Analize

english

ANALIZE

VIJESTI
ANALIZE
&
INTERVJUI
DRUGI PISU
POLEMIKA
HUSKANJE
ISTRAZIVANJE
MLADI
ZANIMLJIVOSTI
SCRIBO
INFO SERVIS
LINKOVI
OGLASI

02.01.2003.

Istrazivanje: “Zataskavanje” zlocina na Kosovu -

IWPR otkriva kako teku iskopavanja tijela ubijenih kosovskih Albanaca i oklijevanje vlasti da preduzme korake protiv krivaca

Pisu:
Saradnici IWPR-a iz Beograda i Londona

Prizor iskopavanja masovnih grobnica u Batajnici nije za ljude sa slabim zivcima i osetljivim stomacima. Polukruzni sator natkriva mesto iskopavanja sa kojeg se siri gotovo nepodnosljivo snazan zadah.

Taj zadah dolazi od tela zrtava za koje se veruje da su kosovski Albanci ubijeni za vreme sukoba sa srpskim snagama 1999.godine, koji su potom transportovani na sever u okviru akcije prikrivanja, da se ne bi saznalo za pocinjene zlocine.

Prva iskopana grobnica u policijskom centru u Batajnici - gde su obucavane specijalne antiteroristicke jedinice, SAJ - nalazi se na jednoj poljani blizu desne obale Dunava. Ostale cetiri su u blizini, jedna do druge, na suprotnom kraju strelista koje je dugacko oko 300 metara. Ovaj prostor proteze se na povrsini - priblizno 30 sa 50 metara - i sa tri strane je ogradjen visokom ogradom napravljenom od zemlje i drvenih podupiraca.
(Iskopane su jos dve jame, ali u njima nisu pronadjena tela.).

Staza do strelista ide izmedju kasarni i poligona za obuku Vojske Jugoslavije. Mogu proci samo oni koji su dva puta pazjivo pregledani i poseduju specijalnu dozvolu suda. Do sada nikome iz medija nije odobren pristup. Jedna novinarka je odbijena i vracena uprkos cinjenici da se nalazila u pratnji glavnog tuzioca Tribunala u Hagu, Karle del Ponte.

Kada je saradnik IWPR-a, prvi novinar kojem je dopusteno da poseti mesto iskopavanja, stigao na lokaciju, upravo je ekshumirano jedno od oko 300 tela iz najvece grobnice, poznate kao Batajnica 5.

Bezoblicna, crna, svetlucava masa na dubini od oko 2,5 metra odmah je privukla pogled. Bila je to masa plasticnih kesa sa lesevima. Sahranjivani su u slojevima. Neke su ocigledno u grob bacili ljudi, dok su drugi nabacivani bagerima ili kipovani iz kamiona.

Tragovi teskih vozila ili otisci gusenica buldozera jos uvek su se mogle videti blizu povrsine. Neko je ocigledno pokusao da spali tela pre nego sto su zatrpana, tvrdi izvor IWPR-a - clan velikog tima eksperata koji ukljucuje arheologe i osoblje sa beogradskog Instituta za sudsku medicinu.

Ovaj tim je deo medjuanrodne komisije za nestala lica nadlezne za ekshumacije i autopsije. Imena clanova tima drze se u tajnosti, jer u Srbiji jos uvek ima ljudi kojima se ne dopada to sto se u Batajnici vrsi ekshumacija.

Postupak ekshumacije zapocinju arheolozi uklanjanjem povrsinskog sloja zemlje najmodernijim tehnikama i definisanjem jame i polozaja tela. Ostaci pronadjeni na lokaciji se mapiraju, posle cega se pravi kompjuterska simulacija grobnice.

Zatim se tela iskopavaju i odvajaju se odeca i ostaci mekih tkiva. Onda sledi autopsija, kao i antropoloska analiza skeleta. Ovaj postupak se obavlja u satoru koji je desetak metara udaljen od grobnice. Dva stola su rezervisana za tim za ekshumaciju. Medicinska dokumentacija se kompletira na cetvrtom stolu na kompjuteru. Unose se razliciti podaci - pol, starost, visina, stanje zuba, kao i drugi elementi koji mogu doprineti identifikaciji tela.

Izvor IWPR-a kaze: "Cilj nam je da utvrdimo uzrok smrti. Rane nanete vatrenim oruzjem pronadjene su na odredjenom broju muskih tela iskopanih u Batajnici 5. Pravimo foto dokumentaciju i video snimke i sve to saljemo sudu. Posle pregleda se uzimaju uzorci kostiju koji se, po nalogu suda, mogu upotrebiti za analizu DNK."

Isti izvor je ovom novinaru pokazao na kompjuteru fotografije predmeta pronadjenih u grobu, kao sto su jakne, dzemperi, pantalone, licne karte, vozacke dozvole, zdravstvene knjizice, kljucevi, novac, tabakere i nakit. Onda je izdvojio jedan novcanik koji je sadrzao gotovo neostecenu licnu kartu, adresar sa brojevima telefona i fotografije dvojice mladica i devojke.

Licna karta je pripadala sredovecnom coveku, Albancu, iz regiona Djakovice. Fotografisali smo sve ove predmete i album takvih fotografija mozemo pokazati rodjacima nestalih preko Medjunarodnog crvenog krtsa", kaze nas izvor.

Na strelistu u Batajnici, arheolozi su ovog leta otvorili jos dve jame, Batajnica 4 i Batajnica 6, ali se ispostavilo da u njih niko nije sahranjen.

Zemlja iz Batajnice 4 upotrebljavana je da se zatrpa Batajnica 5, a u Batajnici 6 su tela paljena. U ovoj poslednjoj grobnici, uz ljudska tela otkrivene su i brojne automobilske gume. Tek treba da se ustanovi koliko je tela spaljeno na ovoj lomaci. Nagorele automobilske gume pronadjene su i u drugim grobnicama u Batajnici, ali metod spaljivanja tela u Batajnici 1 razlikovao se od metoda primenjenog u drugim grobnicama. Automobilske gume su stavljene na dno ove jame, koja je oko 7 metara siroka i 2,5
metara duboka, i zatim pokrivene daskama i najlonom. Preko toga su nabacana tela, koja su potom prelivena benzinom.

Ovaj pokusaj da se prikriju dokazi nije bio uspesan. Tela su prethodno lezala u vodi i bila su toliko natopljena da ih vatra nije mogla unistiti. Pretpostavlja se da su neka od tela iz hladnjace koja je isplivala u Dunavu u aprilu 1999.godine zavrsila u Batajnici 1.

KAKO SU LESEVI DOSPELI U BATAJNICU

Za leseve koji se sada iskopavaju u Batajnici veruje se da poticu od zrtava zlocina pocinjenih tokom sukoba na Kosovu pre dve godine. Pretpostavlja se da su "ciscenje" organizovali zvanicnici Slobodana Milosevica da bi unistili dokaze za masakre koje su srpske snage pocinile na Kosovu 1999.godine.

Da je doslo do prikrivanja zlocina saznalo se publikovanjem price u malom lokalnom casopisu u Zajecaru, u istocnoj Srbiji, u maju 2001.godine. "Timocka krimi revija" izvestila je da je u aprilu 1999.godine iz Dunava kod Kladova u istocnoj Srbiji izvucena hladnjaca koja je sadrzala oko 50 leseva i da je Milosevicev rezim citavu stvar zataskao.

U casopisu je receno da lesevi verovatno poticu sa Kosova. Zanimljivo je da je vlasnik ovog casopisa, Dragan Vitomirovic, koji je nedavno poginuo u saobracajnoj nesreci, izjavio pocetkom 2001.da je istu pricu nudio tada jednom beogradskom privatnom nedeljniku koji je blizak vlastima. Vitomirovic nikada nije rekao koji nedeljnik je bio u pitanju.

Vitomirovic je nekada bio pripadnik srpske Sluzbe drzavne bezbednosti. Tvrdio je da su ga nakon sto je tekst ponudio nedeljniku, u Zajecaru posetila dvojica pripadnika drzavne bezbednosti iz Beograda i rekla mu da ne govori o ovom slucaju i da se uzdrzi od objavljivanja bilo kakvih informacija i clanaka.

Posle objavljivanja, vest o hladnjaci se prosirila kao sumski pozar, posto javnost pre toga nije znala o zlocinima i prikrivanju. Srpsko Ministarstvo u unutrasnjih poslova, MUP, oformilo je radnu grupu koja je dobila zadatak da ispita okolnosti ovog slucaja, na cijem celu se nalazi Dragan Karleusa, zamenik sefa policijske jedinice za borbu protiv organizovanog kriminala. Mediji su od ovog slucaja napravili udarnu vest.

Takodje su pokusali da istraze citav slucaj, ali sa ogranicenim uspehom. U maju 2001.godine, Radio B92 je intervjuisao coveka koji je "Timockoj reviji" dao ekskluzivnu pricu. Zivojin Djordjevic je bio vozac koji je otkrio kamion 1999.godine. Saradnici ovog radija takodje su razgovarali sa Milivojem Srzenticem, novim okruznim tuziocem u Negotinu, gde je kamion pronadjen.

"To je bio kamion marke "Mercedes" - na kabini je na albanskom jeziku bilo ispisano ime preduzeca za preradu mesa iz Peci", izjavio je Djordjevic za B92. "Registarske tablice bile su iz Peci. Na gas je bio stavljen veliki kamen da bi kamion odleteo u reku."

"Kada je kamion izvucen iz vode i kada smo otvorili vrata, poceli su da ispadaju lesevi. Bilo je mnogo tela zena, dece i staraca. Neke zene su imale salvare, neka deca i straci su bili nagi," dodao je.

Dok je otkrice prvog kamiona sa lesevima u Dunavu sada vec opste poznato, sasvim se malo zna o tome da je jos jedna hladnjaca sa mrtvim Albancima otkrivena pod slicnim okolnostima u aprilu 1999.

Ovaj kamion je gurnut u vestacko jezero Perucac, u blizini Bajine Baste, na granici Srbije i Bosne i Hercegovine. Mali je broj onih koji znaju da je kamion iz jezera Perucac isplivao prakticno u isto vreme kada i kamion koji je pronadjen u okolini Zajecara.

Prema izvorima iz srpskog pravosudja, tela su prvi put uocena kako plivaju na povrsini jezera uzvodno od brane 8.aprila 1999.godine. Prvi zvanicnici koji su obavesteni bili su policija u Bajinoj Basti i sef policije u Uzicu.

Sef policije je prvo pretpostavio da bi to mogli biti lesevi ljudi poginulih u sukobima u Bosni, ali nije zeleo da preduzima bilo sta pre konsultacija sa nadredjenima u Beogradu. "Obratio se Vlastimiru Djordjevicu, tada sefu javne bezbednosti, pitao ga sta da radi i sugerisao da bi trebalo obavestiti tuzilastvo i sudove", navodi nas izvor.

Djordjevic mu je rekao da posalje dva policijska inspektora u Perucac. Zahtevao je da odmah bude obavesten o njihovom izvestaju, i zatrazio je od sefa policije da nista ne govori predstavnicima pravosudja. Izvor iz pravosudja dodaje da su inspektori iz Uzica i ronilac iz Bajine Baste na lokaciji pronasli dva zenska i pet muskih leseva kako plutaju na povrsini jezera.

Receno im je da potope tela, sto su i ucinili, vezujuci za njih krupno kamenje. Ali, ispostavilo se da je to bilo tek nekoliko od veceg broja naknadno pronadjenih leseva. Oko 24 sata nakon sto su ih potopili, isplivala je cela hladnjaca, doduse bez motora i sasije.

Obavestena je policija i angazovan je tim za prikrivanje dokaza. Prvo su pokusali da potope kamion, ali pokazalo se da to nije moguce. Isto tako, dizalica ga nije mogla podici iz jezera. Zato su tela stavljena u korpu koja se koristi za ciscenje jezera, izvucena na obalu dizalicom i natovarena na kamion.

Zbog snaznog zadaha, policajci su nosili zastitne maske. Primetili su da su neka tela bila blago nagorela, dok su nekim drugim lesevima nedostajale glave ili udovi, a na njima je bilo i tragova zemlje. Izvor iz pravosudja tvrdi da postoje indikacije da je policija znala kako je kamion dospeo u jezero.

Nekoliko rezervista Vojske Jugoslavije, koji su tokom NATO bombardovanja boravili u obliznjem hotelu, tvrde da su strazareci na granici opazili pripadnike drzavne bezbednosti kako guraju kamion u jezero.

Tela su konacno zakopana na jednoj strmini, na mestu na kojem reka Derventa utice u jezero Perucac. Saradnik IWPR-a je mogao videti da je jama iskopana duz leve obale reke, na oko 20 metara od lokalnog puta. U prvim mesecima, to mora da je privlacilo paznju mnogih prolaznika. Jedan od ljudi koji su ucestvovali u ovoj operaciji navodno se zalio svojim kolegama: "Trazili su da ovo obavimo veoma brzo i da se pobrinemo da nas
vidi sto manje ljudi. Ali to nije bilo moguce." Ekshumacija na ovom delu je obavljena u septembru 2001.godine.

Istrazni sudija iz Okruznog suda u Uzicu, Momcilo Krivokapic, izjavio je za IWPR da je pronadjeno 48 tela - 26 celih i 22 u delovima. Jedna licna karta, uz nakit, novac i hemijsku olovku pronadjene kod zrtava, ukazuje da su u pitanju zrtve iz regiona Djakovice. Krivokapic je dodao da su uzorci kostiju poslati na DNK analizu.

MILOSEVICEV REZIM "BLOKIRA" ISTRAGU

Veruje se da je sprski MUP u vreme Milosevica blokirao istragu u slucaju prvog kamiona sa lesevima u Dunavu. Tuzilac iz Negotina, Milivoje Srzentic, izjavio je da je pitao ondasnjeg drzavnog tuzioca, Krstu Majstorovica, zasto nema istrage. Majstorovic mu je navodno odgovorio: "Zato sto se nista nije dogodilo".

Nakon toga je otkriveno da su Vlajko Stojiljkovic, ministar unutrasnjih poslova u vreme Milosevica, i Vlastimir Djordjevic, tada sef javne bezbednosti, dali instrukcije oblasnom sefu policije, pukovniku Caslavu Golubovicu, da se uzdrzi od pokretanja bilo kakve istrage.

Naredili su mu da tela transportuje za Beograd, posto je citav slucaj proglasen za "drzavnu tajnu". Golubovic, koji je sada u penziji, i Bosko Radojkovic, koji je vodio istragu na terenu, svedocili su o ovome pred Tribunalom u Hagu.

Dan posle otkrica kamiona, 7.aprila 1999, tela su prebacena u centar za obuku policije u Petrovom Selu, u istocnoj Srbiji, gde je kamion unisten sa 30 kilograma eksploziva. Prema recima Dzima Lengdejla, portparola Tribunala, tuzilastvo Tribunala u Hagu vodi povodom ovoga sopstvenu istragu.

Direktor beogradskog Fonda za humanitarno pravo, Natasa Kandic, okvalifikovala je ovaj dogadjaj kao tezak zlocin. Ljudi iz hladnjace, smatra ona, verovatno se nalaze na listi koja broji izmedju 1300 i 2000 Albanaca nestalih u sukobu na Kosovu. "Srpske vlasti moraju pokrenuti istragu u vezi sa uklanjanjem dokaza", kaze ona. Takodje je rekla da
postoje ozbiljne indicije da su srpska policija i Vojska Jugoslavije zajedno unistavale dokaze o zlocinima pocinjenim nad kosovskim Albancima tokom NATO bombardovanja.

TVRDNJE O NAVODNOM SPALJIVANJU TELA NA TRANSPORTNOJ TRACI

Istragom koju je sprovela Natasa Kandic utvrdjeno je da su u periodu izmedju 24.marta i 12.juna 1999.godine, tela najmanje 800 ubijenih Albanaca, ukljucujuci i starce, zene i decu, transportovana sa lokacija na kojima su prvobitno sahranjena na tajne lokacije na Kosovu i u Srbiji. Tela su tada spaljena po prvi put, ili ponovno spaljena.

Na primer, 17.maja 1999, nocu su iskopana tela 87 kosovskih Albanaca iz grobnica u Djakovici. Natasa Kandic takodje tvrdi da su tela oko 130 muskaraca ubijenih u Izbici izvadjena iz masovne grobnice i prebacena na nepoznatu lokaciju.

Slicne tvrdnje mogle su se cuti u dokumentarnom programu koji je emitovala americka javna radio stanica ARW 25.januara 2001. Tu su iznete tvrdnje da su srpske specijalne snage, postupajuci po naredjenju "bliskog Milosevicevog saradnika", u prolece 1999. spalile tela oko 1.500 ubijenih civila, kosovskih Albanaca, u pecima topionice u Zvecanu.

"Cilj je bio da se uniste ostaci ubijenih, kao da nikada nisu ni postojali", izjavio je bivsi pripadnik srpskih specijalnih jedinica, koji se u programu predstavio samo kao Dusko. "Citava sela su bila unistavana, a njihovi stanovnici pobijeni."

Prema svedocenju vozaca jednog od kamiona, po imenu Branko, koji je posmrtne ostatke prevozio, samo iz Izbice je dovezeno oko 120 leseva zena i dece. Tela su prvo ubacena u mlin za mlevenje minerala, a zatim transportnom trakom prebacena do peci. "Bila je to uzasna scena", rekao je Branko. "Transportna traka je bila ista kao u bilo kojoj fabrici, s tom razlikom sto je ova prenosila leseve."

Dvojica intervjuisanih nisu spremni da svedoce pred Tribunalom u Hagu. Jedan zapadni zvanicnik, koji zeli da ostane anoniman, izjavio je za IWPR da sud poseduje dokaze da su Srbi uklonili sve dokaze masovnog spaljivanja, ali je dodao: "Oni koji znaju nesto o tome ne zele da istupe i svedoce."

NOVE VLASTI NE SPROVODE ISTRAGU

Sef srpske sluzbe javne bezbednosti, general Sreten Lukic, bio je nadlezan za policiju na Kosovu dok je trajao rat. Kada je u novinama otkriven slucaj prve hladnjace, Lukic je tvrdio da je o tome saznao "iz medija" i da je podrobnije i detaljnije obavesten "tek krajem aprila 2001.godine."

Posto se sukob na Kosovu zavrsio, Vojska Jugoslavije je pokrenula istragu o postupcima 245 vojnika. Podignute su optuznice za zlocine pocinjene izmedju 1.marta 1998. i 26.juna 1999. protiv 183 vojnika. Ipak, kako IWPR saznaje, nijedna od ovih optuznica nije povezana sa spaljivanjem tela, ili hladnjacom iz Peci.

Detalji o sudskim postupcima nisu poznati, pa ni identitet optuzenih. Ima sumnji da se ova sudjenja nikada nece ni privesti kraju.

Ocekivalo se da ce zvanicnici novog rezima i pripadnici pravosudja komentarisati slucaj hladnjace. Ipak, i srpski ministar pravosudja, Vladan Batic, i ministar policije, Dusan Mihajlovic, izbegavaju da to ucine.

Nakon sto je savezni ministra policije, Zoran Zivkovic, 7.maja 2001. izjavio za B92 da je ova stvar izvan njegove nadleznosti, Ministarstvo unutrasnjih poslova Srbije objavilo je da je organizovana specijalna istrazna jedinica policije pod vodjstvom Dragana Karleuse.

Posle toga, cinilo se da ce imena umesanih u zlocine i navodno prikrivanje dokaza biti otkrivena u roku od nekoliko dana, a citav slucaj predat sudu. Takve nade su podsticane izjavama policijskih zvanicnika, pocevsi od Mihajlovica i Karleuse.

Na konferenciji za stampu odrzanoj 24.maja 2001, Dragan Karleusa je izjavio da je njegov tim ustanovio izvestan broj cinjenica. Potvrdio je da je "u martu 1999.godine odrzan radni sastanak u kabinetu Slobodana Milosevica", i da su pored Milosevica bili prisutni tadasnji ministar unutrasnjih poslova, Vlajko Stojiljkovic, sef javne bezbednosti, general Vlastimir Djordjevic, sef drzavne bezbednosti, Radomir Markovic, i drugi.
"Na ovom sastanku general Djordjevic je postavio pitanje ciscenja terena u oblasti Kosova. S tim u vezi, Milosevic je naredio Stojiljkovicu da preduzme mere da prikrije sve tragove koji bi mogli ukazati na dokaze o pocinjenim zlocinima", rekao je Karleusa.

Tokom svog drugog pojavljivanja u Hagu, Karleusa je izjavio da je ova radna grupa ispitala nekoliko policijskih generala koji su u ono vreme zauzimali visoke polozaje u Ministarstvu unutrasnjih poslova, ali oni su svi porekli bilo kakvu umesanost ili saznanja o masovnih grobnicama.

Karleusa nije rekao da li su ucinjeni napori da se ispita komandant SAJ policije, pukovnik Zivko Trajkovic, koji je bio nadlezan za baze u Batajnici i Petrovom Selu u kojima su otkrivene masovne grobnice. Trajkovic se trenutno nalazi u zatvoru zbog nesrece u lovu u kojoj je slucajno ubio svog kolegu. Jedan visoki policijski izvor tvrdi da je Trajkovic zapravo igrao nebitnu ulogu u slucaju masovnih grobnica, jer je samo izvrsavao naredjenja svog pretpostavljenog, Djordjevica.

Posle davanja ovih izjava, nije bilo nikakvih hapsenja i nisu podignute nikakve optuznice. To je razumljivo u slucaju Milosevica i Stojiljkovica, jer dok je Milosevic prebacen u Hag, njegov bivsi ministar policije je 28.juna 2001.godine izvrsio samoubistvo. Ali ne zna se zasto policija jos nije nista preduzela protiv generala Djordjevica, za koga se veruje da je
bio nadlezan za uklanjanje leseva Albanaca ubijenih na Kosovu.

Posle obaranja Milosevicevog rezima, Djordjevic je smenjen sa polozaja sefa javne bezbednosti. U martu 2001. imenovan je za savetnika pri Ministarstvu unutrasnjih poslova, da bi odluka o njegovom penzionisanju bila potpisana sest nedelja kasnije. Dve nedelje posle toga, Ministarstvo unutrasnjih poslova negiralo je da Djordjevicevo penzionisanje ima veze sa slucajem hladnjace.

U intervjuu za beogradski nedeljenik "Vreme" koji je dao u novembru 2001, Karleusa je prokomentarisao Djordjevicevu ulogu u ovoj operaciji: "Pokusali smo da stupimo u kontakt sa njim. Pozvao sam ga i rekao: 'Prijatelju, hoces li doci, ovde je nekakav kamion, kazu da ima veze sa policijom'. Kada je dosao pitao sam ga: 'Da li nesto znas o hladnjaci?' Nesto je promrmljao, ali zapravo mi nista nije rekao."

Kada su ga pitali gde se Djordjevic sada nalazi, Karleusa je odgovorio: "Izdali smo lokalni nalog za njegovo hapsenje. Bilo je izvestaja da je vidjen u Jugoslaviji, u Makedoniji, Moskvi." Novinar IWPR-a je pokusao da kontaktira Karleusu, ali mu je receno da on ne moze da daje nikakve izjave posle svedocenja protiv Milosevica u Hagu.

IDENTIFIKACIJA TELA NASTAVLJA SE PUZEVIM KORAKOM

Prve analize DNK obavljene su u Madridu, gde su srpske vlasti poslale uzorke sa 36 tela pronadjenih u masovnim grobnicama u Batajnici. Prvi izvestaji koji su tek nedavno stigli iz Madrida pokazuju da su sa sigurnoscu identifikovana dva tela. Polovinom maja 2002.godine, Beograd je dobio svoju prvu DNK laboratoriju.

Dr Dusan Dunjic, direktor Instituta za sudsku medicinu, gde je laboratorija instalirana, izjavio je za IWPR da se rad na analizi za ostala tela privodi kraju "punom parom". Dr Dunjic je odbio da kaze koliko DNK analiza je do sada uradjeno, govoreci da ne moze da daje komentare dok sva tela ne budu ekshumirana iz svih masovnih grobnica.

Tvrdeci da nema nikakvih tajni, on je rekao da je najveci problem to sto njihove laboratorijske analize ne mogu odrediti identitet zrtvi. Da bi se to ostvarilo potrebno je obaviti paralelne DNK analize na uzorcima uzetim od rodjaka.

Ipak, haski istrazitelj Vilijam Fulton, koji radi u kancelariji Tribunala u Beogradu, svedocio je pred sudom za ratne zlocine 28.maja 2002.godine da je na prvoj lokaciji u Batajnici radom strucnjaka iz Instituta za sudsku medicinu otkriven izvestan broj predmeta koji ukazuju na identitet zrtava. Ovi predmeti su pripadali i upucuju na ljude iz kosovske opstine Suva Reka.

Takodje je potvrdio u svedocenju da su licni dokumenti pronadjeni na drugoj lokaciji u Batajnici bili vlasnistvo osam nestalih Albanaca iz mesta Meja koji su nestali 27.aprila 1999. i koje su naknadno registrovani kao nestali kod Medjunarodnog crvenog krsta. Medju njima se nalaze imena Ali Bajrami, Simon Sokoli, Sezaj Rama, Sit Hasanaj, Krist Sokoli, Gani Smajili, Kun Bib Krasici, Ndue Krasnici i Brahim Gadzeri.

POLICIJA ONEMOGUCAVA POKUSAJE SUDIJA DA DODJU DO INFORMACIJA

Izgleda da policija ignorise urgentne zahteve sudija da im se dostave podaci o identitetu onih koji su pocinili zlocine na Kosovu i onih koji su ucestvovali u prikrivanju dokaza. Nema sumnje da je policija znala za postojanje masovnih grobnica od samog pocetka i da je pocela nesto da preduzima tek u prolece 2001.godine, posle jednog sastanka politickog vodjstva zemlje.

Na tom sastanku je odluceno da se resi slucaj hladnjace na posebno insistiranje ministra unutrasnjih poslova, Dusana Mihajlovica. Po njegovom naredjenju, sef javne bezbednosti, Sreten Lukic, je 7.maja 2001.godine osnovao operativni tim pod Karleusinim vodjstvom koja je dobila zadatak da ustanovi cinjenice o kamionu sa lesevima i preduzme mere u skladu sa nalazima.

Policija do danas nije podnela optuznice protiv ljudi koje je Karleusa spominjao kao one koji su bili prisutni na "radnom sastanku" koji je odrzan u Milosevicevom kabinetu u martu 1999, niti je otkrila identitet onih "drugih" koji su prisustvovali ovom skupu.

Posle ekshumacije prvih masovnih grobnica i pronalazenja 450 tela u jesen 2001.godine, policija je izdala tek neznatan broj daljih saopstenja o ovom slucaju.

Osim sto nije bila u stanju da identifikuje ljude koji su izdavali naredjenja da se pocine ovi zlocini, policija se pokazala neobicno nezainteresovanom da saopsti informcije o onima koji su iskopali jame na njenim poligonima, napunili ih lesevima i zatrpali, izjavio je izvor IWPR-a iz srpskog pravosudja.

Policija ne moze ignorisati sva pitanja koja joj se upucuju, pa je uobicajeni odgovor novinarima da se obrate pravosudju, cime se sugerise da su policajci obavili svoj deo posla. U isto vreme, iz nekih krugova u policiji sire se glasovi da su pod pritiskom politicara sudije i tuzioci namerno ometali istragu.

To je izazvalo reakciju drzavnog tuzioca u prolece 2002.godine. Iz njegove kancelarije je saopsteno da se ne moze postupati protiv neidentifikovanih lica, vec samo protiv onih lica cija su imena navedena u krivicnoj prijavi koju je podnela policija.

Policija jos uvek nije podnela takve krivicne prijave. Izvor IWPR-a u srpskom pravosudju smatra da je tuzilac mogao reagovati jos ostrije, s obzirom na to da policija uporno ignorise njegove zahteve.

"Zahtevi koje podnosi tuzilac veoma su jasni u pogledu onoga sto policija treba da uradi", kaze ovaj izvor. "Od policije je trazeno da utvrdi gde, kada i pod kojim okolnostima kosovski Albanci ubijeni, kao i. koje su tacno vrste operacija bile inicirane od strane srpskih i jugoslovenskih vlasti na teritoriji za koju se pretpostavlja da su na njoj ubistva
izvrsena."

Isti izvor kaze da je od policije zahetvano da utvrdi identitet onih koji su vodili ove operacije, kao i identitet jednog ili vise lica koja su bila obavestavana o toku operacija i njihovim rezultatima. Tuzilac je ekplicitno zahtevao informacije o tome da li su civili tretirani na nehuman i brutalan nacin, i ko je ubio i prvi put sahranio zrtve na Kosovu
i ko ih je kasnije iskopao i prebacio od Petrovog Sela i jezera Perucac do Beograda.

"PRIKRIVANJE" SLUCAJA BRACE BITICI

Isti izvor naveo je slucaj brace Bitici kao dobar primer za taktiku opstrukcije koju primenjuje srpska policija. Argon, Vili i Mehmed Bitici, Albanci sa americkim drzavljanstvom, uhapseni su u junu 1999. u Srbiji i svi su osudjeni na po 15 dana zatvora zbog ilegalnog ulaska u Jugoslaviju.

Izdrzali su kaznu u zatvoru u Prokuplju, odakle su odvedeni 8.jula iste godine. Godinu dana kasnije, njihova tela su otkrivena u jednoj od dve masovne grobnice na policijskom poligonu u Petrovom Selu u istocnoj Srbiji. Sva trojica su bila vezana zicom i imali su povez preko ociju, a rane na glavi ocevidno su bile nanete vatrenim oruzjem.

Njihov identitet ustanovljen je u avgustu 2001.godine u beogradskom Institutu za sudsku medicinu od strane patologa iz FBI i tima strucnjaka iz Instituta za patologiju americkih oruzanih snaga, AFIP. Srpska policija je izjavila da zna ko je odveo bracu Bitici iz zatvora u Prokuplju, ali do sada ko je to nije otkriveno.

Tuzilac iz Negotina, koji je nadlezan za masovne grobnice u Petrovom Selu, u vise navrata je zahtevao od policije da ubrza postupak i nastavlja da pokusava da sazna identitet onih koji su izdali naredjenja za ubijanje brace Bitici, kao i identitet ljudi koji su naredjenje izvrsili i pocinili zlocin.

Tuzilac je takodje dostavio listu sa imenima ljudi koji bi policiji mogli dati korisne informacije o ovom slucaju. Policija je obavestena da "postoje sumnje" da je bivsi sef javne bezbednosti Vlastimir Djordjevic organizovao kidnapovanje brace Bitici.

Tuzilac naglasava da policija mora pronaci Djordjevica da bi dosla do odgovora zasto je izdao naredjenje da braca Bitici budu odvedena na policijski poligon u Petrovom selu, kao i njihovo dalje prebacivanje sa ove lokacije.

U kancelariji javnog tuzioca veruju da bivsi sef javne bezbednosti mozda raspolaze saznanjima o tome ko je izdao naredjenje za ubistvo brace Bitici i ko je pocinio zlocin. Tuzilac je takodje predlozio da pored Djordjevica policija ispita i Obrada Stevanovica, bivseg pomocnika ministra unutrasnjih poslova Srbije. On je bio komandant takozvanog operativnog tima Ministarstva unutrasnjih poslova Srbije ciji su pripadnici izveli bracu Bitici iz zatvora u Prokuplju.

Tuzilac je takodje zahtevao od policije da ispita sefa srpske zandarmerije, Gorana Radosavljevica, poznatog kao "Guri", jer je bio u profesionalnom kontaktu sa Djordjevicem, a kada su braca Bitici odvedena na poligon, Guri je bio komandant poligona u Petrovom Selu.

Istovremeno, tuzilac je predlozio da policija ispita Ljubomira Aleksica, zamenika sefa administrativnog odeljenja Ministarstva unutrasnjih poslova Srbije. Prema informacijama koje su videli ljudi iz kancelarije tuzioca i IWPR, on je bio Gurijev zamenik u to vreme i navodno je takodje bio obavesten o kopanju jama i sahranjivanju leseva u Petrovom Selu.

Naglasavajuci da policija nije na vreme obavila svoj posao, zvanicnici iz kancelarije tuzioca su se u novembru 2002. zalili da u periodu od jula 2001. do februara 2002.godine nije ostvaren nikakav napredak u slucaju Bitici.

NIKO NIJE IZVEDEN PRED LICE PRAVDE

Ekshumacija na lokaciji Batajnica 7, gde se nalazi peta masovna grobnica kosovskih Albanaca, zapoceta je pocetkom novembra. Osim ako ne zasmetaju losi vremenski uslovi, ekshumacija bi trebalo da bude zavrsena do kraja godine. To bi oznacilo kraj procesa ekshumacije tela sa svih lokacija koje su do sada otkrivene u Srbiji.

Krajnji rezultat 18 meseci rada na ekshumacijama jesu ostaci nekih 770 ljudi, ukljucujuci i devetoro dece i nekoliko desetina zena. Broj ce verovatno nastaviti da raste, jer se veruje da bi poslednja grobnica u Batajnici mogla sadrzati izmedju 50 i nekoliko stotina leseva. Velika nepoznanica ostaje ko je ubio ove ljude. Da li je to bila policija, vojska, paravojne formacije ili lokalni Srbi?

Sef javne bezbednosti, Sreten Lukic, izjavio je da je bilo objavljeno ratno stanje i izdato naredjenje da se sve snage, ukljucujuci i srpsko Ministarstvo unutrasnjih poslova, moraju staviti pod komandu Vojske Jugoslavije, te da postoje pisani dokumenti koji to potvrdjuju. Odatle bi sledilo da krajnja odgovornost za teror i zlocine na Kosovu lezi na
vojsci.

Jedan visoki policijski izvor, ucesnik u ratu na Kosovu, tvrdi da mada bi bilo lako identifikovati pocinioce za neke od zlocina pocinjenih u pokrajini, za vecinu je to nemoguce. "To je bio haos", izjavio je, "uz NATO bombardovanje, nase sukobe sa OVK prakticno po citavom Kosovu, i razne paravojne i specijalne formacije koje su bile u potrazi za plenom ili nekom vrstom osvete. Tesko je reci ko je sta tamo radio."

U medjuvremenu, svedoci kao sto je Marko, barmen iz Kragujevca u centralnoj Srbiji, i dalje cute. Izmedju 1998. i 1999. on je sluzio redovni rok u Vojsci Jugoslavije na Kosovu, kao deo posade na karauli Kosare prema albanskoj granici. "Stitili smo granicu od albanskih terorista - nazalost, bilo je onih koji su iskaljivali bes na nevinim civilima", rekao je on. Marko je takodje rekao da je jedan covek iz njegove jedinice, besan zbog smrti svog druga, ubio jednu Albanku tako sto ju je bacio u bunar zajedno sa rucnom bombom. Kao i vecina ljudi koji su bili angazovani na Kosovu, Marko i Srbija jos nisu spremni da govore o takvim zlocinima.

Ovaj izvestaj su sastavili novinari Instituta za izvjestavanje o ratu i miru iz Beograda i Londona

vijesti - analize - drugi pisu - polemika - huskanje - istrazivanje - mladi - zanimljivosti - scribo - info servis - linkovi - oglasi