti, a budzetska ravnoteza ce se odrzavati tako sto ce se snaznije oporezovati "luksuzni proizvodi i oni stetni po zdravlje". Tako ce se jednom, da kazemo robinhudovskom, merom ubiti tri muve: poreski teret ce se pravicnije rasporediti, sami porezi smanjiti, a budzetska ravnoteza ostace netaknuta.

Ma nije valjda da je takvo nesto zaista moguce, a da ga se toga do sada niko nije setio? Naravno da nije. Autor ove sale koju je premijer obznanio ne zna da je cenovna elasticnost traznje za luksuznim proizvodima visoka, te da sa svakim rastom cena (usled rasta poreza) njihova potrosnja opada. Necete tako budzet nikada napuniti. Nije to hleb, ili lekovi, koje cemo kupovati koliko god da kostaju. A cak i da jeste tako, zar niko nije ni pokusao da razmisli - sa kojim procentom luksuzni proizvodi uopste ucestvuju u ukupnoj potrosnji, hoce li ih biti dovoljno da iz ovog segmenta potrosnje kompenzujemo sve ostale poreske prihode? U ovoj zemlji malo je bogatasa, malo luksuza, a mnogo sirotinje, bez obzira koliko su bogati oni koji su bogati.

A zasto tvrdim da je ovaj predlog mnogo opasniji od prethodnog? Tvrdim to stoga sto se ovakvim predlozima javno i otvoreno amaterizuje citava oblast javnih finansija, na kojima pociva svaka snazna i odgovorna drzava.

Pogresan lek

Pokretanje velikih, dakle kapitalnih investicija, u narodu je veoma privlacna ideja, srecom relativno bezopasna, jer zaista ima neuporedivo vise lakovernih glasaca nego sto ima lakovernih strateskih ulagaca, a s druge strane, domaceg novca nema. A ideja je privlacna jer podseca na one javne radove kojima se iz recesije izvukla najpre Amerika, a kasnije i Nemacka u doba Hitlera, pa zasto ne bismo i mi?

Pa mi ne bismo ni mogli, jer su te privrede bolovale od sasvim drugacije bolesti, koja se zvala kriza hiperprodukcije. Naime, tamo je bilo mnogo domace robe, a malo novca, te nije imao ko da je kupi i vladala je nezaposlenost. Pa je onda drzava organizovala javne radove da bi stanovnistvo zaposlila i dala mu pare, ali ne bez pokrica, vec u razmenu za gradjevinske usluge. Onda su ti ljudi poceli da kupuju domacu robu, te je privreda u talasima ozivljavala, a na kraju su izasli iz krize i imali nove puteve. A kod nas?

Ovdasnja situacija dijametralno je suprotna: domace robe nema, a novca ima. Dokaz da ga ima je taj sto se kupuje sve vise uvozne robe. I sta onda? Ako drzava otpocne kapitalne investicije, posto nema domace ponude, sve pare ce otici na uvoz, sto ce jos vise uvecati spoljnotrgovinski deficit. Stoga je poenta u tome da je sama ideja neprimerena, dakle lek je pogresan, a ministarstvo sa ovakvim aspiracijama nepotrebno. Bez obzira ko ga vodio i kako ga vodio.

Smer unatrag

Posle svega toga, napomena premijera da je clanstvo u evropskim strukturama "ono sto se ne samo hoce, to je i nesto sto se mora i drugacije se ne moze" vise nema nikakvog znacaja, jednostavno stoga sto ce studija izvodljivosti pokazati da Srbija nikada nece moci da se pridruzi Evropskoj uniji, jer menja smer i otpocinje kretanje unazad. Kako se tako nesto moze sa sigurnoscu reci? Pa moze, posto je ekonomija nauka, te se neke stvari zakonito desavaju.

Ako ne verujete piscu ovih redova da je to bas tako zakonomerno, odnosno naucno, onda mozete poverovati Nobelovom komitetu, koji daje milion dolara godisnje za dostignuca u svakoj od naucnih oblasti, kao sto je na primer ekonomija. A da ovakav skup predloga kakav smo sreli u ekspozeu moze jedino da nas vrati znacajno unazad, sami Evropljani ce, buduci da su obrazovani, odmah i svatiti, te od saradnje nema nista.

Nasuprot tome biznis nije nauka, a biznismeni u uredjenim drzavama po pravilu ne ulaze u vladu jer im za to nedostaje strucnost, kredibilitet, ali i motivacija. Biznismeni svoje interese razresavaju lobiranjem, ne direktnim ukljucivanjem u politiku. Osim u Srbiji.

Personalni sastav vlade nije umesno kritikovati dok im se ne da barem stotinu dana da pokazu sta nameravaju da rade. No, ostaje pitanje - koji je to patriotizam i koji drzavni interes citamo iz toga sto je za ministra privrede postavljen covek koji ni u jednom javnom nastupu do sada maltene nije nikada ni spomenuo privredu. Cak i u najrazvijenijim zemljama, tamo gde sve institucije funkcionisu, ovakvi resori ne prepustaju se ljudima van profesije. Ovo stoga sto je vodjenje ekonomske politike svakodnevni kreativni, veoma slozen i respektabilan posao. Ciji nosioci garantuju verodostojnost ekonomske politike same zemlje. Koja se ocito ne zove Srbija.

Autorka je vanredni profesor Ekonomskog fakulteta i clan CLDS